Вести

16. 10. 2013.

Извор: Владан Динић

Девет стотина бројева нашег листа:

Последњи Мохиканац

Уважени Читаоче!У Вашим рукама налази се 900-ти број Сведока

Девет стотина бројева, 18 година, „Сведок“ сведочи истину наших живота и наше стварности онаква каква јесте: некад розе, некад крвава, некад плава, некад жута, а најчешће - сива.

Кроз листове наше новине прошли су председници, премијери, крунисане главе, глумци, књижевници и обични људи са необичним животним причама.

Судбина, међутим, доста чудно делује у новинарству и у медијима. Ако Вам није јасно, или ако нисте упућени - објаснићу Вам на примеру овог броја. 

После 18 година уређивања „Сведока“ и, укупно 42 године у новинарству, поред тога што се човек засити од писања и читања, има још једне ствари - упозна много људи, да већ не може ни све да их памти.

Током година, и у мом и у Вашем животу поштовани читаоче, прошли су разни људи, а дошла су и нова времена. 

И Ви и ја смо познавали „неког“ ко је био стварно „Неко“. Чини ми се да данас више живимо у времену у којем свако хоће да буде „неко“ зато што познаје „неког“...

Шта хоћу да кажем - човек се у новинарству засити писања, стекне одређена пријатељства, упозна много племенитих и добрих људи, и најмање двоструко више бараба и вуцибатина...

Временом, људи испливају негде, постану, како се популарно каже, „медијски атрактивни“. Многи од тих људи говорило је, а и сада говоре у „Сведоку“. 

Временом дођеш у проблем - да ли неку информацију о некоме да објавиш или не?!
Да ли да даш предност новинарском инстинкту или пријатељству?  Шта год учиниш, кајаћеш се.

Али, новинарска судбина има још једну страну. Можда ни у једној професији није случај као што је то у новинарству - да видиш у једном човеку две особе: пре власти и на власти. 
Некад је ту и трећа особа - после власти.

Они који су до јуче били моћни, а данас нису - опет се јављају на телефон. Сами. 

Нема секретарица и мејлова између. Јвљали се сами, чак и на пропуштен позив… А сад, они који су, док су били ван власти, и обигравали редакцју „да им убацим нешто“ не одазивају се. Ни више позива није довољно да ти се барем њихова секретарица, илити ПР, јави…  Но, то је Србија.  Она „елитна“, која има своја гласила, своје медије и своје миљнике. 

„Елита“ која „својим“ новинарима и уредницима уређује новине, дели државне паре и намешта огласе... Чак им формира и „независно“ удружење?!

„Сведок“ никада није био у том кругу. На жалост, или на срећу! 

Јер, док су се преко тих и таквих медија сливали милиони, прале паре и черупали фондови, преко „Сведока“ се није слио нити један једини динар државне помоћи. Све што имамо долази искључиво од Вас, одсноно од новца који дајете када купите новину.

Али, и то није довољно. Тај новац држе дистрибутери, па кад им потражите своје паре, ко у око да им бркнете.  Знам да је у то тешко поверовати...Али, тако је.

Иако само ми знамо како преживљавамо, битно је да ипак - опстајемо.  Уосталом, живот у Србији данас није ништа друго него преживљавање и борба за пуки опстанак.  Тако су, уважени читаоче, кроз Ваше руке прошле разне новине, дневне, недељне, умивене, „модерне“, теледириговане... 

А данас их више нема. Њихове газде су дигле руке од - њих!
Задовољан сам што „Сведок“, као можда последњи Мохиканац међу медијима у Србији, опстаје на принципу - живомо од продаје, а не од (намештених) огласа, помоћи НВО, и разних (политички и идеолошки инструментализованих) стипендија.

И тако... 18 година. Ко би рекао да време тако брзо пролази?

Док дланом о длан... 1, 2, 3, 4, 5 ...10...50...100...200...300...400...500...600...799...800...900, 901! Без „прескакања“, од 3. маја 1996. па све до данас, и у време кризе и у време рата, пуних 18 година - „Свеодок“ излази на српском тржишту и опстаје.

Нестрпљиви већ питају - да ли ће бити 1.000-тог броја „Сведока“?  Одговор је, ипак, услован и са упитником: Да ли ће тада бити Србије?!

