Вести
02. 04. 2026.
Општина Нови Бечеј не одговара на захтеве за приступ информацијама портала Webinfo: девет захтева, осам жалби, нула одговора
Редакција Webinfo месецима не добија одговоре на захтеве за приступ информацијама од јавног значаја, док поступци пред Повереником трају дуже од законских рокова. Искуство из праксе указује да овакве ситуације нису изузетак, већ део ширег проблема у примени закона.
Од захтева до жалби – без одговора
У новинарству, захтеви за приступ информацијама од јавног значаја представљају основни алат рада – механизам који би требало да обезбеди увид у рад институција и коришћење јавних средстава. Њихово постојање већ показује да транспарентност није подразумевана, већ се остварује кроз ову процедуру, иако би у идеалним условима велики део тих информација требало да буде унапред доступан јавности. У Новом Бечеју, међутим, и таква процедура је – у једном тренутку – престала да даје резултат.
Од новембра 2025. године, до тренутка писања овог текста, редакција портала Wебинфо поднела је укупно девет захтева Општини Нови Бечеј, тражећи информације од јавног интереса – пре свега у вези са јавним информисањем и конкурсним суфинансирањем медијских садржаја, али и другим питањима, укључујући трошкове појединих манифестација.
У ранијем периоду, одговори су стизали.
У последњим месецима – не.
Након истека законских рокова, редакција је поднела осам жалби Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, од којих је прва поднета 17. децембра 2025. године. До тренутка објављивања овог текста, није донета одлука ни по једној од њих.
Законом је предвиђено да Повереник о жалби одлучи у року од 60 дана, односно у року од 30 дана у случајевима када се траже информације од значаја за живот, здравље или безбедност.
Таква ситуација у пракси се често означава као „ћутање управе“: орган власти не поступа по захтеву у законском року, чиме право на приступ информацијама остаје формално, али не и стварно оствариво.
Повереник: кашњење потврђено, решења нема
Редакција портала Webinfo обратила се канцеларији Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, упућујући конкретна новинарска питања о разлозима кашњења, поступању у случајевима „ћутања управе“, примени санкција, извршењу решења и могућем утицају овакве праксе на слободу информисања.
У писаном одговору из канцеларије Повереника, достављеном редакцији, потврђено је оно што је већ видљиво – одлуке по жалбама нису донете у законом прописаном року, уз образложење да су разлози „искључиво објективне природе“ и да је дошло до значајног повећања броја предмета. Истовремено је назначено да је реч о делимичном одговору на новинарска питања, док се детаљна појашњења по свим постављеним питањима очекују у наредним данима.
Размере тог повећања илуструју и подаци које нам је доставила ова институција: у периоду од 2015. до 2021. године евидентирано је 40.064 предмета, док је у наредне четири године, од 2022. до 2025, тај број порастао на 72.974, уз истовремени раст броја жалби.
У истом одговору, међутим, јасно се констатује и следеће: „Пре свега искрено се извињавамо што одлуке по Вашим жалбама још увек нису донете, односно што предмети нису решени у законом прописаном року од 60 дана. Разлози за то су искључиво објективне природе. Свесни смо да наведене околности нису и не смеју бити оправдање за пролонгирање рокова, те да ниједан грађанин, а поготово новинар, не сме да буде ускраћен у вршењу права на приступ информацијама. Предузећемо све мере да се Ваше жалбе реше у најкраћем могућем року.“
Шабић: закон постоји, али његова примена зависи од воље
Говорећи о оваквим ситуацијама, адвокат и бивши повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић, који је ову институцију водио од њеног оснивања 2004. до 2018. године и чији мандат се везује за успостављање праксе транспарентности у Србији, указује да се не ради о изолованом случају, већ о обрасцу који се у пракси понавља.
