Вести

05. 08. 2025.

Аутор: Војислав Стојсављевић Извор: Данас

„Женско тело се третира као јавно добро“: Сексуализација медијских радница узима маха, а естетика се гура испред професионализма

Новинарке и водитељке, као и уопште медијске раднице, у јавности се често посматрају пре кроз физички изглед, него кроз квалитет рада. Женско тело све више постаје „јавно добро“, а сексуализација новинарки друштвена нормалност.

Томе су умногоме допринеле друштвене околности у којима је такав поглед на ствари донекле нормализован, али и саме телевизије и други медијски канали који су зарад гледаности у први план гурали физички изглед својих водитељки и новинарки, а у други план стављали професионализам.

Таква врста наратива проширила се и на интернет и друштвене мреже, где је додатно метастазирала.

Сексуализација жена постала је свакодневна активност анонимних налога на друштвеним мрежама, које прате хиљаде исто тако анонимних налога који то подржавају уз додавање вулгарних коментара.

На платформи Јутјуб слободно се каче исечци из телевизијских емисија, где се монтирају снимци водитељки тако да се истичу само њихове ноге, груди и други делови тела у циљу представљања њих искључиво као сексуалних објеката, како би се потхраниле ниске људске побуде.

Међутим, тих снимака је све више, а многи од њих имају хиљаде прегледа и стотине коментара.

Овакав вид злоупотребе видео материјала у циљу сексуализације медијских радница, ствара на њих велики притисак, који утиче како на приватни, тако и на професионални живот. Међутим, чини се да лека за овај проблем нема, јер се он шири без икаквих ограничења и санкција.

Водитељка и уредница на Радио-телевизији Србије Ана Манојловић, која је и сама већ дуго на мети оваквих злоупотреба, нада се да јој то никако не утиче на живот.

„Верујем да сви који то виде знају да ја са тим снимцима немам никакве везе и да сам жртва. Смета ми то што су ти снимци међу првима на Гуглу када се упишу моје име и презиме, али шта да радим“, каже она за Данас.

Када је реч о послу, Манојловић наводи да јој изглед није приоритет.

„Целу своју каријеру се борим против злоупотреба жена, било да је реч о њиховом приватном или професионалном животу. О тим снимцима док радим и не мислим. Заправо најмање имам времена да мислим на то како изгледам. Емисија је веома захтевна у новинарском смислу, изглед ми је заиста споредан“, поручује она.

Ипак, наша саговорница наглашава да није срамота бити леп, згодан, негован…

„Срамота је гурати то у први план и бити празан, непрофесионалан, неприпремљен или незаинтересован за емисију, госта, тему коју радиш. Доста мојих колегиница, посебно оних које воле да се представљају као новинарке или још горе уреднице, управо то раде. Читају оно што им неко други спреми, а сате проведу по салонима и друштвеним мрежама бавећи се искључиво физичким изгледом. Е, то је срамота, за нашу професију“, поручује Манојловић.

И саме новинарке, како каже, ако се не баве новинарством професионално и одговорно, доприносе много оваквом наративу.

„У противном је небитно шта носе и како изгледају. Свакако имају право да носе шта желе и у чему се осећају пријатно, то колико ја знам, није забрањено“, наводи она.

Када је реч о конкретним снимцима на Јутјубу, Манојловић открива да је пробала да реши то правним путем.

„Пријавила сам једном све те профиле на друштвеним мрежама и Јутјубу, али слаба вајда од тога. Блокирала сам их на свим мрежама, да ме макар не узнемиравају, када већ на мојим ногама зарађују. Толико могу“, каже она.

Како додаје, ситуација је таква да ако обнажиш ноге и груди долазе и милионски прегледи на друштвеним мрежама, а може пристојно и да се заради.

„Ако водиш, овако као ја, подкаст са занимљивим темама, али пристојно обучен са скромним осветљењем, радиш га за неколико хиљада искрених пратилаца и за своју душу. Зато запратите ‘Аналогија’ подкаст! Нема шта посебно да се види, али уживаћете у забавним разговорима са паметним људима“, препоручује Манојловић.

