Вести

01. 04. 2026.

Аутор: Медиј Сејдиновић Извор: Глас Шумадије

Локални медији и новинари: Највише рањиви, први на удару

Значај локалних медија безброј пута је наглашаван и у разним међународним документима, и у медијским истраживањима и анализама, али и у друштвеним теоријама. Сматра се да је стање локалног информисања „индикатор здравља демократије“ и да без снажних и независних медија она „слаби на свом најосновнијем нивоу“. У земљама попут Србије, у којима демократија постоји само у бајкама, локални медији се налазе у драматично тешком положају, али се мора рећи да се криза локалног информисања идентификује и у најразвијеним државама света, и то поодавно. И када је реч о одрживости медија, и када је реч о притисцима на њих и безбедности њихових упосленика.

Одавно већ у многим земљама постоје подстицајне мере чији је циљ опстанак и развој професионалних медија на локалу. Криза у којој су се нашли има више узрока, али је можда најважнији тај што је традиционално оглашавање доживело колапс, односно што се преселило на велике дигиталне платформе. Оно је раније представљало изузетно важан извор прихода локалних јавних гласила. Осим тога, интернет је створио навику код грађана да се медијски садржај добија бесплатно, све мање су спремни да купују медијске садржаје или да се преплаћују на њих. Не само локални, али локални медији поготово постали су, тако, изузетно зависни од финансирања из јавних прихода, а самим тим и много рањивији и подложнији политичким притисцима.

Када је реч о притисцима и безбедности, треба истаћи да се, за разлику од великих националних медија, локални налазе у непосредној физичкој и друштвеној близини центара моћи. У мањим срединама постоји огромна могућност да су људи о којима извештавате део истих друштвених мрежа, што ствара простор за директне и персонализоване притиске.

Лако препознати слабе тачке

И у истраживанју о притисцима на локалне медије у Србији које је 2024. године објавила Асоцијација „Локал прес“ закључује се да су локални медији и новинари посебно рањиви када су у питању политички притисци и безбедност. Притисци су директнији и мање видљиви. Хоће се рећи да новинарима у већим градовима велика јавност представља какву-такву заштиту. Чињеница је и да велики градови не подразумевају да ћеш некога о коме извештаваш скоро сваки дан сретати на улици или гдегод, те да је мања шанса да имате заједничке познанике или рођаке. Месни имаоци моћи могу лакше препознати слабе тачке локалних медија и новинара, или њихових породица, и ударати по њима маљем ако мисле да треба.

С тим у вези је и економска несигурност. Ако си професионалац и имаш критички отклон од власти, онда можеш да заборавиш на било каква јавна средства, која у огромним количинама одлазе медијима и новинарима блиским властима, и то не само локалним него и националним. За локалне медије, који имају сужено тржиште, то буквално представља питање опстанка

Медијска истраживачица Тијана Благојев, једна од ауторки поменутог истраживања, каже за „Глас Шумадије“, истиче да су притисци и напади на локалне медије мање видљиви и вести о њима врло често нису у центру пажње, односно пролазе “испод радара”.

„Напади и притисци су често директнији, јер се све дешава у мањим срединама где се људи познају, а локални новинари и новинарке имају осећај да су више изложени различитим облицима застрашивања. Према последњем истраживанју, међу представницама локалних медија озбиљан проблем представља и недостатак солидарности на локалу, па новинарке и новинари имају утисак да немају потребну заштиту у оквиру своје бранше у локалној средини. Веома је важно да се ови проблеми препознају, да се више прича о њима и да се ради на развоју солидарности и ефикаснијег система заштите локалних новинара и медијских радника“, каже она

Локалци први на удару

Прeдседник Асоцијације независних медија (АНЕМ) и члан Сталне групе за безбедност новинара Веран Матић у разговору за „Глас Шумадије“ подсећа да су локални медији међу првима искусили оно што се данас све јасније препознаје као системска стратегија гушења слободних гласова у Србији. Резултат су „медијске пустиње“ – читави региони без слободних и професионалних медија

„Управо су локални медији први били изложени тзв. хибридним нападима: истовремено претњама и насиљу, СЛАПП тужбама, ускраћиванју средстава из пројектног суфинансирања, губитку прихода од оглашавања, као и притисцима локалних моћника. Све се то дешава уз веома ограничене могућности заштите на локалном нивоу, без подршке институција, организација или солидарних медија“, каже Матић.

