Вести
11. 10. 2013.
Исечци из једног од 40 поглавља књиге
У јануару 2011, прилично касно увече, позвао ме је дугогодишњи извор, човек коме верујем: „Морамо хитно да се видимо“. Рекла сам: „Нема шансе, ни вечерас ни сутра. Кажи преко телефона о чему се ради.“ „Ради се о теби“, био је кратак и јасан. „ОК, реци, знаш да ништа не кријем.
“ Увек ме је нервирало кад ми неко каже: - Нећу преко телефона. - Што нећеш? Шта, као, неко нас слуша? И да слуша, ништа не кријем. Код мене је све транспарентно, тако сам се шалила и то вече. Уследила је тишина од неколико секунди, а онда је рекао: „ОК. Купљен је снајпер из којег треба да будеш убијена, а то треба да уради неко за Луку Бојовића. Не смеш никада никоме да кажеш да сам ти ја ово јавио јер ћеш тако мене довести у опасност. Ја сам ти јавио због своје савести јер нисам сигуран шта ће предузети надлежне институције тим поводом.
Они који треба да буду обавештени, обавештени су, а теби сам јавио зато што је ситуација у држави таква да не знам колико ће хтети да те сачувају... Молим те, чувај се. Ако не буду појачали обезбеђење, ако те нигде не склоне, уради нешто, напусти земљу, али прави се да ништа не знаш.“ Све то је издекламовао у три минута, нисам га прекидала, остала сам потпуно нема. Помислила сам да сам можда и глас изгубила од стреса, међутим, успела сам да кажем: „ОК, хвала ти“.
Последњим делићем здравог разума само сам на крају разговора питала: „Јеси ли ти сигуран да је то тачно?“. Рекао ми је: „Милион посто“. Тог човека познајем годинама. Никада ме није слагао. За сваку информацију коју ми је икада дао испоставило се да је била тачна. Када је у нешто био сигуран, увек је говорио:
сигуран сам милион посто, али провери. Очекивала сам да ће ми у овом случају рећи нешто типа: „Па не знам, нисам сигуран, али треба да знаш“. Очекивала сам све само не да ми каже да је сигуран милион посто.
Скаменила сам се први пут у животу. Сећам се да је то било око 11 сати увече.
Нисам смела никоме да јавим. Обећала сам да нећу. Уосталом, тај човек ми је то рекао због мене. Не смем да га издам колико год да је мој живот у питању.
Потпуно несвесно, када сам чула да је купљен снајпер, истог тренутка сам до краја спустила ролетне у целом стану. Први пут сам осетила страх.
***
Узимам папир и читам. У канцеларији мук. „Дана 6. 1. 2011. од тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића сам обавештен да Тужилаштво располаже још непровереним информацијама да су припадници организоване криминалне групе с подручја Црне Горе извршили набавку две снајперске пушке ради извршења ликвидације новинарке Б92 Бранкице Станковић (наручилац ове ликвидације је Лука Бојовић).“ „Свашта!“, било је све што сам рекла после читања службене белешке МУП-а.
***
Сви у Верановој канцеларији тог тренутка гледали су ме с неким чудним жаљењем. Осетила сам то. Као да сам већ убијена. Згадило ми се све. Прекинула сам ту мучну ситуацију.
„ОК, идем, али ово је први и последњи пут да се склањам. Ако знају да неко хоће да ме убије, нека га ухапсе, шта чекају?“ Објашњено ми је да, према нашем закону, припрема кривичног дела није кривично дело, односно јесте само ако се докаже припрема, што је веома тешко. Питала
сам: „Па је л’ треба да ме бар рани да би га ухапсили?“ Чудно, али понашала сам се као да се ради о неком другом.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.