Вести
29. 08. 2013.
Слика тишине
После 40 година емитовања због недостатка новца једина медијска кућа са програмима на чак десет мањинских језика, од 1. септембра може доћи у ситуацију да у најмању руку мора да скрати програм.
На почетку беше реч: новопечени политички газда Србије Александар Вучић још у кампањи 2012. понудио је својим бирачима уговор да не плаћају претплату за медијске јавне сервисе и они су то здушно прихватили. Последица: драстичан пад наплате, иначе законом одређене обавезе, која је са неких 56 одсто у Војводини спала још прошле године на 20 одсто савесних платиша да би у току протеклог месеца по том основу на адресу Радиодифузне установе Војводине доспело мршавих седам милиона динара. Иначе, за опслуживање читавог система потребно је 150 милиона месечно.
И тако, после 40 година постојања, РТВ више нема новаца за програм, плате, покривање основних материјалних трошкова, и ако Влада Србије до 1. септембра не обезбеди сталне приходе за једину медијску кућу с мањинским програмима на чак 10 језика у Србији, у најмању руку ће морати да скрати програм, у најгорем – да падне шапатом од убиствене речи.
У исти мах, РТС је добијао помоћ државе од 200 милиона динара месечно, што је и верификовано ребалансом буџета са 2,4 милијарде динара за овај јавни сервис.
„Ми смо остали невидљиви за оснивача. На преко 100 дописа разним надлежним институцијама нисмо добили одговор, а ни назнаку решења. Наша позиција никада није била да РТС не треба да добије средства, напротив, али смо тражили третман који нам по закону и припада”, каже нам Вања Баришић Јоковић, председница Управног одбора РТВ-а. И челни човек ове ТВ куће, генерални директор Срђан Михајловић издао је прошле недеље саопштење у коме се каже да „имајући у виду да је прилив прихода од претплате током августа готово прекинут, менаџмент РТВ изражава очекивање да ће Влада Србије у најкраћем року обезбедити решење којим ће се производња програма у том јавном сервису осигурати под истим условима као и у РТС-у“.
Савест
Пратећи судбину и страдање РУВ-РТВ, видљиво је да и пре појаве ове или оне политичке игре, држава није системски уредила ту институцију. Оба јавна сервиса су већ дуги низ година у тешком стању будући да је претплата, иако законски уређена, била и (п)остала добровољни прилог савесних грађана, а не њихова суштинска обавеза. У Великој Британији, рецимо, претплата за тамошњи јавни сервис верификује се са сваком куповином радија или ТВ пријемника и има ранг пореске пријаве. Проценат наплате је близу стопроцентног, а у комшилуку у Хрватској чак 92 одсто.
Катастрофи РТВ-а умногоме је допринело рушење зграде са студијима на Мишелуку 1999. у бомбардовању НАТО. Остали су само људи и ‘франкенштајнска’ технологија која је на нивоу 1980-их, када је последњи пут техника обновљена.
Већ 14 дугих година. РУВ-РТВ није добила ниједан динар помоћи за изгубљену зграду и технику, а подстанар је у бившој згради Нафтагаса под суровим тржишним условима. „Мој прорачун каже да је од бомбардовања до данас око две милијарде динара отишло за закуп простора. Да нам је неко решио технику и згра ду, то би, рецимо, било две милијарде више, а то је и некаква чаробна цифра нашег укупног заостатка”, уверена је Вања Баришић Јоковић.
Она оцењује да је то основни разлог изузетно тешког стања куће, све остало су
последице: нерационално и неефикасно пословање услед расељености на неколико локација, велики трошкови закупа пословног простора, нужност улагања у туђе, неадекватне просторе, застарела техника и скупа производња која повлачи и већи број запослених који морају да опслужују такву технику, огромни трошкови одржавања и сервисирања застарелог алата...
