Вести

14. 01. 2026.

Аутор: Ана Мартиноли Извор: Радар

Медијско тржиште Србије у 2025 – година “консолидације под притиском”

Протекла медијска година показала је да притисак више не мора да се одвија само кроз нападе на новинаре, већ да је ефикаснији и „тиши“ кроз менаџерске договоре, тржишне трансакције и дистрибуционе полуге. У 2026. медијско тржиште ће функционисати, али са све ужим простором за критичко, професионално и истраживачко новинарство

У 2025. медијско тржиште у Србији није било прича о развоју, иновацијама, дигиталним претплатама и новим форматима, већ прича о власништву, дистрибуцији и политичкој економији видљивости. Кључна питања су била ко има инфраструктуру, ко контролише каблове и сигнале, ко расподељује јавни новац и ко одлучује шта ће бити доступно публици. У таквом амбијенту, суштинске промене се нису дешавале у редакцијама, већ у телеком-бизнису, регулаторним празнинама и јачању притисака на професионалне медијске гласове.

Тржишни земљотрес: телеком консолидација као медијска политика

Највећи потрес 2025. биле су динамике везане за СББ/Унитед екосистем, телеком тржишта и доступност канала, које су суштински биле везане за питање медијског плурализма. БИРН је у септембру описао низ контроверзи око промена власништва и управљања, укључујући чињеницу да је директор компаније која је купила СББ добио држављанство Србије дискреционом одлуком Владе, уз шири контекст последица по тржиште и дистрибуцију канала. Паралелно, Цензоловка је пратила развој ситуације око Телекома и јачања утицаја кроз инфраструктуру, уз упозорења да “слабљење, гашење или припитомљавање” медија може десетковати независну сцену. У новембру исти портал пише и о конкретним пословним потезима (нпр. преузимање претплатника Орион телекома), што додатно појачава концентрацију.

Зашто је све ово важно? Зато што показује да се у Србији медијски плурализам не дефинише и не успоставља само на киоску или на интернету, него и у томе шта уопште “долази” до даљинског управљача – а то је простор који се у 2025. убрзано сужавао, па и затварао.

“Случај снимак”: кад уредничка политика постане предмет договора

Крајем лета, аудио-снимак разговора челника Телекома и Унитед Груп добио је међународни одјек и постао једна од најјаснијих илустрација како се економска моћ и политички притисак преливају у уређивачке одлуке. ОЦЦРП је објавио причу о процурелом разговору о “подривању/слабљењу” медија који дају простор гласовима побуњеног друштва, студентског покрета и опозиционих странака. Европска комисија је у извештају о Србији експлицитно навела забринутост због политичког и економског утицаја на медије и поменула овај случај као сигнал могућег политичког притиска на медије критичне према власти. Медиа Фреедом Рапид Респонсе партнери су упозорили на опасност покушаја политичке контроле над „последњим великим независним ТВ брендовима„, Н1 и телевизије Нова.

Тако је 2025. медијска година показала да притисак више не мора да се одвија само кроз нападе на новинаре, већ да је ефикаснији и „тиши“ кроз менаџерске договоре, тржишне трансакције и дистрибуционе полуге.

РЕМ као уско грло: регулаторни вакуум и споран избор Савета

Регулатор за електронске медије (РЕМ) је током године био један од кључних симптома корумпираног и девастираног медијског система у Србији. Крај године дочекан је без новог састава Савета, уз континуиране спорне процедуре избора и јавне критике. Тако медијско тржиште дуже од годину дана нема легални механизам надзора, регулације и контроле, а због оптужби о нетранспарентности и кршењу Закона о електронским медијима, независни кандидати су повлачили своје пријаве, па чак и давали оставке на своје позиције. За медије то значи даправила игре постају ствар политичке воље, а не предвидивих, законом дефинисаних стандарда.