По њему, прва и најтежа последица таквог окружења јесте самоцензура – одустајање од тема које могу изазвати проблеме. Затим долазе покушаји „поправљања односа“ са локалним властима, као и притисци кроз различите облике прикривене корупције, најчешће у виду „уговора о пословној сарадњи“.

„У свим овим ситуацијама угрожавање безбедности остаје заједнички именитељ. Претње су често директне и недвосмислене: ’ако ово не урадите, неће вам бити добро’, или ’желимо да вам помогнемо, али ако нећете – биће како мора’. Такве поруке све чешће прате узнемиравања са анонимних налога на друштвеним мрежама, али се, у атмосфери готово потпуне некажњивости, починиоци све ређе и крију“, закључује Матић и каже да је, према доступним подацима, некажњивост за нападе на новинаре – готово потпуна.

У таквим околностима, држава и локалне самоуправе делују као да воде континуирани рат против професионалних медија и новинара који се држе принципа и стандарда новинарске професије, сматра он.

Блискост као проблем

Новинарка из Шапца Исидора Ковачевић једна је од оних локалних новинарки која прошла кроз дуговремену организовану тортуру иза које је стајала локална власт и криминалне организације. Исидора се слаже са претходним саговорницима: новинари и медији у локалним срединама посебно су рањиви, а аутоцензура је најчешћи одговор на ту рањиовст.

„У локалним срединама, нарочито у мањим, готово сви се међусобно познају. Управо та блискост често постаје препрека која, најпре, води ка аутоцензури. Кроз лична познанства – директна или посредна – не угрожава се само безбедност новинара и новинарки, већ и људи из њиховог окружења“, каже Ковачевић у разговору за „Глас Шумадије“.

Она наводи да се у таквом амбијенту често јављају „пријатељски“ савети, молбе и опомене, због којих медијски радници и раднице неретко избегавају да прикажу потпуну слику догађаја и стања на терену.

„Оно што видимо у локалним медијима, посебно током изборних кампања, често је тек фрагмент стварног стања – довољан да јавности наговести како изгледа изборни процес у Србији, али недовољан да озбиљније узнемири локалне функционере или неформалне центре моћи. Притисци на новинаре и новинарке не своде се само на физичке и вербалне нападе. Они обухватају и читав спектар психолошког притиска: дискредитацију професионалног рада, стварање лажне слике у јавности и изношење детаља из приватног живота. На тај начин не бивају угрожени само новинари, већ и њихове породице и пријатељи“, каже нам она.

Додаје да у таквим притисцима не учествују само функционери или насилници, већ и појединци који их подржавају или желе да им се докажу, често зарад ситних личних интереса: последица свега тога је живот и рад у сталној неизвесности, стрепњи и страху.

Циљ притисака – гашење „непоћудних“ локалних медија

Уредница лесковачке Југпресса Љиљана Стојановић, у разговору за „Глас Шумадије“, каже да су притисци на независне локалне медије разноврсни, али да имају јасан циљ – њихово гашење, уколико већ не могу бити застрашени и стављени под контролу.

„Поред отворених и директних претњи, увреда и таргетирања на друштвеним мрежама – често организованих кроз мреже политичких ботова – један од најтежих облика притиска јесу финансијски притисци. Пројекти независних локалних медија по правилу не пролазе на конкурсима за суфинансирање медијских садржаја. А када и буду одобрени, додељују им се минимална средства, недовољна за одржив рад. Истовремено, независни медији који су означени као ’непожељни’ од стране локалних власти практично остају без приступа тржишту оглашавања. Локална предузећа и институције избегавају сарадњу, чиме се тим медијима ускраћује један од кључних извора прихода и додатно угрожава њихова одрживост“, каже Стојановић.

Она каже да је, када је реч о безбедности, ситуација за локалне медије веома сложена.