Оптужбе
Тако се Боро Лазукић, председник Синдиката новинара при Градском већу Савеза самосталних синдиката Новог Сада, прошле недеље огласио тврдњом да је краху РТВ-а и актуелном минусу од око осам милиона евра кумовао пре свега претходни менаџмент с Синишом Исаковим на челу. Лазукић наводи да је склопљен „низ штетних уговора вредних више стотина хиљада евра, које је закључило руководство РТВа од краја 2011. до средине 2012. с дистрибутерским кућама на Кипру („Права и преводи”) и у Београду („МФЦ Мегаком”) за куповину филмова и серија” у износу од 55 милиона динара и 131.500 евра. Лазукић, међутим, не помиње да ли тај издатак покрива можда чак 600 сати програма, што би значило да је један сат некаквог „Поароа” тежак 1.000 евра. Мало или много? Тврди и да су паре ишле преко приватних фирми, али без опипљивих доказа.
РТВ очито није велики купац који ће отићи на велики светски фестивал и искеширати се за хит серију. Додуше, сама куповина је ослобођена Закона о јавним набавкама (тј. тендерске процедуре), па све остаје на интерној контроли и процедури, што чини могућим и махинације. Програм се годинама купује на одложено плаћање и РТВ као мали купац а велики дужник није у позицији да диктира услове, већ преузима мрвице које преостану на тржишту од комерцијалних телевизија и других великих купаца.
То баш и није околност повољна за “уградњу”, али је довољан услов да се дугогодишњи проблеми претворе у велика раслојавања и несугласице у кући. У таквој ситуацији је Исаков који је данас саветник генералног директора мета већ више од две године незадовољног менаџерског и новинарског дела корпорације.
Поготово због довођења групе руководилаца и новинара са Б92, која је изазвала одијум због масних плата и привилегија док је кућа у були, због свакодневног превоза луксузним аутомобилима на релацији Београд - Нови Сад, дневница и стимулација на основну плату... Притом, тврде опоненти, просечна дневна гледаност РТВ-а није већа него пре три године и на ивици је статистичке грешке – око 10.000, а „шефови лажу да су је повећали”. Према званичним изворима, пак, гледаност је каткад већа и од 200.000, када су на програму „Петказање” Боре Отића или “Државни посао”, те нешто мање у 17 и 22 сата за вести, али ту су и „Повратак на село” и „Чари риболова”, што даје солидан просек од 50.000 дневно.
„Екипа из Београда” ипак је урадила посао и подигла гледаност, тврди управа.
Власт
Противници руководства тврде и да је хаос изазвала главна кумица рокаде на врху јавног сервиса, некадашња медијска повереница Бориса Тадића госпођа Јелена Триван, а све зарад прошлогодишње промоције на покрајинским изборима Бојана Пајтића и инсталирања “пајтићовизије”. Ипак, то на неки начин оспоравају анализе дневника и других политичких прилога за време избора, које су показале да су осим тога што није било ниједне примедбе регулаторног тела а ни из странака – сви у спектру били заступљени у минут. Било како било, струковњаци из НУНС-а и НДНВ-а у овом тренутку упадљиво подржавају врх РТВ-а који звони на узбуну, држећи се пре свега политичког аспекта - опстанка војвођанског јавног сервиса, док избегавају изјашњавање о евентуалном лоповлуку.
Влада Војводине, међутим, која се сада такође труди да мобилише јавност, има најмање права да лије (крокодилске) сузе због зле судбине РТВ-а. Била је дуги низ година значајан чинилац у вертикали власти од републичког до локалног нивоа и није се претргла да постигне ама баш ниједно системско решење зарад стабилног функционисања јавног сервиса. Уосталом, да ли је неко за било коју кључну одлуку о тим нашим великим системима на државном нивоу сео, израчунао и рекао: ево, имамо такав и такав нематеријални интерес да овај сервис опстане, да имамо телевизију по европским стандардима, да она има толико и толико људи и да решимо проблем?
Не, јер када дођу до тога да својом руком треба да потпишу 400 отказа, знајући да им треба новац да би отпремили људе макар по неком законском минимуму, урадиће све да ништа не ураде.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.