Вести
13. 09. 2013.
Колика је цена присуства власти у "медијима"
Недавно су новинарска удружења Србије, заједно и УНС и НУНС, протестовала због тога што нису усвојени њихови предлози за Националну стратегију за борбу против корупције који се односе на јавност података о главним финансијерима и оглашивачима у медијима.
Прилично је „занимљиво“ да протест новинарских удружења није наишао на ширу подршку новинара односно медија. Напротив, медијски публицитет био је врло, врло скроман.
„Занимљиво“ или индикативно, како год хоћете, мислим да је протест био вредан веће пажње. Он у сваком случају, поред осталог, подсећа на један веома важан феномен. На „снажно“ присуство државних органа или функционера који њима руководе у нашим медијима. Што само по себи наравно није проблем, чак је и логично кад пажњу медија привлаче својим активностима. Али што сигурно може да буде проблем када за ту пажњу плаћају.
Разуме се, и плаћено присуство органа власти у медијима у одређеним ситуацијама није проблем, чак је и неизбежно. Огласи за јавне набавке, конкурси за запошљавање и друге сличне активности, по логици ствари, намењени су јавности и морају ићи у медије. А за то се наравно мора платити. Прецизније, ради се о активностима које су побројане у члану 86. Закона о оглашавању „поруке за учешће на избору или рефендуму, мере за поступање грађана у случајевима опште опасности, хуманитарне акције, конкурси и економске активности као што су куповине, откупи итд."
Међутим, да ли је у пракси увек реч о тим активностима? Јесмо ли у претходним годинама били сведоци трошења значајних средстава за медијске кампање које је чак и у најширем контексту веома тешко, тачније немогуће сврстати у неку од горе поменутих активности?
Зар већ годинама није отворено и питање – је ли заступљеност (неких) политичара у медијима у корелацији са износом средстава које органи власти, чији су руководиоци ти политичари, троше за медије? Је ли у питању, просто, народски речено – кол`ко пара тол`ко и музике? И то не само у вези са квантитетом већ и са „квалитетом“. Јер, није реч само о заступљености у смислу простора односно броја извештаја и прилога, него и о садржини текстова о (пре)наглашавању значаја неких потеза или активности или пак релативизовању грешака и пропуста, све „по потреби“.
Јавности већ годинама никада нису презентирани ни изблиза прецизни подаци о томе колико органи власти троше за разне врсте промоције у медије. Није прецизна, али је сигурно била веома индикативна процена из фамозног, пре тачно две године презентираног извештаја Савета за борбу против корупције – приближно 40 милиона евра или скоро 5 милијади динара! И без упуштања у потрагу за одговором на питање колико се још новца „уложи“ у медије под фирмом аморфних буџетских позиција какве су нпр. „неименоване специјализоване услуге“, „истраживања“ и сл., јасно је – ради се о огромном новцу.
Интерес оних који пуне буџет да се буџетска средства које не обезбеђују нимало лако, троше у недефинисане „сврхе", најблаже речено је веома споран. И морало би се учинити неспорним њихово право на информације о томе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.