Вести
12. 10. 2013.
Не можемо у Београд док не јаве да је безбедно
Бранкица у књизи описује до детаља како то изгледа бити приморан да се због безбедности склониш на тајну локацију. Опис неколико дана у илегали пун је личних прича, дилема и емоција. У овом наставку преносимо тренутак када је у илегали посећују главни и одговорни уредник Б92 Веран Матић и продуцент „Инсајдера“ Миодраг Чворовић, али и део када је покушала да превари обезбеђење и врати се кући.
Миша је тада понео са собом и малу камеру да све снима. Нервирао ме је што се и у таквим ситуацијама понашао као да је на „задатку“ и као да је дошао да снима, а не да се види са мном. „Шта ће ти снимак локације на којој се налазим, да ли си полудео? Па ово је мој живот, немој то да снимаш!“
„Морамо да имамо све ово због историје“, рекао је као да се чуди што се одједном буним када сам увек ја та која пита да ли сте снимили ово, да ли сте снимили оно...
Док смо Веран и ја седели у ресторану, Миша је изашао да с том малом камером сними околину. Замолио је Бискета да отвори гепек аутомобила да сними и шта су све понели од наоружања.
То му је тада изгледало као „добра“ идеја за „добар“ снимак. Вратио се после десет минута у ресторан. Признао је да је доживео неку врсту отрежњења. Да је заправо тада постао потпуно свестан да је ситуација и више него озбиљна. Престао је да снима.
Остао је, међутим, снимак на којем се виде шок-бомбе, „хеклери“, пиштољи, неке лампе, справе за откривање бомбе испод аутомобила... Нисам ни ја знала шта све носе са собом, али чинило ми се, када се Миша вратио блед за сто, да више ништа не може да ме изненади.
Слушали смо га како објашњава да заправо све до тог тренутка није био свестан оног што се дешава. Све то говорио је у мом присуству као да се ради о некој десетој особи. Најлуђе од свега је било ипак то што сам ја активно учествовала у разговору. Интересовало ме је шта је имао намеру д ради с тим снимцима.
****
„Стварно овде не могу да радим. Хајде да се вратимо у Београд. Нови серијал почиње ускоро, имам доста посла…“
„Бранкице, тако нешто није могуће... Не можемо у Београд све док нам не јаве да је безбедно“, објашњавали су ми наизменично Биске, Каран и Секула.
„Не може тако... Што бих се ја склањала? Ваш посао је да урадите све да ја будем безбедна у Београду. Нисам ја тражила обезбеђење, него је држава одлучила да морам да имам полицијско обезбеђење, према томе треба ви да се прилагодите мени, а не ја вама.“
„Све си у праву, али сада тако нешто није могуће.“
„Хоћу кући!“, била сам изричита у свом захтеву.
Е, тад већ нису знали шта ће са мном. На тренутке је изгледало као да поред себе имају дете које хистерише јер хоће играчку и ако је не добије тог тренутка почеће да урла, плаче. На крају ће се заценити…
****
Пристали су да променимо локацију. Добили су дозволу да то урадимо. Е, тада почињем да преговарам да кад кренемо с Дивчибара на Копаоник, свратимо само кратко на Б92 да попијем кафу. План ми је заправо био да се докопам свог стана и да ту останем.
****
Сви из тадашње редакције „Инсајдера“ кренули су са мном на кафу у оближњи каФИЋ „Калди“.
Десетак полицајаца у цивилу распоређено је унутра, испред каФИћа, испред Б92. Ужасно! Неко из „Инсајдера“ ме је питао: „Шта се ово дешава?“ „Немам појма, глупирају се и играју се рата“, кратко сам рекла.
****
Док седим с њима и причам, на тренутак сам заборавила да гомила полицајаца чека испред да кренемо, да заправо не остајем ту, него опет идем у илегалу, али на другу локацију. Смејемо се јер је Миша описивао шта се десило тог дана и како је успео тајно да сними нешто што нам је требало. Прилази Секула: „Извините, само да питам, кад крећемо?“ У тренутку сам полудела.
„Нећу да кренем. Ја бих да преспавам у свом стану јер је већ касно. Можемо ли да останемо у Београду вечерас?“
„Није паметно да остајемо, али шта ми ту можемо ако ти нећеш да идеш“, рекао је бесно. „Само нам кажи да ли идеш или не, доста људи чека да им јавим… Нисмо сами.“
Ужасно сам мрзела такве ситуације. Ја се, заправо, ништа не питам, али ми, као, остављају могућност да одлучим. Немоћна сам потпуно! Остала бих, али откуд ја знам да ли је стварно толико опасно јер се они шетају са „хеклерима“ и ситуација је напета толико да по њиховим изразима лица делује као да ће сваког тренутка неко да нас нападне.
Миша, који ретко кад полуди, убацује се и каже Секули: „Па немој тако, одлучите ви да ли може да остане или не.“ Секула се држи своје приче и понавља једно те исто. Мира се оглашава: „Секула, немојте то да јој радите.“
И ту је био крај… Нисам могла да се уздржим, лице ми је одједном постало мокро од суза. Ваљда у покушају да сакријем колико сам очајна, почела сам да јецам.
Наставила сам да плачем, али и да вичем: „Остајем вечерас у Београду!“ Секула ме је само погледао и као да је неки камен од човека кратко рекао: „ОК. Је л’ то деФИнитивно?“
„Да!“, рекла сам бесно.
5.део
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.