Вести
04. 11. 2013.
Саша Тијанић и генерали
Моје познанство са Сашом Тијанићем отпочело је негде почетком осамдесетих година прошлог века. Ја сам био у редакцији загребачког „Данаса”, он у београдском „Интервјуу”. Написао сам један текст о совјетском тенку Т-72, али и о будућем тенку Т-90.
Саша је одмах реаговао у „Интервјуу” и кренула је наша мала полемика. Онда ме је позвао да дођем у Београд, отишли смо на ручак у Клуб књижевника. Као Србин с Косова, тешко се мирио с тим да неко други нешто зна о оружју, али је ипак признавао чињенице. Постали смо пријатељи, он је почео да пише у „Данасу”, у „Слободној Далмацији”, у „Старту”. Био је сензација за медије у тадашњој Хрватској, интервју с Бранком Хорватом и данас се сматра најбољим интервјуом у златној ери загребачког „Старта”.
Долазио је често у Загреб, обично је одседао у „Паласу”, обилазили смо кафиће, од „Звечке” до „Папагаја” и „Палаиновке”. Уредници загребачких новина зурили су у њега као у чудо. А он се само зезао.
Онда су дошли велики војни маневри ЈНА у Македонији, „Јединство 83”. Саша је тада био у НИН-у, назвао ме је у Загреб и питао идем ли ја да то пратим. Рекао сам му да би те вежбе могле да буду занимљиве и да ћу ићи.
– ОК, стижем и ја доле, мора и НИН да има свог извештача.
Нашли смо се у Штипу, одмах су нас обукли у униформе ЈНА. Био је проблем да се за њега пронађе одговарајући број чизама, али ЈНА је и то решила. Другог дана маневара, на конференцији за новинаре, Саша је поставио питање ко је на овој вежби „плави”, а ко „црвени”, односно шта се проиграва, одбрана или напад? С које стране би могао да дође напад на овај део територије Југославије?
Да ли из Бугарске, или из Грчке, или из Албаније? Јер, о томе нико није говорио, као да се, заправо, на вежби симулирао рат против ванземаљаца. А „Јединство 83” били су највећи маневри одржани у СФРЈ још од смрти маршала Тита.
Официри из штаба вежбе били су згранути, шта то овај новинар из НИН-а хоће? Је ли то нека новинарска провокација, може ли то угрозити наше добре односе с Грцима и Бугарима? Убеђивао сам Сашу да не поставља додатна питања, да не заоштрава свој однос са штабом вежбе.
Следећег дана у кругу касарне у Штипу налетесмо на генерал-пуковника Спасоја Тодоровића, тада команданта Територијалне одбране Србије. И Саша и ја били смо раскопчаних кошуља, онако лежерни јер ми смо само војни извештачи с вежби.
Генерал је просто полудео када нас је такве видео. Наравно, одмах сам закопчао кошуљу до грла и оштро салутирао генералу ЈНА, све по пропису, јер ја поштујем ауторитет униформе. Саша је све то избегао и само се цинично смешкао с висине генералу Тодоровићу. Саша, висок скоро два метра, генерал Тодоровић висок око 1,60 м. Генерал је био црвен у лицу као булка, почео је да виче, а Саша га је мирно упозорио да на новинаре не сме да се издире.– Обојицу ћу ја вас у Бубањ поток на додатну обуку, шта овде глумите народне хероје – запретио је Тодоровић.
– Неће моћи, генерале, с тим Бубањ потоком, ја радим у НИН-у, а Лаза ради у Загребу – и даље се цинично смешкао Саша. Ја сам дисциплиновано ћутао.
После сам га упитао који му је ђаво, зашто барем није војнички салутирао генералу.
– Ма, хајде бре Лазо, у Србији салутирају и поштарима.
Следећег дана, због тог инцидента, руководство вежбе „Јединство 83” отказало је акредитацију новинару НИН-а Александру Тијанићу. Генерал Спасоје Тодоровић се осветио.
Испратио сам Сашу на аутобуску станицу. Пили смо пиво, имао сам утисак да га је сукоб с генералом само забављао.– Знаш, тебе те вежбе интересују, мене не нешто посебно, уосталом шта ћу ја ту пуних пет дана. Него, ако ти ови твоји из „Данаса” дозволе написаћеш нешто о томе и за нас у НИН-у.
Две године касније радили смо заједно специјалан додатак НИН-а поводом велике војне параде „Дан победе 85” у Београду. Са уживањем је прегледао и уредио све материјале.
Није трпео ничији ауторитет, па ни војни, али је волео војску и оружје. Као сваки Србин с Косова.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.