Притисци, напади и “нормализација” застрашивања

2025. година је у јавном простору обележена масовним протестима и заоштреном реториком, а то се прелило и на медије. Британски Гуардиан је још у марту пренео упозорења уредника да је слобода медија у Србији на “опасној прекретници”, уз наводе о узнемиравању, физичким нападима и кампањама против новинара. АП и међународни актери (МФРР) указују на раст претњи, напада и правних притисака, уз позиве ЕУ да озбиљније реагује. Ови процеси имају директну тржишну последицу: безбедносни и правни ризици претварају се у сталне трошкове рада, које мале редакције и истраживачки тимови најтеже подносе.

Додатни сигнал крхкости медијског система у 2025. били су откази и протести новинара и уредника у Еурњуз Србија. Одлуке о раскидима уговора, промене у уређивачкој структури и јавни иступи запослених указали су на дубоко незадовољство професионалним условима рада, али и на страх да се економски и менаџерски потези користе као механизам обликовања уређивачке политике. Протести су показали да притисци на новинаре више не долазе искључиво споља, већ се све чешће институционализују кроз интерне реорганизације, „реструктурирања“ и одлуке које директно утичу на аутономију редакција.

Новац државе и локални конкурси: “пројектно суфинансирање” као механизам контроле

У теорији, конкурси за суфинансирање постоје да би подстакли медијске компаније и организације да производе садржај који у фокусу има јавни интерес. У пракси, 2025. је наставила образац сумњи у политичку пристрасност и нетранспарентност. АНЕМ је указао да се пројектно суфинансирање на локалу често своди на доделу новца медијима блиским власти и онима који избегавају осетљиве теме (попут протеста). Цензоловка је пратила кашњења и проблеме у спровођењу локалних конкурса. Министарство информисања и даље расписује конкурсе и доноси одлуке о саставима комисија на националном нивоу, али кључни проблеми остају: критеријуми, ефекти и контрола квалитета.

Коначно, као и претходних година, медији лојални власти уживали су стабилне приходе из државних огласа, субвенција и спонзорских уговора са јавним предузећима, стварајући двоструко тржиште: једно за оне који „заслужују“ финансијску сигурност, и друго за све остале. Тако притисак на поједине медије у 2025. није био само у томе ко добија новац на конкурсима, већ и у томе коме је практично онемогућен приступ тржишту оглашавања. Систем „економске гетоизације“ у ком приватне компаније, чак и оне без директних веза са државом, избегавају оглашавање у критички настројеним медијима, плашећи се одмазде кроз пореске инспекције или губитак државних тендера, наставио је да обликује буџете редакција. То је довело до опасне зависности од међународних донација, које постају све оскудније услед глобалних криза. Овај „замор донатора“ поставља пред независне редакције егзистенцијално питање: како одржати професионализам на тржишту које је намерно осиромашено и разорено за свакога ко извештава у јавном интересу?

Публика се сели на платформе, а поверење у медије остаје ниско

Док се тржиште консолидовало, публика је мењала навике. Ројтерс Институт (Digital News Report 2025) наводи да су грађани Србије међу највећим корисницима друштвених мрежа за вести у Европи (посебно млађи), што додатно мења економију пажње и гура редакције у борбу са алгоритмима. То није неутрална промена: кад публика зависи од платформи, онда дистрибуција постаје нова уредничка политика. У Србији се то преклапа са локалним притисцима и концентрацијом инфраструктуре.

Међутим, и онлајн окружење је у 2025. години донело низ нових изазова. Поред традиционалних емитера, дигитални простор је преплављен феноменом ghost портала – ад-хок информативних платформи без импресума или са фиктивним уредништвима. Ови портали служе искључиво за покретање координисаних кампања дискредитације (character assassination), које затим преузимају медији са националном фреквенцијом, стварајући привид масовног извештавања. Овај процес је додатно аутоматизован употребом АИ ботова, посебно на друштвеној мрежи X, где алгоритамске промене фаворизују плаћене налоге, омогућавајући да дезинформација постане доминантан наратив пре него што професионалне редакције стигну да је провере.