Психолошкиња и оснивачица Центра за психолошку подршку, психотерапију и едукацију „Psiho Ludens“ Тамара Ђорђевић за Данас објашњава да сексуализација жена у медијском простору, нарочито новинарки и водитељки, није маргинална појава и да је није могуће посматрати као безазлену забаву.

„Када се видео-материјали монтирају тако да истакну искључиво одређене делове тела водитељки, то није случајна естетика, већ намерно креиран наратив сексуализације. Сексуализација новинарки, водитељки и жена које говоре у јавном простору – било кроз кадар, коментаре или дигиталну монтажу, указује на то да друштво још увек доминантно вреднује жене према естетским, а не према стручним критеријумима“, указује она.

У психолошком смислу, како додаје, то је облик објективизације.

„То је процес у ком се особа перципира као објекат, а не као целовита личност. Таква перцепција жене, заснована на физичком изгледу, може урушити њен професионални идентитет и умањити друштвени ауторитет. То нам говори да друштво још увек не признаје пуну професионалну субјективност жене, чак и када она говори из позиције знања и компетенције“, објашњава Ђорђевић.

Када се овакав садржај масовно производи и конзумира, као што је то случај на интернет платформама где се у хиљадама видеа истичу делови тела водитељки уместо њиховог рада, онда говоримо о колективном учествовању у деградацији професионалног женског идентитета, упозорава наша саговорница.

„Коментари који прате те снимке, често пуни сексуалних алузија и омаловажавања, додатно потврђују да је жени и даље тешко да буде перципирана као равноправан учесник у јавном дискурсу, чак и ако задовољи естетска очекивања публике“, наводи она.

Ђорђевић додаје да је посматрање жена кроз пол и физички изглед веома учестало, посебно у медијима.

„Телевизија и друштвене мреже често пласирају визуелни садржај у коме је жена, без обзира на тему о којој говори, приказана на начин који ставља акценат на њено тело. Публика је, посредством медијских образаца, научена да код жена прво примети изглед, а тек затим садржај“, каже она.

Емпиријска истраживања, како открива, потврђују да се атрактивне жене чешће перципирају као мање компетентне.

„Тај механизам додатно учвршћује родни двоструки стандард, где мушкарац не мора да буде физички привлачан да би био схваћен озбиљно, док се од жене очекује и једно и друго“, указује Ђорђевић.

Утицај оваквог наратива на жене је дубок и суптилан, наглашава она.

„Жене које су стално изложене евалуацији на основу изгледа могу развити облик самообјектификације, тј. унутрашњи поглед на себе као на објекат. То значи да, док раде, истовремено размишљају о томе како изгледају, како их други виде, да ли ће њихова појава бити коментарисана. Тиме пажња бива подељена, што смањује фокус, спонтаност и аутентичност у раду“, упозорава Ђорђевић.

Овај образац је све присутнији и у другим професијама, каже наша саговорница.

„Рецимо, међу психотерапеуткињама које наступају у медијима. У жељи да буду виђене, прихваћене или комерцијално препознате, неке терапеутске фигуре све чешће користе визуелну привлачност и провокативну естетику као део јавног наступа. Такав облик професионалне самообјектификације сведочи о томе колико је норматив сексуализације постао дубоко укорењен, чак и у професијама које се темеље на интроспекцији, етици и неутралности“, објашњава Ђорђевић.

Она подсећа да су психолошке последице свега тога темељно документоване.

„Жене које су изложене сексуализацији и објектификацији могу развити стање у којем су стално ментално ангажоване размишљањем о свом изгледу, телесној презентацији и процени околине. Ова појава није површна и може утицати дубоко на когнитивно и емоционално функционисање. Такође, може доћи до развоја поремећаја телесне слике, анксиозности, а у тежим случајевима и депресивних симптома“, упозорава Ђорђевић.

