Вести
24. 09. 2025.
Новосадски новинар Далибор Ступар за Маглочистач: Новинарство у Србији данас личи на извештавање из ратне зоне
У времену када су улице Новог Сада постале поприште вишемесечних студентских и грађанских протеста, новинари су се нашли у улози хроничара, али и сведока догађаја који подсећају на призоре из ратних зона.
Међу њима је и Далибор Ступар – новинар, политички карикатуриста на порталу Аутономија и дописник агенције Бета, добитник награда за аналитичко и истраживачко новинарство НДНВ-а, али и неко ко је, како сам каже, у последњих годину дана препешачио више од 1.300 километара пратећи актуелна дешавања.
Са гас маском, кацигом и флуоресцентним прслуком са ознаком ПРЕСС, Ступар извештава са терена где се мешају сузавац, пиротехника и повици грађана, у покушају да јавности пренесе што веродостојнију слику стварности.
У разговору за Маглочистач, он говори о изазовима извештавања у атмосфери налик ратној, о улози локалних медија у кризним временима, али и о личној цени посла који свакодневно ставља на пробу границе професионалног и приватног живота.
Када извештаваш са студентских и грађанских протеста у Новом Саду – како то заиста изгледа из твоје перспективе? Колико се разликује стварност на терену од онога што људи виде на телевизији или на друштвеним мрежама?
Последњих месеци више гледам да ме неко не повреди, да не будем ухапшен, или да се не нагутам сузавца/бибер спреја, па тек онда шта ћу снимити.
И даље се трудим да својим снимцима и извештајима реално пренесем оно што се дешава на терену, али толико је ситница које једноставно прођу да би изрониле накнадно из сећања. Онда их препричавам у неким опуштенијим приликама да би ипак некако остале запамћене.
На пример, у оном лудилу 5. септембра испред Филозофског факултета, видео сам човека, заправо силуету човека, који је из паркића код паркинга гађао Жандармерију праћком. Нисам га снимио јер полиција приводи и на основу снимака медија на друштвеним мрежама. Сутрадан сам испред зграде факултета пронашао два кликера као доказ да ми се у оном метежу то није само причинило. Али, то се није нашло у извештају јер је у питању био само један од стотине догађаја који су се то вече ређали као на траци.
У једној изјави си описао атмосферу као „ратну зону“. Шта те је навело да употребиш баш ту метафору и шта она најбоље осликава у тим ситуацијама?
Када погледам шта се од августа дешава на улицама, рекао бих да је можда то било мало претерано поређење. Али, тада је почело залетање аутомобилима у грађане који стоје на блокадама, имали смо свакодневне расправе са „случајним“ СНС пролазницима, вербално насиље је било на врхунцу, а већ је почело и физичко, протести су трајали по 7-8 сати, шетње километрима по граду, блокаде и контра-блокаде школа, почели су и први кордони да излазе, поготово пред зграду суда и новосадске и војвођанске скупштине, где смо онда били приморани да пролазимо кроз контролне пунктове, постављане су ограде око јавних објеката, на све стране ланци и катанци… Већ су почеле и ситуације са сузавацем и бибер-спрејом, што је у односу на раније заиста било као ратна зона. Данас бих рекао да је то зимус више било као извештавање из зоне некакве несреће, поплаве или земљотреса, али ово од августа дефинитивно јесте попут ратне зоне.
Од августа су напредњаци смислили да би баш добро било да, ушушкани иза кордона полиције и Жандармерије, гађају „блокадере“ пиротехником и свим осталим што им је дошло под руку – од залеђених флаша до металног алата, без страха од хапшења. На срећу, до сада сам само погођен јајима испред СНС просторија, и једном приликом сам се нагутао мало бибер-спреја.
Са каквом опремом излазиш на терен и зашто? Шта је оно што новинар данас мора да носи са собом како би могао да ради професионално, али и да се заштити?
