Вести
27. 02. 2026.
Сурдулица: Извештавање у непријатељској атмосфери, под притисцима, претњама и увредама
Новинарка Дејана Цветковић, упркос томе што је извештавала професионално о догађајима у Сурдулици, доживела је да јој на протесту прете, вређају и понижавају, што се потом наставило и на друштвеним мрежама. Како остати објективан, како се носити са таквим притисцима и страхом за безбедност и наставити са извештавањем у јавном интересу и објективно?
У саобраћајној несрећи 9. фебруара погинуо је Сурдуличанин Растко Јовић. Усмртио га је суграђанин албанске националности који је тренутно у притвору. Грађани су се окупили 11. фебруара испред пекаре у власништву Лиридона, ујака возача, и гађали је јајима.
Након протеста, неколико људи је отишло и до Лиридонове куће. Гађали су је каменицама и јајима. Особа која је превезла његову жену и децу на безбедно означена је као „издајник”, а његови лични подаци подељени су на Вибер групи „Правда за Растка”.
Будући да сам о свему томе известила за Време, профили мојих друштвених мрежа и поједине објаве завршили су у групи преко које се организују протести, у којој је око 1.500 чланова.
У овој групи заврше профили са мрежа и лични подаци свих Сурдуличана који су против тога да се протестује против албанске породице, уместо да се усмере ка институцијама. Грађани у групи позивају на бојкот пекара и протеривање ове породице из Сурдулице уз шовинистичке коментаре, јер кажу да полиција годинама толерише њихову бахату вожњу и да их штити.
У Вибер групи се налази и министар без порфеља, Новица Тончев, који је написао „да је уз своје Сурдуличане” и који тврди да се залаже да трагедије не прођу некажњено и да надлежни одраде свој посао.
Таргетирање оних који указују на шовинизам
Сурдулица је мултиетничка средина у којој заједно живе припадници српске, бугарске, ромске и албанске заједнице, а међуетнички односи су осетљиви.
Имајући све то у виду, трудила сам се да извештавам професионално и сензибилисано о протестима и дешавањима у Сурдулици. Али у таквој атмосфери сваки покушај да се јавно именује шовинизам и проблематизује позивање на колективну одговорност лако постаје повод за таргетирање оних који на то указују.
Извештавајући са протеста 14. фебруара, видела сам да ме људи препознају јер су претходно профили са мојих мрежа подељени на Виберу. Пришла сам да узмем изјаве од грађана, питала сам их који су захтеви протеста. Рекли су да је ово спонтани скуп без организатора, а правник ми је показао папир на коме између осталог тражи неопозиве оставке читавог полицијског врха у Сурдулици и да се „из безбедносних разлога породица и најближа фамилија убице Растка Јовића трајно исели из општине Сурдулица“.
У протестној шетњи су обишли три од четири пекаре у Сурдулици. Осетио се велики презир према полицији, којој су добацивали јер сматрају да они штите ову породицу. Део масе је у једном тренутку свој бес окренуо ка мени. Ометана сам док сам снимала, викали су ми „ђубре”, „лажове”, рекли су да ће ме тужити ако објавим слике и снимке, да не смем да снимам, претили су да ће ми разбити опрему и „купити нову”. Говорили су ми да „дођем да разменимо бројеве” јер они „већ имају мој”. Добацивали су ми из масе „да ли носим танге” и коментарисали да ће на крају испасти „да су ме силовали”. Узвикивали су „силована”.
Покушала сам да умирим део масе и позвала оне који се нису слагали са извештавањем Времена да дају изјаву. Уместо изјаве, добила сам увреде и „марш”. На снимку који је кружио Вајбер групом чује се добацивање: „Она нас линчује и звала је сада да јави како је линч у току. Теби да дамо изјаву?! Пишеш глупости.”
Рекла сам да то нисам изговорила, а онда отишла до полиције. Окупљени су прокоментарисали како се склањам. Полицајци који су присуствовали добацивању рекли су ми да их игноришем и да им не одговарам.
Било је изузетно тешко радити у тако непријатељској атмосфери. Трудила сам се да будем поред колега како бих избегла да ми заиста поломе опрему без које не могу да извештавам. И они који су до малопре са мном мирно разговарали, под утицајем масе постали су вербално агресивни према мени. Трчкарала сам поред екипе Н1, или ишла раме уз раме са колегом из Слободне речи.
Добацивање и извињење
Након протеста, замолила сам колегу да ме испрати како бих се нашла са пријатељем који ме је довезао. Тада ми је пришло неколико грађана, али и нападача, сваки појединачно. Мислила сам да ће наставити да ме узнемиравају, али су се уместо тога извинили неки који су ми добацивали, било их је срамота због „ових других који су претерали”.
Поједини грађани су ме замолили да успоримо док смо разговарали да их не би видели са мном, и да не би постали мета напада. Један од њих ми је рекао да ми је и он добацивао, али да га је у једном тренутку било срамота шта су поједини изговорили.
Моја прва реакција на ситуацију у Сурдулици била је – потпуни изостанак реакције. Ми новинари смо створили механизме одбране да „преживимо” у таквим ситуацијама. Како су дани пролазили, тако сам све више осећала шта се десило. Зову те колеге из медија да даш изјаву, а онда, док то понављаш изнова и изнова, заправо схватиш шта се десило.
Притисци су почели убрзо након што сам објавила текст о дешавањима у Сурдулици. Уследили су позиви, грађани који су протествовали су се распитивали о мени. Током суочавања са притисцима имала сам огромну подршку редакције Времена, као и Цензоловке чија сам стална сарадница, што ме је доста охрабрило. Посебно издвајам АНЕМ, који је реаговао брзо и ефикасно, са којим сам у сталном контакту.
Нисам очекивала толику подршку већине колегиница и колега, организација и јавности. То заиста много значи, јер када институције закажу, јавност је најбоља, а често и једина одбрана.
Нисам пријавила увреде и претње са протеста полицији, очекивала сам да се ситуација смири. Након догађаја у Сурдулици, међутим, новинару портала ИнфоВрањске који је објавио текст о нападу на мене, телефонским путем су упућене претње „да ће и њему и мени ј***и мајку” и да њему „треба да се убије дете, па да види како је”. АНЕМ је ове претње пријавио полицији.
У Вибер групи подељени су и моји текстови о мањима, од којих су неки и преведени уз коментар да ме „ладно плаћају Албанци”.
Не осећам се безбедно да извештавам са терена у Сурдулици, али и даље пратим ову тему. Нисам желела да пријављујем, јер сам очекивала да се ситуација смири. Након писања медија Сурдуличани из Вибер групе су коментарисали на мрежама „да сам писала како треба, не бих прошла тако”. С друге стране, поједини Сурдуличани су ми се на мрежама јавили порукама подршке.
У оваквој атмосфери професионално извештавање се често тумачи као „заузимање стране”. Ако пишете о правима мањина, врло лако добијете етикету издајнице или нечије „плаћенице”.
Оно што се десило у Сурдулици је последица дуготрајног хушкања и нормализације подела. Граница између професионалног рада и личне безбедности некада је врло танка јер ви на терену морате да одлучите да ли ћете да заштитите себе у ситуацији која није безбедна по вас или ћете да ризикујете како грађани не би остали неинформисани о темама од јавног интереса.
Основно јавно тужилаштво у Владичином Хану позвало ме је по службеној дужности да дам изјаву у својству грађанке поводом свега што се десило 14. фебруара.
Поводом овог случаја реаговао је НУНС, УНС, АНЕМ, ЕФЈ и много друге организације које су тражиле хитну реакцију надлежних институција.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.