„У мањим срединама новинари свакодневно срећу људе који им упућују претње или врше притисак. Посебан проблем представља то што никада не знате ко може вербалне нападе и увреде са друштвених мрежа да протумачи као ’сигнал’ за физички напад, нарочито у срединама у којима локални моћници шаљу поруке да је такво понашање прихватљиво. Додатни проблем представља изостанак адекватне реакције институција – полиција често не предузима мере које би обезбедиле ефикасну заштиту новинара“, каже Стојановић.

Она, као и Исидора Ковачевић, истиче да се притисци не заустављају на самим новинарима.

„Често су мета и чланови њихових породица, посебно уколико су запослени у јавном сектору. На тај начин се ствара додатни слој притиска и страха, који озбиљно утиче на професионални и лични живот медијских радника“, каже Стојановић

Освета на детету

Уредник „Бечејског мозаика“ Владан Филипчев у разговору за „Глас Шумадије“ наводи страшан, нељудски пример притиска локалних моћника на породицу новинара овог листа.

„Притисци на локалне медије трају годинама и готово су свакодневни. У последње време, поред уобичајеног шиканирања и етикетирања новинара који се баве истраживачким новинарством и објављују садржаје који иритирају локалне моћнике, примењују се и нови, крајње нечасни механизми, далеко испод сваког цивилизацијског нивоа. Један од најупечатљивијих примера јесте случај у којем је детету новинара из ’Бечејског мозаика’ у образовној установи ускраћена набавка законом гарантованог ортопедског помагала. Када је родитељ затражио објашњење зашто помагало није обезбеђено, како би његово дете могло несметано да похађа школу, добио је одговор да је о томе – ’требало да мисли раније’“, каже Филипчев.

Додаје да овакви случајеви јасно осликавају амбијент у којем раде локални медији и новинари који се придржавају Кодекса новинара Србије. Осим оваквих примера, он сведочи и о системској дискриминацији локалних медија који извештавају у складу са стандардима професије. Рецимо, на конкурсима за суфинансирање медијских садржаја, али им је онемогућен приступ и јавном новцу који се медијима додељује и по другим основама.

„Кроз тзв. јавне набавке, милионски износи додељују се режимским медијима, док се поједини медији који се представљају као независни и борци против корупције заправо уздржавају од објављивања информација које би могле нарушити имиџ власти. У таквим околностима, медијима који нису по вољи локалних власти систематски се пресецају сви извори финансирања, док се они који свакодневно крше Кодекс, попут рецимо ’Информера’, распоређују велики новци. Професионалним локалним медијима онемогућава се и оглашавање које је раније било уобичајено, раскидају се или не продужавају уговори о сарадњи, а пословни партнери се обесхрабрују или директно спречавају да сарађују са њима“, каже Филипчев

Он као илустративан наводи још један пример из свог рада. „Бечејски мозаик“ је недавно објавио четврто издање фотомонографије Бечеја — репрезентативног издања које су локалне институције годинама користиле као поклон најуспешнијим ученицима и партнерима из земље и иностранства.

„Међутим, прошле године догодило се први пут да је директор једне школе, након што је већ наручио одређени број примерака, био приморан да одустане од куповине, уз образложење да му је из општине речено да то није дозвољено. У таквом амбијенту, јасно је да је нормалан рад независних локалних медија готово немогућ. Као последица таквих притисака, ’Бечејски мозаик’ је престао са штампаним издањем — његов број 914, објављен 24. јануара 2025. године, био је последњи који је изашао пред читаоце. Сада постоји само као портал“, каже Филипчев.

Локални медији – културно благо

За крај, мало оптимизма. Није претерано рећи да су локални медији и новинари који професионално обављају свој посао, захваљујући пре свега ентузијазму и оданости својој професији, нека врста културног блага. Поред мора лоших вести, охрабрује то што грађани то све више препознају. Охрабрују и многобројне иницијативе разних асоцијација које се труде да им помогну колико год су у могућности. Охрабрује и чињеница да и међународни донатори све више препознају значај локалних медија, као што није лоше ни то што су се независне националне медијске куће у последње време, много више него ранијих година, заинтересовали за стање на локалу, те локални новинари и медији нису остављени сами себи. Не могу баш да их, како се то каже, угуше у плићаку."