Вести
12. 12. 2013.
Награда за Тодора
Је ли то на своме месту, је ли праведно да награду "Зеленог звона" добије Д. Тодоровић? Награда је за оптимизам, а г. Тодоровић (и рецензенти га зову Тодор, као да има фабрику дечје одеће) и као оптимиста зар није некако самоук – његова ведрина није нешто око чега се посебно потрудио, него умногоме произлази из његове лакоћемо нарави (код Хашека једнога воде на губилиште, а он мрмља како би све то могло још да изиђе и на добро: и заиста, тог је дана цару био рођендан, те оптимисту обесише тек сутрадан).
Колико код да је огрезао у народни и у свој властити језик, има Тодоровић у неком тексту тобожњу интернет адресу "samovakodoposla.rs", може, дакле, да ме засмеје и кад је интернетли настројен, а не само док службено крстари ваљевском нахијом: на прсима му вазда откочен фотоапарат, у XX веку са новим филмом, данас крцат пикселима, у јуначкој десници диктафон купљен личним и породичним средствима: немојте казати да ме нисте видели, ово вам није скривена камера, него мој подсетник и моја архива, публици ћу пак све препричати својим речима чији је задатак да саме навиру ли навиру.
Учили смо, лонг додуше аго, да је у јунаку који је украо векну описан читав један сталеж и један сој, доклен Тенардије, ако се добро сећам, представља угоститељство оног доба, далеко му лепа кућа, е, код Тодоракиса је поступак обрнут: описујући неизмишљеног и именованог државног чиновника, па и саме шефове наше каква је да је државе, денунцира Тодоровић већину нас, сви смо ми налик тим славољупцима, похлепницима и хедонистима, само, ето нисмо ми демократски изабрани, него они.
Али, нису ли одвећ комични? Та не смеју нам загорчати више од пет минута дневно! Негде помиње малог как се вели привредника, који му је простодушно можда дао и визиткарту, али поред имена и презимена допише Тодоренко педантно улицу и број, Збратимљених градова 10, читалаштву апсолутно неважне, учврсти аутентичност јунака и успут натукне, само том улицом и бројем, како се потоњи нада пословној корешпонденцији, посетама, испорукама, свему што краси и чини бизнис.
На једној од безбројних годишњица и задушница Десанке Максимовић двојици веледужносника наведе уредно имена и чинове, али напише који од њих држи руке испред себе, а који их држи на дупету. Ови детаљи потом преузимају комплетни идентитет двојице званица, њихова крштена имена и презимена ишчезавају, и угледници кроз свечаност промичу као утваре са рукама на различитим странама тела, њих двојица су две стране истог новчића који је Тодорело завртео на коцкастом кафанском чаршаву или на тасићу где се скупљају прилози за Св. матеру, свеједно.
Они су домаћи пандан госпођама којима Гогољ неће да помене имена него једна буде "у сваком погледу умиљата госпођа", а друга "просто умиљата госпођа", поступајући са њиховим карактеристикама као да су лична имена производи великолепнyи каламбур. Исто је са великашима у Бранковини, али и у сваком боговетном Тодоровићевом службеном уратку: ако то није оптимизам, онда не знам шта је.
Писац образложења награде добар пример новог оптимизма је председник новог оптимизма у фаркаждину.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.