Што се тиче дугорочних последица, како открива, жене могу развити уверења да њихов професионални допринос није важан.

„То води демотивацији, губитку идентитета у раду и чак повлачењу из јавног простора. То није индивидуални проблем, већ последица културне климе у којој се женско тело третира као јавно добро, а не као приватна ствар особе која га носи“, закључује Ђорђевић.

Може ли сексуализација новинарки да се сузбије правним леком?

Правница Удружења новинара Србије (УНС) Гордана Константиновић за Данас наводи да новинарке и медијске раднице у Србији све чешће постају мете дигиталног насиља, објективизације и неовлашћеног дељења њихових снимака.

Она додаје да то није само лични проблем, већ и удар на слободу изражавања, медијске слободе и људска права.

„Ово је озбиљан и вишеслојан проблем који укључује сексизам, повреду приватности, злоупотребу дигиталних платформи и угрожавање професионалног интегритета новинарки“, упозорава Константиновић.

Препорука Савета Европе – Заштита новинарки од родно заснованог насиља, указује да су новинарке посебно изложене родно заснованим нападима и препоручује државама да такве случајеве истражују као претње слободи изражавања, подсећа она и додаје да друга Препорука – Заштита новинарства и безбедности новинара, наглашава да државе имају позитивну обавезу да штите новинаре, а посебно новинарке, од свих облика претњи, да сваки напад, укључујући онлајн злостављање и сексуализовани садржај, мора бити истражен брзо и ефикасно, да подржава развој механизама за брзу пријаву и уклањање онлајн напада и подстиче медије да имају интерне механизме за пријаву и реаговање у случају напада на жене у редакцијама.

Константиновић поручује да је нужно да се новинарке и медијске раднице упознају са дигиталном безбедношћу и предузму мере заштите.

„У томе им може помоћи Информатор о дигиталној безбедности новинара „Не ризикуј, заштити податке“ који је урадило Удружење новинара Србије. Заштита подразумева коришћење јаких лозинки и двофакторске аутентификације на свим налозима, подешавање приватности на свим профилима на друштвеним мрежама и контрола увида у садржај. Заштити може допринети и редовно претраживање сопственог имена и снимака ради раног уочавања потенцијалних злоупотреба. Уколико се злоупотреба уочи може се затражити уклањање садржаја преко Јутјуба, Икса (Твитер), Фејсбука и других платформи“, појашњава она.

Ако до повреде дође, како каже, у зависности од низа околности у сваком конкретном случају, правна заштита се може остварити кроз грађански и кривични поступак.

„Кривични законик Србије прописује следећа кривична дела – Угрожавање сигурности укључујући дигиталне претње и „онлајн хајке“, Прогањање, Неовлашћено фотографисање, Неовлашћено снимање и објављивање личних снимака, Недозвољена обрада података о личности, као и Полно узнемиравање. Заштита се може остварити и у парничном поступку тужбом због повреде права личности, ако је објављен снимак који вређа част, углед, приватност или достојанство. Уколико се нпр. снимак новинарке сексуализује на друштвеним мрежама, тужбом се може тражити накнада штете због повреде угледа и достојанства и уклањање записа“, поручује Константиновић.

Заштита се пружа и кроз тужбу за повреду ауторских права уколико је, рецимо, дошло до недозвољеног коришћење снимка или фотографије, односно ако је представљен садржај који нарушава ауторски интегритет, додаје она.

„Сексуализовано насиље над новинаркама у дигиталном простору није ‘само интернет’, већ стварна претња по безбедност, достојанство и слободу медија. Закони Србије и Препоруке Савета Европе пружају правни и морални оквир за заштиту. Свако кршење права мора бити јавно осуђено и институционално процесуирано“, наглашава Константиновић.

Она подсећа да подршку новинаркама пружају и новинска и медијска удружења и организације цивилног сектора као што су УНС, НУНС, Safe Journalists мрежа и остали.