Вести

29. 08. 2013.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Време

Право на достојанство грађанке Броз

Једна од највећих мистерија савремене Србије коначно је решена. Сви који су се питали зашто се Титова удовица ретко оглашава у јавности и зашто се крије, добили су одговор јасан да јаснији бити не може: Јованка Броз је током последњих тридесет година живела у скоро потпуној илегали зато што је знала с ким има посла.

Жена која много зна и која је својевремено много значила, жена која је сама и ужива само протоколарну заштиту, сигурно је била свесна да ће је земља Србија и менталитет патолошки опседнут туђом муком растргнути чим крочи ван (само)наметнутог заточеништва. Нажалост, то јој се ипак догодило – у тренутку када због болести више није имала моћ да одлучује о својој судбини, дохватили су је се лекари, новинари и јавност увек расположена да се ваљушка у смраду и гадостима које јој поменути лекари и новинари сервирају. Иако у историју медијског бешчашћа ових дана улазе искључиво таблоиди и "Блиц" (који, званично, ваљда није таблоид), брука је колективна и односи се на сваког ко је икада крочио у било коју редакцију, као и на лекаре који су – отворено кршећи правила своје професије и елементарног васпитања и морала – дочекали својих 15 минута славе.

ГЛАД: Шта се, дакле, десило? Десило се да је Јованка Броз наводно имала инфаркт, да га је преживела "на ногама" и да је 23. августа пребачена у Ургентни центар. Да је ово нормална земља као што није, информацијама би ту отприлике био крај. Али, не... Наша глад не утољава се баш тако лако. Од тренутка пријема у болницу до тренутка када настаје овај текст (уторак 27. август), сазнали смо:

1) да Јованка Броз има "озбиљне отворене ране на грудима",

2) да јој је организам "на почетку сепсе" и у "веома запуштеном стању, и физички и хигијенски",

3) да је "примљена у полусвесном стању са декубитним ранама",

4) да "данима није јела ни пила течност и није се купала",

5) да има обољење слепог црева, можда дијабетес и анемију,

6) да има канцер дојке који је метастазирао,

7) да има "тумор коже који је потекао са једног младежа на леђима, а онда се због нелечења проширио".

Све ово додатно је гарнирано детаљима о њеним животним и хигијенским навикама, изјавама чувара виле у којој је живела, тврдњама неименованих извора и – пре свих, директора Ургентног центра др Златибора Лончара и директора Клиничког центра др Миљка Ристића. Као главни саговорник свих заинтересованих новинара и човек заслужан за већи део горенаведених информација, др Златибор је индиректно награђен за своју кооперативност – у првим извештајима из Ургентног центра, али и касније, често се појављивала констатација како је управо он "увек уз њу", тј. Јованку. Када се стање болеснице мало поправило, баш је др Златибор пренео да она "осећа велико задовољство што је толико људи подржава и интересује се како је". Што се тиче др Миљка, утисак је да се у једном тренутку уплашио да не остане у сенци поменутог колеге. Зато се брже-боље огласио низом до тада непознатих, а и даље непотврђених детаља: њему стога можемо да захвалимо за причу о слепом цреву, дијабетесу, анемији, нехигијени и запуштености.

(НЕ)ФОРМАЛНО: Реагујући на ову монструозну, мучну и непотребну причу, Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, саопштио је да извештавање о здравственом стању Јованке Броз представља "још једно алармантно упозорење на неадекватан однос према заштити података о личности, у овом случају у здравству, али и генерално". Истичући да закон налаже да се подаци какви су објављени могу објављивати само уз пристанак особе на коју се односе, Шабић је апеловао на медије "да са оваквим извештавањем престану и да начин извештавања преиспитају са становишта, пре свега, етичких принципа сопствене струке". С друге стране, Шабић је напоменуо и да за непоштовање Закона о заштити података о личности нису одговорни медији, већ службена лица која податке о личности којима располажу стављају на располагање противно закону: "Разумљиво је појачано интересовање за здравствено стање Јованке Броз. То је логична последица чињенице да се ради о удовици покојног председника СФРЈ. Али, границе задовољења тог интереса могле су и морале бити информације о томе да је хоспитализована, да је под третманом и да јесте или није у животној опасности."

Пошто су ово саопштење (сасвим исправно) доживели као озбиљну пацку, надлежни у Клиничком центру Србије огласили су се 26. августа, и то тврдњом како нису ни лук јели, ни лук мирисали.

"Сва званична саопштења која се односе на стање здравља и лечење госпође Јованке Броз, као и изјаве званичних представника Ургентног центра, објављивали смо уз њену сагласност и доступни су свима на званичном сајту Клиничког центра Србије... Неформалне изјаве из неименованих извора, које су протеклих дана обилато преносили многобројни медији, нису у нашој надлежности, на њих нисмо утицали, нити смо у могућности да на њих и убудуће утичемо, јер је посао наше установе да лечи пацијенте, а не да се бави медијима", наводи се у реакцији на Шабићево саопштење.