Када је „Сведок“ кренуо, било је то, што би се рекло - по нашки: случајно и из ината. После више од две и по деценије рада у „Вечерњим новостима“, негде крајем 1995. године прешао сам у „Недељни телеграф“ - „усред среде“, који су покренули (да ли својим, или туђим парама, није данас важно) Славко Ћурувија и Момчило Ђорговић. (Славко је убијен на Ускрс 1999. године а убица је и даље Н.Н.). 

Момчило Ђорговић је продао „Телеграф“, који је после тога угашен. У мају, те давне 1996. године спремио сам специјално издање: „Ко убија по Србији.“  На том „специјалцу“, поред мене, радили су Милка Божић (унос података на компјутеру), техничко уређење радио је Александар Пантић (технички уредник „Спорта“ у то доба, познатији као Лепи Аца), затим мој дугогодишни пријатељ и другар Ђоко Кесић, данас главни човек „Наших новина“, а стране је, како се то стручно каже - „преламао“ Иван Марковић - Xеноx...

И тада, као и сада, свака новина морала је да има име. 

И ја сам за то специјално издање - „Ко убија по Србији“ пријавио тадашњем Министарству информисања Србије име листа - „Печат“. Урадили смо главу листа (сада се то популарно зове, по енглески, хеадер или лого) и почели припрему за штампање...

И док сам седео у редакцији „Недељног телеграфа“, тада је био на Теразијама, у згради где је Хотел „Балкан“, из Министарства ме позвао Ратомир Вицо, тада је, ваљда, био министар:

- Извини, али мораш да промениш име листу, са тим именом „Печат“ већ постоји један, ваљда у Сомбору, или негде у Војводини.

Потпуно затечен, готово шокиран, а толико сам био поносан на то смишљено име, да просто нисам знао шта да радим... Одем до прозора, да се „продувам“, гледам Робну кућу „Београд“ и видим момке који подижу рекламу за некакав филм, и на паноу прочитах - „Сведок“.  Тог часа, окренем број министарства и пријавим име - „Сведок“! Тако је филм „Сведок“ постао новина „Сведок“. 

Платио сам „Борби“ штампање специјалног броја „Сведок“, платио оглас тадашњем директору маркетинга у „Недељном телеграфу“ Ивану Тадићу за рекламу специјалца „Сведок“ (тада сам, иначе, био главни уредник „Телеграфа“), припремили смо графичко решење огласа, и чекали да одреде кад ће лист да се штампа.  Негде по поноћи, док смо припремали редован број „Недељног телеграфа“, позвао ме је мој тадашњи „полугазда“ Момчило Ђорговић:

- Слушај Дињо, не можемо да ти објавимо оглас за специјалац, не слаже се Славко, јер нам је то конкуренција, избаци га из броја... Нисам веровао ушима, али - газда је газда...  Касније сам питао Славка, шта му би, а он ми лаконски рече: 

- Па, не верујеш ваљда да сам се ја тиме бавио?! Немам појма ни да си имао оглас!
Шта је хтео да каже знам, али...

„Избацио“ сам оглас за специјално издање „Сведок“... 

После неколико дана посвађали су се Мома и Славко, распао се „Телеграф усред среде“, родио „Недељни телеграф“, а Славко је покренуо „Дневни телеграф“, али то је друга прича... 

Дао сам тренутни отказ и од „специјалца“ - „Сведок“, родио се недељник „Сведок“.

Први број „Сведока“ штампао се, чини ми се, у 33.720 примерака. Толико сам имао пара да платим штампарији. И, веровали или не - распродат је до последњег комада! На Теразијама - „само“ 11.000 примерака!

Пошто сам одлучио да више не радим у „Телеграфу“, ни Недељном „код Моме“, ни у „Дневном“, код Славка, решио сам да издам и број два „Сведока“, и тако све до данас, кад, ево, славимо јубилеј - 900. број.
За ових 900 бројева прошли смо све - од претњи, уцена, увреда, подметања, забране, до похвала, добрих критика, захвалница, али и чувеног „тапшања по рамену“.

Овог последњег је било највише!

Многи су нас и тад, а богме и сад, својатали, тврдили да смо „шешељевски“, „удбашки“, „националистички“, „мафијашки“, „војно-безбедоносни“ и ко зна чији, а ми смо све време били наши.  И своји! 

За разлику од већине „службених гласника“ који данас излазе... 

Многи су нам долазили и одлазили, али су све време, свих 900 бројева уз нас увек(!) били читаоци. 

