Вести
23. 10. 2013.
Кућа цвећа зла
После подужег, директног и мултимедијалног преноса агоније и умирања, Јованка Будисављевић Броз у понедељак је испустила душу. Није умрла, него се родила - тако у мом вилајету кажу кад неко умре у дубокој старости, након што се поштено намучи.
Морам признати да ми је почивша прва дама одувек била симпатична, јер је - тако је удесио случај - јако личила на моју покојну мајку. То јест, док је Јованка била прва дама, моја Добрила је личила на њу, такав је - ако разумете шта хоћу да кажем - био ред и редослед, а после више није било важно.
Мојој мајци, Бог да јој душу прости, та сличност - упркос одређеним идеолошким размимоилажењима са првом дамом - уопште није сметала. Напротив! Рекао бих да је била склона да је - фризуром и (у границама њених моћи) одевањем - што више појача. Мени то, треба рећи, није сметало. Женска посла, цењени публикуме.
Ипак се понекад - кад бих се, рецимо, с мајком нашао на на јавном месту - нисам могао уздржати а да не ланем. Слушај, мама, иди два-три корака испред мене, помислиће људи да сам ја Тито. И прочаја, даме и господо. Давна времена.
Чињеница да је Јованка умрла уопште не значи да је медијско циганисање престало. Далеко од тога. Новинчинама је, бар у начелу и бар наоко, драго што ће удовица бити сахрањена поред одавно замаклог мужа, у чувеној Кући цвећа. Објављен је чак и тлоцрт (јел се тако каже, мудросери) знамените куће са локацијама гробних места. Али оговарања, теорије завере, нагађања, претпоставке - то није престало.
Непрестано се подгревају већ убуђале теорије завере о Јованки као моћној жени из сенке, као тиранки која је постављала и смењивала амбасадоре и генерале. Све да је тако и било, ја у томе не видим ништа лоше јер су сви ти генерали и амбасадори били равни Црвеном Бану, а неки међу њима и Пенговим мудима. Али причу о Јованкиној апсолутној доминацији над највећим сином наших народа и народности никако не могу да попушим. Да је неки утицај имала, имала је, али на кога то, молићу лепо, његова супруга Јованка нема утицаја, оканите се, море, мачизма и лењинизма. Може бити да је почивши маршал понекад уважавао женине савете и сугестије.
Није он, међутим, био човек склон демократији и деоби власти. Јок, море. Знала се ту граница. Ко год би је прешао - или се би се маршалу само привидело (или причуло) да ју је прешао - тај је по кратком поступку завршавао у роптарници историје. Сетимо се Ђида, сетимо се Марка, сетимо се, коначно, Јованке, која је, Бог да јој душу прости, буквално завршила у ропотарници.
Ђидо и Марко су бар имали документе, пензије и пристојан смештај. Док се, кажем, та граница знала, знало се и за неки ред. Није СФРот био обећана земља за јуродивице, мутикаше, лупеже, тутумраке и елебаке. Уопште, не. Били су ту, међу нама, на дохват руке, али су држани у запту, под контролом. Југоносталгија? Не! Проста чињеница. СФРјот ипак био наш највећи домет.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.