У овом обраћању проблематичне су бар две тезе. Пре свега, поставља се питање како је од Јованке прибављена сагласност на објављивање података да је била хигијенски запуштена, да има рану на грудима или да данима није јела ни пила.

Да ли је она, поред свега што је задесило, још и памећу скренула, па прихвата оно што у животу нико прихватио не би? Да ли би жена која тридесет година није излазила на светлост дана да би избегла "медијску пажњу", сада прихватила да јој читава Србија завирује под спаваћицу? Али, хајде да се потпуно предамо безумљу и претпоставимо да је она дала сагласност. Тада се, међутим, поставља питање како је могла да га да ако је у Ургентни центар примљена у "полусвесном" стању, једва жива. Како, заиста, господо из КЦС? Поред тога, тотално је несувисла прича о "неформалним изјавама из неименованих извора", јер су најскандалозније изјаве дали управо званични представници – директор КЦС и директор Ургентног центра. Или се они, можда, ипак убрајају у неформалне саговорнике?

КАКО БИ ТИ БИЛО: Пошто посао лекара заиста није да се "баве медијима" (иако су се у тој дисциплини и те како истакли), вратимо се ипак на оне чији једини посао јесте да се баве медијима, тј. на оне који су овде најодговорнији. За разлику од лекара, новинари и уредници су у овом случају били обавезни да у сваком тренутку буду свесни моћи којом располажу захваљујући томе што раде у медијима, да никако не забораве могуће последице злоупотребе те моћи на живот појединца (Јованке Броз и њене породице) и на целокупну јавност. Да би се тако нешто постигло, није било нужно да се познају медијски закони или етички кодекси професије – мада је то у цивилизованом свету услов без којег се не може ни размишљати о новинарству. Није било нужно да се филозофира. Било је довољно сести, ставити прст на чело и упитати се како бисмо се осећали да се ради о нама.

Како би нам било када би неко на насловној страни објавио да наша бака има ране од лежања (декубитус) или отворене ране на грудима?

Како бисмо се осећали кад би нас директор угледне медицинске институције јавно означио као "физички и хигијенски" запуштене?

Како би нам било када би читава Србија испирала уста препричавајући одакле нам је кренуо, а где је завршио канцер?

Да ли би нам било свеједно када би неку нашу рођаку најтиражнији таблоид описао као изгладнелу и жедну?

Да је било ко од новинара и уредника (таблоида и "Блица") себи поставио макар једно од ових питања, ништа од онога чиме смо ових дана почашћени не би се појавило у новинама. Свако је у Србији сигурно прогутао те текстове, свако је сигурно био заинтересован за најситније детаље, али то пре и изнад свега – није оно што се назива јавним интересом. Медији би требало да извештавају о ономе што се директно или индиректно тиче грађана и грађанки Србије, а то – ни у каквом контексту и ни уз какво оправдање – нису циклуси прича о томе да ли се Јованка Броз купала и од каквих све болести болује.

Оно што би донекле могло да објасни – иако не и да оправда понашање новинара и уредника – јесте чињеница да су у данима пре болести Титове удовице, захваљујући августовском затишју или стицају околности, нестали и последњи остаци медијске пристојности и обзира. До најгнуснијих детаља се извештавало о љубавној прошлости и браку певачице Гоце Тржан, као и односима Северине Вучковић и Милана Поповића: уобичајени таблоидни трачеви превазиђени су, јер су се приче директно тицале малолетне деце ова два пара. Истовремено, текстовима о разводу фудбалера Владимира Стојковића медији су се приближили дну. Као некаква увертира за фељтоне о Јованкином здравственом картону, објављен је нпр. прилог базиран на информацији да је Стојковићева бивша супруга ишла код психотерапеута. Какве то везе има са животом, разводом, јавним интересом или здравом памећу, нико се није потрудио да објасни.

Пут ка дну, дакле, трајао је током читавог августа и болест Титове удовице била је логично финале једног медијски прљавог и мучног лета, али истовремено и једна од најсрамнијих епизода у новијој историји српске штампе. Иако је званично саопштено да је здравствено стање Јованке Броз нешто стабилније. У тренутку објављивања овог броја "Времена" оно је и даље веома озбиљно.

