Вести
08. 11. 2013.
Немамо појма
Ових дана је на једном блогу објављен текст Мирјане Марковић, удовице Слободана Милошевића и некадашње председнице ЈУЛ-а, о Жељку Митровићу, власнику ТВ Пинк и бившем, како она набраја, члану Главног одбора ЈУЛ-а, народном посланику на листи ЈУЛ-а четири године, директору Центра за маркетинг ЈУЛ-а и члану „ратног штаба“ те странке 1999. године.
Аутору слогана „ЈУЛ је cооl“ и „Бира НАРОД а не НАТО“. Покретачу таблоида „Флеш“ из 1996-97. са циљем „демаскирања“ лидера опозиције, односно протеста коалиције Заједно. Врло едукативно штиво другарице Марковић, поготово за ово наше друштво, тако склоно забораву. Доказ да се прошлост и биографија можда могу фалсификовати и релативизовати, али да неизбрисив траг остаје за нама. Заувек.
Као и што је однос према сопственој прошлости уједно показатељ нечијег карактера. Па када другарица Марковић за господина Митровића каже: „Прикључиће се свакоме од кога може да има користи и дистанцираће се од свакога од кога је нема или сматра да може да има штете“, одмах нам пада на памет однос власника Пинка према Драгану Ђиласу. А друга је ствар (или заправо прва?) то што су управо политички противници ЈУЛ-а не само амнестирали Митровића, већ му омогућили да у постпетооктобарској Србији зацементира своју моћ и богатство. С ким се дружиш и послујеш, тако ћеш и проћи.
Николић, Вучић и Дачић понешто знају о Митровићевој (ауто)биографској муци.
Деле ту муку. С тим што само Дачић показује снагу да се погледа у огледало.
Николић вероватно ни самом себи није до краја јасан, док се Вучић понаша као бивши наркоман који је постао фанатични борац против дрога. Бивши пушач који би сада да забрани цигарете. Религиозни фанатик - борбени атеиста. Радикал у сваком случају.
Као што смо као друштво склони забораву, тако смо неспособни да гледамо у будућност. Па нам преостаје да се саплићемо о садашњи тренутак. Неспособни смо и да широм отворених очију гледамо, и видимо, свет око себе. Процењујемо га сумњичаво, фиксирани у сопствени пупак, који нам је центар универзума. Као друштво се понашамо незрело, сагледавамо процесе и догађаје из маглуштине историјски поремећене перцепције. Тумачимо их из визуре сопствене болести.
Пошто немамо друштвени консензус о визији земље у каквој желимо да живимо, нити о њеној прошлости, нити у какво друштво имамо амбицију да се развијемо, све нам је релативно, а своје халуцинације сматрамо за реалност. Па су нам, на пример, подједнако добри и Запад и Исток. И ЕУ и Русија. И Америка и Кина.
Пошто уместо стремљења ка кристално јасној визији обитавамо у замућеној халуцинацији, спас налазимо у релативизацији свега.
То је суштина онога о Србији „између Истока и Запада“ и фамозне спољне политике „четири стуба“. Биће да смо или паметнији од свих или да заправо немамо појма. Пошто чињеница показују да паметнији од свих свакако нисмо, биће да смо оно друго. Уплашени болесник.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.