И зато Вама, поштовани читаоци, дугујемо најдубљу и најискренију захвалност што нас читате, што нас хвалите када пишемо добро, и што нас исправљате када грешимо.

Хвала Вам што нас купујете, јер, за разлику од готово свих новина, „Сведок“ нема ни огласе (што се види и у овом „свечаном“ броју), ни подршку и пропаганду која прати „независне медије“ у Србији.
„Сведок“ се све ово време мењао (неки би рекли недовољно, а неки мисле - сувише). Мењало се много тога - од људи, преко садржаја, до формата. 

Промена је природна и иде с временом и у наредним бројевима уследиће нове промене, али у складу са оним што „Сведок“ јесте - једини прави сведок времена у којем живимо и лист који објекитвно, критички сагледава нашу стварност.

Много тога ће се мењати, али објективност, критичност и посвећеност истини - неће.

Дакле, од 3. маја 1996. Имали смо успона и падова, били смо добри и мање добри, трудили смо се више или „шлајфовали“, али убеђени смо да смо увек тежили да будемо и останемо поштене новине. 
Да оно што не желимо себи, не желимо ни другима, да не завирујемо кроз туђе кључаонице и туђе интиме, да се не скривамо иза поштапалице „јавна личност“.

Још једна битна ствар која одваја „Свеодок“ од свих новина које тренутно доминирају Србијом (па нестану када им газде сиђу с власти): у „Сведоку“ не ради познати новинар „Наш извор“... Не.

Дакле, ако желите истиниту и објективно представљену информацију - на правом сте месту.

Наша посвећеност професионалном и коректном новинарству огледа се и у новим кадровима. Као слободан лист, који нема шта да крије, „Сведок“ је отворен и за волонтере који воле новине и имају идеје и воље да новинарство у Србији учине озбиљним и квалитетним, а не да се сведе на викенд школе и курсеве. У протеклом периоду отворили смо сарадњу са неколико медијских кућа из Уједињеног краљевства и Сједињених држава, притом, остали смо своји и нисмо се ослонили ни на један (Сорошев, или било чији други) фонд.

Истина, много је нових који свакодневно обијају праг редакција тражећи посао да буду новинари.

Ево, сад и данас, после четрдесет година у новинама, могу само један савет да им дам:  Ако сте спремни да црнчите за мале паре - ок. Ако имате вољу и волите да сте новинар, опет у реду. Али, ако мислите да можете да будете чиновник у новинама, да не волите новине, а дочекате пензију, бежите одмах и далеко! 

У супротном, дочекаћете пензију, пропићете се, добити чир на желуцу, и упропастићете живот...  Иначе, редовни читаоци знају да је кроз „Свеодок“ продефиловало много људи из „Новости“. Вечерњих!  Зашто?

Па, просто: ја сам дете „Новости“. Уосталом, овде у „Свеодок“ своје сјајне текстове из економије, својевремено, објављивао је и један од главних „криваца“ што сам уопште у новинама: мој бивши, и први главни уредник, Мирко Стаменковић. Човек који ме је примио у радни однос у „Новостима“ и човек који је проценио - и сад, с ове дистанце, могу да кажем, учинио ми част - верујући да од мене, провинцијалца с нишког Бубња, може нешто да буде.
А да ли јесте, то, опет, могу да процене читаоци, прво „Новости“, „Новости плус“, „Недељног телеграфа“, па сад, већ 18 пуних година, и „Сведока“.

Ових 900 бројева, уз мене, уреднике, новинаре и пратеће службе редакције „Сведока“, на својим плећима, барабар са нама, изнела је и моја фамилија: супруга Деса, синови Иван и Милан, а сад и мој унук Димитрије, с којим сам мање него што желим, али верујем да ћу ускоро бити више с унуком него с новинама. 

Тако се осећам!

Свако од нас је, на свој начин, дао свој допринос да „Сведок“ издржи све ударе и ветрове који су га шибали и шибају. Без разумевања породице, данас, вероватно, не бисмо славили, за наше прилике, импозантан јубилеј - 900 бројева и 18 година излажења...

Дакле, 900 недеља „Сведок“ је ту пред Вама, читаоцима, јединим судијом којег признајемо. 
Ми сви заједно најбоље знамо колико је то, а ко не зна, нек само проба да полако избороји наглас од један до 900 и нека погледа у сат.

Или, 18. година! (После „НИН-а“ и „Времена“, „Сведок“ је најстарији недељник који излази у Србији.)