„Нажалост, свакодневно се у пракси срећемо са примерима недоследне и селективне примене Закона о слободном приступу информацијама. И не само да се неким медијима дају информације које се другима ускраћују, него су им често доступне и информације које не би смеле бити доступне никоме, укључујући и најосетљивије податке о личности. Таква лоша пракса несумњиво постоји. Некад је то последица незнања, неспособности, неодговорности и лењости, али врло често је последица свесне злоупотребе и дискриминације, што је у сваком случају правно недопустиво и кажњиво.“
У таквом оквиру, како наглашава, изостанак последица више није изузетак, већ правило.
„Мада у теорији не би смело бити, у пракси је и те како могуће да орган власти игнорише закон и да за то не сноси никакве последице. Могло би се рећи да је одсуство последица за кршење закона постало готово правило. Постоје законом предвиђене санкције и за органе власти и за одговорна лица, али нити су артикулисане тако да гарантују ефикасност, нити се доследно примењују.“
Кључни проблем: одлуке постоје, извршење не
Како Шабић објашњава, суштина проблема не налази се само у санкцијама, већ у начину функционисања система, посебно у делу који се односи на извршење одлука.
„Одлуке повереника су по закону коначне, обавезујуће и извршне. У случају да онај кога обавезују не изврши одлуку, њено извршење по закону треба да обезбеди Влада, принудом. Дакле, када после уложеног напора коначно издејствујете одлуку повереника, морало би бити извесно да ћете добити информацију коју сте тражили. А није извесно – напротив – јер већ две деценије и више Влада уопште не обезбеђује извршење одлука повереника. Тиме се шаље порука да је поступање по одлукама, иако су по закону обавезујуће, у крајњој линији ствар добре воље оних који информације дугују јавности.“
Повереник и систем: више од административног проблема
Говорећи о раду саме институције, Шабић указује да повећан број предмета јесте фактор, али не и једини разлог неефикасности.
„Повереник данас има већи буџет и више запослених него раније, али због великог броја предмета не успева да буде ажуран и да поступа у законом предвиђеним роковима. Објашњење о великом приливу предмета је прихватљиво само донекле. Посао Повереника не сме да се своди само на решавање жалби, већ мора бити много гласнији и упорно инсистирати на одговорности функционера који крше закон, посебно оних који не извршавају његове одлуке.“
Последице таквог система, како наводи, нису само процедуралне.
„Неефикасност најважније установе у заштити права јавности да зна је неизбежно дестимулативна, посебно за новинаре и медије. Врло је индикативно да је проценат неизвршених налога повереника генерално висок, али да је још већи када су у питању жалбе новинара и медија који се баве деликатним темама.“
Закон који је замишљен другачије
Истовремено, подсећа и на основну идеју самог закона, која се у пракси често занемарује.
„Суштина Закона о слободном приступу информацијама није у томе да грађани и новинари стално подносе захтеве, већ да лавовски део информација мора бити доступан превентивно.“
Другим речима, закон није замишљен као алат за стално „тражење“ информација, већ као обавеза институција да их саме објављују.
Такав оквир, како показује и овај случај, не оставља много простора за брза решења. У таквим околностима, изостанак одговора на захтеве – посебно када се односе на теме од јавног интереса и трошење буџетских средстава – остаје чињеница са којом се редакција тренутно суочава.
Системски проблем без брзог решења
У том контексту, Шабић не оставља простор за дилему.
„Без сумње је реч о системском проблему. У основи тог проблема није само квалитет норми, већ успостављен систем неодговорности у којем представници власти не одговарају за кршење закона. Не само овог о коме говоримо, него закона уопште. Наша елита не сматра да је дужна да јавности полаже рачуне и доживљава себе као недодирљиву.“
Такав оквир, како показује и овај случај, не оставља много простора за брза решења. У таквим околностима, како оцењује, једино што остаје јесте упорност у коришћењу постојећих механизама.
„Не видим другу алтернативу сем такве борбе. То неће дати брз резултат, али верујем да ће га на крају дати.“
На крају, позивајући се на мисао Бертолта Брехта, додаје: „Ко се бори може и да изгуби, али ко се не бори већ је изгубио.“
Комплетан одговор Повереника редакција ће објавити по пријему.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.