Вести
21. 12. 2013.
Зашто медији нама манипулишу
Грамши је је открио доминацију једне класе над другом класом, и то помоћу „културне хегемоније”. По њему, доминацију у друштву остварује једна, елитна класа, и то тако што организује и спроводи моћ, остварену кроз технике потчињавања и вољно пристајање потчињених. Елитна класа има своје „агенте”, а то су штампа, масовни медији, организована религија, школски систем и комерцијализоване популарне уметности.
Пред сам крај године, када нас окружује непрегледни ковитлац медијских прича, скандала, открића и полемика, можда ћемо се запитати: да ли медији свима нама манипулишу? Одговор је „да”. Медији манипулишу нама. И то одавно. То се односи на већину медија а првенствено на наше „најтиражније”, комерцијалне, масовне медије.
Како медији врше манипулацију јавности и читалаца? Ту је од велике помоћи анализа метода путем којих медији манипулишу јавно мњење коју је извео Ноам Чомски, лингвиста и дугогодишњи борац за разоткривање свега онога што у савременом друштву не функционише онако како би требало. Док читате неке од њих, покушајте да сагледате у којој мери они (методи манипулације) нису присутни у нашем медијском окружењу. Ако их не приметите то је, свакако, разлог за задовољство. Онда имате и добру основу за безбрижну, и радосну, нову годину.
Према Чомском методи медијске манипулације су:
Преусмеравање пажње. И то са важних проблема на неважне. Медији јавност затрпавају огромном количином небитних информација. Циљ је да људи не дођу у прилику да размишљају самостално јер би тако дошли и до суштине онога што се дешава. А то се не жели.
Стварање проблема. Циљ је да на медијски створене проблеме део јавности и реагује. Најчешћи случај јесте изазивање и непрестано приказивање насиља како би јавност лакше прихватила ограничавање слобода, бескрајну економску кризу и укидање социјалних достигнућа државе.
Одлагање. Непопуларне промене почну да се најављују много пре него што ће се десити. Оне се одлажу јер, наводно, „још није тренутак”. Али сигурно је да ће се десити. Метод одлагања осигурава да људи не осете тежину промена, одједном.
Претходно навикавање на саму помисао о непопуларним мерама, и променама, веома је важан корак у спровођењу тих мера.
Уз одлагање иде и истовремено развијање „наде у бољу будућност” која ће, наравно, стићи управо са мерама које су можда непопуларне али, свакако, неопходне.
Буђење емоција. Емоције онемогућавају разумно просуђивање. Критичку свест замењују емотивни набоји као што су страх, бес, мржња, еуфорија, обожавање.
Буђење емоција отвара приступ ка несвесном. Медији, онда, на том, несвесном нивоу, обликују и изазивају идеје, бриге, жеље, надања, бојазни, па и одређене начине понашања.
Величање глупости. Другим речима, у јавности се велича просечност. Људи, поготово млади људи, убеђују се да је „модерно” и пожељно бити вулгаран, намерно неук, незаинтересован, „глуп” за „смарајуће” теме као што су политика, економија, лепа уметност, култура уопште. Посебно, и темељно, изазива се отпор према науци и култури.
Стварање осећаја кривице. Убедити појединца да је само он одговоран за сопствени неуспех, несрећу, ограничену способност, несналажење у вртлогу стварности. Из тога се развија осећај да се појединац недовољно труди „у животу”. Па је, стога, сам и крив. Овако створен осећај несигурности, и мање вредности, доводи до тога да се одустаје од тражења правих узрока за стање у коме се појединац нашао. И елиминише се порив који покреће на побуну против неправедно установљеног економског поретка.
Све ово, колико год звучало застрашујуће, наводи на помисао да, овако описани, медијски манипулатори не могу бити сами у свом деловању. Јер, Чомски описује механизам озбиљног и веома грубог друштвеног инжењеринга који никог, иоле свесног и бар мало заинтересованог за бољи живот људи, не може да остави равнодушним. Па шта, онда, покреће медијску манипулацију у савременом (капиталистичком) друштву?