Ерозија јавног говора и нормализација насиља у медијима

Паралелно са инфраструктурном консолидацијом, у Србији се догодио и семантички колапс јавног дискурса. Опскурне кабловске ТВ станице и онлајн портали, али и поједини национални емитери, наставили су, чак прогресирали, систематску нормализацију говора мржње, дезинформисања и јавног понижавања као легитимне новинарске праксе. Ови медији су и у 2025. години функционисали као алати за дискредитацију који политичке опоненте, активисте, новинаре и грађане таргетирају кроз лажне оптужбе, извртање контекста и директне претње, углавном без икаквих правних последица.

Реторика насиља се пренела са екрана у стварност – када водитељ са националне фреквенције студенте назове „плаћеницима страних сила“ или „терористима“, то ствара окружење у коме се нормализују физички напади на терену. Овај образац функционисао је као двоструки механизам: с једне стране, стварао је паралелну стварност за део публике који конзумира искључиво ове канале, а с друге, исцрпљивао је критичко мишљење код оних који су свесни манипулације јер захтева константну проверу чињеница и борбу против лавине дезинформација.

Нормализација обмане довела је до тога да јавност губи критеријуме за разликовање истине од лажи – када су сви „пристрасни“, онда нико није, а када су све изречене тврдње „политичке оптужбе“, онда не постоји легитимна критика. Посебно опасан био је феномен „информативних“ програма у prime time-у који су обликовали дневни ток тумачења догађаја, где панел гостију (најчешће без релевантних експертских компетенција) виче, прекида и исмева свакога ко не дели владајућу парадигму.

Ове емисије нису биле дебате, већ ритуали јавне егзекуције аргумената и личности у којима је циљ био понижење, не разумевање. Последице на квалитет информисања су катастрофалне. Грађани су наставили да губе способност препознавања разлика између легитимних извора и пропаганде, између верификоване чињенице и гласине, између јавног интереса и политичке кампање. И док је млађа публика ове канале масовно напустила, старија демографија, посебно ван великих градова, остала је заробљена у ехо-коморама где је свакодневно излагана структурисаном насиљу и обмани. То је продубило генерацијски и географски расцеп у перцепцији стварности, где део друштва живи у фундаментално другачијем информационом универзуму од другог дела. Тако је у 2025. години настављен тренд медијског креирања аполитичне, циничне јавности и високо фрагментираног друштва без заједничких чињеничних основа које би омогућиле конструктиван дијалог, што дугорочно угрожава саме темеље демократског процеса и социјалне кохезије.

Све ово има директан ефекат и на новинарски позив: млади таленти избегавају истраживачко новинарство, искусни новинари одлазе у ПР или изгарају у самоцензури, а редакције остају без континуитета знања, искуства и професионалних рефлекса који се не могу брзо надокнадити новим кадром.

Шта медијима у Србији доноси 2026. година?

Дешавања у медијима током 2025. могу деловати обесхрабрујуће и суморно, посебно имајући у виду да су део вишегодишњег тренда систематског угрожавања медијских слобода, обесмишљавања медијских закона и манипулисања тржишним механизмима са циљем контроле. С обзиром на нестабилне, ванредне друштвено-политичке околности извесно је да ће се покушаји „утишавања“ критичких гласова у медијима наставити, а један од начина је и даља консолидација дистрибуције. Могли би се наставити процеси започети у прошлој години – уместо отворене цензуре, биће све доминантнији економски механизми. Медији критички настројени према власти ће се вероватно суочити са смањеном доступношћу на кабловским мрежама, могућим повећањима трошкова дистрибуције или „техничким проблемима“ у емитовању. Нови власници инфраструктуре ће вероватно наставити са селективним приступом каналима.

