Вести
20. 12. 2013.
Претили су ми речима: Април је, зове те Ћурувија!
Легендарни српски новинар Александар Тијанић у постхумно објављеном тестаментарном тексту „Реп аждаје - Нацрт за причу о Њему и мени“ до детаља је описао како је током акције „Сабља“ све време чекао да буде ухапшен или убијен.
Тијанић у исповести, осим о претњама смрћу, пише и о односу са Зораном Ђинђићем, кога све време називa „Онај“, Војиславом Коштуницом, Чедомиром Јовановићем...
Преносимо најзанимљивије делове текста написаног априла 2003, који су објављени у Тијанићевој књизи „Ја. И нико мој“, чији је издавач „Лагуна“.
„Сабља“ под вратом
Гледам потернице на телевизији, никада нисам срео ниједног, али знам ко јесте. Цео град зна који је млади функционер рекао да се никада не стиди својих другова. Сад плаче пред камерама и најављује страшне ствари за све оне који су писали против Онога и тиме створили, цитирам - „атмосферу линча“?! (...)
Чеда изгледа највише потресен; са разлогом. Био је најближи онима који су пуцали у Онога. Љубио се са њима, дружио се са њима, ишао у Прешево да посети легионара, виђали се на хиподрому, у кампу.
Априлски позив
Са броја 065 400 00 80 јавио се мушки глас, између 27 и 35 година старости, правилног изговора, тенор, школован. Миран, као сваки човек који свој посао ради добро и зна да је добро то што ради. Рекао је само: „Април је. Славко те зове.“
Славко је мој пријатељ Ћурувија; стрељан 11. априла пре четири године. Овај позив стиже првог априла 2003. године. Окренуо сам број; глас је само рекао: „Орао“ и прекинуо везу.
Гаће и вазелин
Ноћас треба да дођу по мене, поново ми кажу. Тако се прича у граду. Некад угледна „Политика“ то већ најављује. У тексту под великим насловом „Полиција стеже обруч око убица“ стоји да сам приведен.
Толико тога сам видео и проживео у овој српској хапсани отвореног типа да сам спреман. Славко је већ иструлио у гробу, Копања нема ноге - немам права да будем наиван! Упашће у кућу, казаће жени да се брзо враћам. Неће ме бити, ако будем имао среће, шест месеци. Ако не будем имао среће, обесићу себе у затвору.
Моје последње речи биће: „Бебо, пиздо, не стежи толико, не могу да дишем.“ Па то су хтели бар три пута за ове две године. Или да ме хапсе, или да пуцају, или да ме убогаље палицама за бејзбол. Она плаче, ја се курчим - „Додај још једне гаће, можда се тамо усерем од страха.“ Заједно кријемо торбу да деца не питају где путујем. Она пита да ли је дозвољено носити лекове у затвор. Ништа сем вазелина, одговарам.
Притисак постаје ужасан
Хватам себе да реагујем на полицијске сирене онако како ми се не свиђа. Шта ја имам с тиме. За сваки случај, затварам врата Стефанове собе. Ако упадну, боље да га пробуди бука него камуфлирани нинџа са метком у цеви „калашњикова“.
Онда себи кажем: „Јебала те Ана Франк.“
Притисак постаје ужасан; искључујем телевизоре у кућама свих Тијанића одмах кад приметим да ноћима остајем будан, да тек после пола литра вина идем пред зору да се сит наспавам. Од пет до пет и петнаест. Сину, који обожава да упали ауто, не дозвољавам ни да се приближи колима нити да игде иде са мном. Неки другови избегавају да попију пиће са мном, жене их моле да се клоне опасности. Други седају, прекрсте се и кажу: „Ваљда ће бити прецизни кад си толико глават.“
О Ђинђићу - Њему
Моји пријатељи знају да смо Онај и ја у „мимоходу“ од часа када ме није довољно подржао после отпуштања са ТВ Политика. Неколико година доцније, за време протеста, стојимо нас неколицина на тротоару. Мој бивши пријатељ, две године смо заједно са децом летовали, види мене, његови знају да не говоримо, моји знају да смо у свађи, али Онај пређе улицу, дође и пружи ми руку. Он каже: „Здраво, Саша“, ја узвратим: „Здраво, Зоране.“ Било је то, сада знам, наше последње виђење.
Из писма Коштуници, 2001. година
Шта се дешава са тобом? Показујеш знаке замора као да владаш десет година. Нема кинетичке енергије, нема експлозивности, само пука инерција. Код твојих људи, ма колико се пред тобом курчили, Ђинђић изазива страхопоштовање богатством, инсигнијама моћи, брзином, реакцијом, импресионирани су чињеницом да сам себи може у истом разговору да скочи у уста и ником ништа! Ко од твојих може да издржи сучељавање са њим а да се из тог дуела врати као потпуно твој, а не полуњегов? Ретки.
Из писма Тадићу, 2012. година
Знам да је тешко лишити се рефлектора, позиције Свемоћног и Свезнајућег, црвеног тепиха, Гарде, руковања са светским моћницима и спортским великанима, победа на маратону и бајања по њивама и шталама. Још је теже изузети себе из улоге Историјског Гуруа којег сарадници сасвим оправдано обожавају, странка дивинизира, а жене пред њим падају што ничице, што на леђа (...) Да не будем неправедан, неке ствари си урадио добро.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.