Вести
29. 08. 2013.
Хир, пизма и последице
Велика је ствар знати ко ти је крив за све у животу, а велика је баш зато што је ретка. Обично су, наиме, наши проблеми резултат низа сложених околности, а међу њима непријатно ретко доминира баш оно што смо сами себи скривили. Људи, додуше, воле да се фокусирају на једног кривца (појединца или колективитет) који, дакако, никада није онај којег виде у огледалу, али је невоља у томе што у таквом фокусирању обично кобно греше.
Овако гледано, запослени у јавном медијском сервису ове државе и њене једине активне покрајине – дакле на РТС и РТВ – су срећни људи јер не морају да кривца траже свугде унаоколо; они знају сасвим конкретно, недвосмислено и врло појединачно, ко је крив за то што не добијају плате и хонораре и што им се програм полако распада, а кућа растаче: тај човек зове се Вучић Александар, и тренутно је запослен у Влади Републике Србије на дужности Првог потпредседника.
Шта нам то говори, и колико? О РТС и РТВ мало; о Вучићу више; о данашњој Србији највише.
Јавни је медијски сервис у веома озбиљним проблемима, а покрајински готово па у агонији, јер нема пара. Па добро, чудна ми чуда, ово је сиромашна држава и још сиромашније друштво, за свашта овде нема пара, чак и за прече ствари од неког радија или телевизије.
Све је то начелно тачно, али не и у конкретном случају... Јер овде нема пара не зато што "нема пара", него зато што је лично Вучић Александар одредио да има да их не буде. Како?!
Тако што је најавио да ће у најскорије време претплата бити укинута, а да ће РТС/РТВ бити (некако, не зна се како, и једном, не зна се када) плаћан из буџетских средстава. Када му је из министарства финансија поручено да се не шали јербо пара за то у кокузној државној каси нема, Вучић је отприлике поручио да га је баш брига и да има да бидне како је благоизволео наредити јер да је "укидање претплате" предизборно обећање СНС-а, а њему је баш некако стало да испуни једно предизборно обећање.
Утолико пре што је баш ово сасвим згодно у те сврхе: бесплатно је (за њега) и лако испуњиво, утолико што ће терет консеквенци његовог испуњења свеједно пасти на неког другог, односно на оне исте грађане који су и до сада финансирали јавни сервис, али то неће бити тако видљиво.
Е сад, к суштини: зашто је све ово тако важно? Зато што нам прецизно показује у ком правцу се креће Србија. Саму причу о "јавном сервису" као таквом остављам за неки други пут.
Да сам заговорник (а богме и плаћалац, и то двоструки!) претплате као начелно далеко најбољег начина финансирања (и те како потребних, у овој поплави треша) јавних медијских сервиса – независно од тога ко је на власти – онима који ме читају познато је добрих туце година.
Океј, неки људи мисле другачије; у реду, нека се онда залажу за неки други модел, не марим. Све је то легитимно. Али, овако како је урађено, апсолутно је немогуће и недопустиво да се ради; то се некада, на накарадном дрвеном језику једне епохе, звало волунтаризам. Боље име за то је: арбитрарно, силеџијско, ванинституционално и утолико сасвим нелегитимно а по последицама девастирајуће штетно мешање у ствар од озбиљног јавног интереса. То је, баш то, урадио лично Вучић. А како је то урадио? Ево како.
Када човек за којег "сви знају" да је де фацто најмоћнији у држави каже да је претплата пред укидањем и да он чврсто стоји иза тога, ко је на ову скупоћу луд да плаћа претплату, тј. некакав "намет" којем су дани одбројани?! Па, замислите да се са Надлежног Места најави да ће јавни превоз колико сутра бити бесплатан – да ли би ико купио карту, камоли месечну маркицу?!
Зато је наплата претплате скоро па замрла, и било је врло лако предвидети да ће управо то да се деси. Истовремено, онај "алтернативни" начин финансирања, осим што начелно није баш препоручљив и ретко где се примењује (нећете нам ваљда Орбанову Мађарску наводити као демократски узор?!) још је неизвестан и на дугом штапу, што такође није било неразумно очекивати.
Сума сумарум: важан сегмент цивилног друштва (јавни медијски сервис то јесте, и ту јефтини кафански цинизам ништа не помаже) готово је онемогућен да делује, а људи који тамо раде доведени у крајње незавидну егзистенцијалну ситуацију, напросто зарад хира и пизме једног човека, или у "најбољем" случају једне политичке странке. Како се зове друштвени поредак у којем је тако нешто и стварно и могуће? Је л' демократија? Ко ми докаже да јесте, да је то та, какосеонозваше, демократија – водим га на пишингере код мајстора Петковића!
Због оваквих ствари не могу а да не поновим да ми Србија ових месеци структурно невероватно (и депресивно) личи на своје бљутаво и срамотно издање из периода 1988–1990: "народ" масовно заљубљен у новог Вођу у суманутим процентима који указују на епидемију акутног кретенизма који се преноси ваздухом, опозиција или у расулу или у спором, мучном и надасве конфузном настајању, а дојучерашњи дисиденти, "независњаци" и критичари свега постојећег подгузно се роје и умилно зује око новог Спаситеља, неки из искрене заљубљености, други (већина) у нади да ће им овај добацити коју синекурицу, те да ће се тако удобно угњездити у само средиште Новог српског поретка јербо ће газди да ојачају "европски" легитимитет као што су њихови претходници Милошевићу билдовали онај "национални".
А на сваку "колатералну штету" Господарских хирова пљунуће с презиром и подсмехом као последњим уточиштем хуља.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.