РЕМ ће остати парализован или ће бити попуњен послушним, подобним кадром. Мало је вероватно да ће РЕМ у 2026. постати независан регулатор. Извесније је да ће се догодити један од два сценарија: или ће остати у вакууму (што одговара онима који желе тржиште без правила), или ће бити попуњен кадровима оданим актуелном режиму, што ће формализовати већ постојећу праксу.

Међународна заједница ће наставити серију симболичних притисака, без конкретних последица. ЕУ извештаји, упозорења и резолуције ће се појављивати, али без конкретних санкција или условљавања. То ће садашњим српским властима омогућити да настави игру „довољно реформи за наставак преговора, недовољно за стварну промену“.

Ескалација правних притисака уместо физичких напада ће вероватно бити још један механизам притиска и контроле присутан и у 2026. Како међународни притисци буду расли, физички напади на новинаре постаће репутационо „скупи“. Као додатни облик притиска може се очекивати пораст СЛАПП тужби, строжијих и фреквентнијих инспекција у критичким медијима и дуготрајних судских процеса који исцрпљују мале редакције финансијски, али и професионално.

Национални брендови (Н1, Нова С и преостали делови Унитед портфолиа) ће можда опстати уз помоћ међународне видљивости и подршке. Локални медији, међутим, без те врсте заштите и већ зависни од нетранспарентних локалних конкурса, лако могу постати жртве првог снажнијег таласа гашења или аутоцензуре.

Млађа публика ће наставити одлазак на ТикТок, Инстаграм и YouTube у потрази за вестима. То ће имати позитивне и негативне последице – нови, аутентични, брзи и динамични новинарски формати могу заобићи традиционалну дистрибуцију, али ће и видљивост снажније зависити од алгоритамских политика и трендова дезинформисања, што може оптеретити бизнис моделе традиционалних медијских редакција.

Интензивни протести који трају дуже од годину дана допринели су да дезинформациони екосистем почне да делује брже и координисаније него раније. Лажне вести о насиљу, манипулисање снимака, координиране кампање дискредитације дељени кроз прорежимске канале показали су да систем за производњу обмане постаје практично индустријализован. Додатни изазов у 2026. години биће пораст АИ генерисаних deepfake садржаја и аутоматизованих ботова који ће медијско обмањивање чинити јефтинијим, бржим и теже проверивим.

Друштвено-политички „окидачи“ који ће имати утицаја и на медијску сцену биће потенцијални наставак студентских и грађанских протеста или избори. Ако дође до нових масовних протеста или званичних предизборних кампања, то ће бити тест за све механизме контроле медија. То би могао бити тренутак и када ће „тихи“ притисци постати огољенији и конкретнији – блокирање сигнала, масовне тужбе или нагла „реструктурирања“ власништва. Вести које нам стижу у првим недељама јануара („Три нова локална медија, истог власника и с истим уредником, регистрована у 2026. години“) дају наговештај како би то могло да изгледа.

Тако би 2026. година за медије могла да буде не година драматичног заокрета, већ постепеног затварања слободног медијског простора кроз економске и регулаторне механизме. Медијско тржиште ће функционисати, али са све ужим простором за критичко, професионално и истраживачко новинарство – што ће бити видљиво не кроз гашења медија, већ кроз њихову све већу ирелевантност, недоступност и финансијску неодрживост.

Ипак, отпорност дела новинарске заједнице, раст платформских иницијатива и грађанска свест која је расла током прошлогодишњих протеста показују да простор за квалитетно новинарство није потпуно затворен. Чињеница да се квалитетно новинарство и даље производи, дели и проналази публику показује да медијске слободе у Србији нису поражене, али да ће морати да налазе нове просторе афирмисања и борбе. 2025. година јесте показала како и колико се медијски простор може сузити, али је подсетила и да се он и даље шири тамо где постоје публика, солидарност и воља да се истина брани – и онлајн, и ван строго формалних медијских институција.