Од када је колега Жарко Богосављевић, у инцидентима испред СНС просторија у Стражиловској, добио ударац палицом директно у главу, односно кацигу, схватио сам да више нема зезања и набавио сам и ја једну. Жаре је први још пре неколико месеци набавио и гас маску и кацигу, па и панцирни/заштитни прслук, а сад га полако следимо сви.
Што се мене тиче, од августа на протесте, где је очекивано присуство полиције и присталица СНС, не идем без гас маске, кациге, а од скоро сам и ја набавио заштитни прслук. Бибер-спреј носим још од јануара. Ту су обавезно и некакве планинарске ципеле са дебелим ђоновима, као и фармерице с џеповима. Боље да ми буде врућина, него да ме опече бакља или ватромет. ПРЕСС прслук је одувек био ту, с тим што је раније често остајао у џепу. Ту је обавезно и вода, резервне маске за поделити унаоколо, некада и оне мале ампуле физиолошког раствора, чоколадице или слично за враћање енергије, као и она обојена пића, исотоници или како се већ зову. Тек онда размишљам о опреми за рад – телефону, екстерним батеријама и слично.
Колико је данас ризично бити новинар на улици? Да ли су притисци и опасности чешће долазили од полиције, од појединих маскираних група или са неке треће стране? И како ти притисци изгледају?
У последње време највише проблема долази од полиције/Жандармерије. Они се праве да не виде јасно обележене новинаре и неретко их ударају, шутирају, или макар закаче штитом у пролазу. Ја сам до сада успео да све то избегнем, али колеге попут Жарета, Лее Апро или Емира Кахримановића нису.
Са друге стране, ту су и друштвене мреже и тај виртуелни свет, у њему су опасности подједнако страшне. Колегиница Сања Екер се у једном моменту због свог извештавања сусрела са кампањом најгнуснијих претњи упућених њој и њеној породици и деци, а коју су предводили функционери СНС, да би је оркестрирано преузели таблоиди. Сигуран сам да јој тада није било свеједно на улици.
У принципу, када се грађани нађу с напредњацима у истом простору, онда опасност прети од њихових присталица/батинаша. За сада смо мимо протеста безбедни. Бар се надам.
Протести и инциденти се често дешавају на више места истовремено. Како успеваш да покријеш све, да се снађеш у тој динамици и да останеш веран чињеницама?
Јако тешко. Али, ту до изражаја долази наша мала Новосадска редакција. Више колега и колегиница из неколико медија је у њој, па размењујемо информације и помажемо једни другима. Једно време смо увече правили распореде догађаја по данима, па се делили ко ће где и шта да покрије. Углавном, увек неко може да нешто провери, док је неко на неком другом догађају.
Како уопште провераваш поузданост информације у тренуцима када се све одвија брзо, када има пуно гласина, снимака, контрадикторних изјава, али и манипулација са различитих страна?
Када сам на терену, онда се фокусирам само на то. Све друго што стигне до мене проследим колегама у редакцију да се тиме баве ако има времена. Једноставно, на терену се ситуација мења из минута у минут и ту нема баш много могућности за ваљане провере. Била је, на пример, гласина да полиција упада у Правни, а пошто смо били са друге стране код Филозофског, отишао сам да проверим, требало ми је за то пет-шест минута, а избегли смо додатну пометњу јер се испоставило да се не дешава ништа.
Проблем је што и грађани покушавају да на лицу места провере гласине заустављајући нас са ПРЕСС прслуцима. Тако ми је, на пример, испред ДИФ-а 1. септембра у кратком року пришло троје различитих људи, са поруком да се дешава упад у Филозофски факултет. Тај факс је удаљен 500 метара од ДИФ-а и не можеш баш да одмах отрчиш до тамо, а и полиција је у том моменту у згради била већ седми дан. Због тога сам то јавио у групу, и један од колега је рекао да је близу Филозофског, па да ће проверити. У међувремену сам испред ДИФ-а нашао професорицу са Филозофског, која ми је, на основу информација из неке њихове професорске групе, рекла да је у питању лажна узбуна. Све то трајало је десетак минута, али смо на крају рашчивијали и избегли даљу забуну.
Цео интервју прочитајте на maglocistac.rs.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.