Ипак, колико год се трудили да избегнемо патетику и непотребну поетику, тешко је отети се утиску да су је својим извештавањем домаћи медији некако већ сахранили. Жена која је као права дама оџивела 89 година, која је деценијама ћутала о неправди коју су јој нанели Титови најближи сарадници, која се није оглашавала на нападе овог или оног медијског профитера (видети оквир "Преподобни Јошка"), која је дигнуте главе представљала Југославију и исто тако дигнуте главе издржала своје заточеништво, није заслужила да јој медији газе по достојанству и било би заиста пожељно да никада не сазна шта су јој урадили.

Срам нас било. Поименце и ђутуре.

Оно што је заборављено

Подаци који се односе на националну припадност, расу, пол, језик, вероисповест, припадност политичкој странци, синдикално чланство, здравствено стање, примање социјалне помоћи, жртву насиља, осуду за кривично дело и сексуални живот могу се обрађивати на основу слободно датог пристанка лица, осим када законом није дозвољена обрада ни уз пристанак.

Изузетно, подаци који се односе на припадност политичкој странци, здравствено стање и примање социјалне помоћи, могу се обрађивати без пристанка лица, само ако је то законом прописано.

(члан 16, ст. 1. и 2. Закона о заштити података о личности – Нарочито осетљиви подаци, члан 16, ст. 1. и 2) Новинар поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише.

Право на приватност је сужено када је реч о јавним личностима, а посебно носиоцима јавних функција.

(Кодекс новинара Србије, члан VII – Поштовање приватности, тачка 1) Чак и уколико надлежни државни органи објаве податке који спадају у домен приватности починиоца или жртве, медији ту информацију не смеју да преносе.

Грешка државних органа не подразумева "дозволу" за кршење етичких принципа професије.

(Кодекс новинара Србије – Упутства и смернице, члан VII – тачка 3) Подаци из приватног живота јавних личности објављују се само уколико је то у интересу јавности, односно уколико имају директне последице на више људи, уколико су у супротности с духом функције коју та личност обавља, или идејама које јавно заступа.

(Кодекс новинара Србије – Упутства и смернице, члан VII – тачка 5) Преподобни Јошка У врло оштрој конкуренцији скандалозних изјава и сведочења, једно од водећих места свакако заузимају речи Јошке Броза, човека који је читаву своју приватну и пословну биографију изградио само и искључиво на чињеници да је унук Јосипа Броза Тита. (Да овде не би било забуне: и Јованка Броз има значај који има зато што је Титова удовица, али је разлика између ње и Јошке у томе што је она за Титовог живота имала врло јасну улогу у дипломатској стратегији тог времена.) Поменути Јошка се, дакле, најпре огласио 25. августа рекавши да је стално у контакту са лекарима и да планира да посети Јованку чим јој се стање мало побољша, како је не би узнемиравао у "овако деликатном стању". Наводећи да је Јованку последњи пут видео пре 33 године, на дединој сахрани, он је још истакао да је њен прекид контаката са свима из породице "потпуно разумео", јер јој је сусрет с њима стварао болна сећања: "Никада између нас није било ниједне ружне речи нити препирке."

Тезу да су Јованку државне власти покрале, понизиле и игнорисале, коју је тада изнео, додатно је продубио у следећем јавном обраћању – 26. августа, када је констатовано и да "Јошка брани дедину удовицу". Уз већ познате и много пута испричане приче да је Јованка скрајнута зато што је много знала, ту су и дирљиве приче у којима је Јошка представља као особу која је његовог деду много волела, која је водила рачуна о свим аспектима његовог живота и која је у јавности тенденциозно лоше представљана.

Ово срцепарателно јадиковање можда би било подношљиво да је Србију захватила колективна амнезија, а да су истовремено у пламену нестали сви текстови у којима се исти тај Јошка дрвљем и камењем баца на исту ту жену. У исповести за "Време" 2000. године испричао је следеће:

"То је Титу најтеже пало, пред смрт. Јованка. Она га је за срце ујела. Она и њене личке везе. Зато је није хтео уз узглавље ни у самртном ропцу. Признајем да Јованку нисам никада посебно волео; још када сам био мали бацио сам њен први поклон – бицикл – преко ограде балкона. Њено мешање у политику ишло је многима на живце. Она је била та која је све одане младе официре који су с Титом прошли кроз рат лагано удаљавала од њега. Стално је потпиривала неки страх, говорила ко и како може да му штети." Ни ту није био крај тврдњама данас уцвељеног Јошке: "Није подносила ни нас, његову породицу, и све је чинила да нас осами од њега. Он нам је многе ствари давао и чинио кришом од ње, да она не зна и не види. На крају није хтео да се разведе због поштовања према толиким годинама које су провели заједно, али више није хтео да је види, упркос томе што је она неколико пута тражила да је прими. Зато је последњих неколико година свог живота толико путовао, а и када би дошао у Ужичку ишао би само до Цвећаре."