Одговор је: тежња за хегемонијом. Тај појам наводи нас да се присетимо великог италијанског мислиоца и активисте Антонија Грамшија који је савремени капитализам објашњавао управо кроз појам хегемоније, то јест, доминације одређене државе над другом државом, или једне друштвене групе над другом друштвеном групом. Асоцијације су: предводништво, супремација, ауторитет, контрола, владавина. Грамши је применио концепт доминације на истраживање друштвених односа. Тако је открио доминацију једне класе над другом класом, и то кроз облик који је назвао културна хегемонија.
По њему, доминацију у друштву остварује једна, елитна класа, и то тако што организује и спроводи моћ (остварену кроз технике потчињавања и вољно пристајање потчињених), а не тако што употребљава голу оружану силу. У овако створеној културној хегемонији, хегемон, односно елитна класа, има своје „агенте”, а то су штампа, средства масовних комуникација, организована религија, школски систем и његови програми наставе, као и комерцијализоване, популарне уметности (кинематографија, музика итд.).
Ови „агенти” снажно утичу на потчињене класе да прихвате вредности (иначе њима стране) хегемона и да, на тај начин, остварестатус кво у коме империја може несметано да се развија.
Рецимо да смо доста од овог, горе реченог, препознали и у нашој медијској стварности. Корени тога могу да се нађу још у времену ратних савезништава из деведесетих година. Али, стварно снажна артикулација владајуће класе кроз дејство наших мас-медија озбиљно се одвија после 2000. године. Ту се створила јавна слика о медијима као поборницима тржишног фундаментализма док се, у реалном деловању, медији залажу за друштвене монополе и „тајне дилове” са владајућом класом и најважнијим државним органима.
Тако се већина наших најтиражнијих и најгледанијих медија, слично мегамедијским империјама Берлусконија и Мердока, нашла уз државну и партијску власт, ако не и у њој самој, све време „критикујући” те исте власти.
Дакле, „стварању реалности”, овакве какву данас живимо, у великој мери помогло је управо деловање наших најутицајнијих медија. У међувремену, због нарушавања статуса кво, и Берлускони и Мердок одговарају пред судовима. Ми, још, покушавамо да откријемо ко је, овде, ликвидирао новинаре. Има ли у томе неких нелогичности? Нема. На делу је оно што је Чомски видео а, још пре њега, Грамши назвао – културна хегемонија. Па ето. Мало левичарског читања стварности. Тек да се не уђе у нову годину а да се о томе уопште и не проговори.
Коментари (2)
Остави коментар24.12.
2013.
STVARNOST UOBRAŽENOG INTELEKTUALCA
Godinama pratim i komentarišem dešavanja na političkoj sceni Srbije. Ta moja aktivnost nije zahtevala neki veći umni napor, s obzirom da se ta scena ne menja, evo već više od dvadeset godina.Naša politička arena ima kružni tok kretanja. Članovi političke elite ili su na vlasti ili u opoziciji. Druga opcija na ovim prostorima ne postoji.
ОдговориSvo to vreme, u tumačenju pojava i događanja u političkom životu naše zemlje oslanjao sam se na moje stručno obrazovanje i naravno, na lične intelektualne mogućnosti. Pošteno i iskreno govoreći, ne pamtim kada sam i da li sam, ikada, imao pozitivno mišljenje o našim političarima.
Na moju nesreću, pročitah ovaj tekst. Njegov sadržaj me je zaprepastio. Da li je moguće da sam svih tih proteklih godina bio najobičnija, naivna gluperda? Nije me žao i sramota, od samoga sebe, što su me moji političari godinama obmanjivali manipulacijama svakojake vrste, već ponajviše što su to radili, sve zasnovano na naučnoj osnovi. Čitam tekst, po ko zna koji put, idem od poglavlja do poglavlja Noamove analize o metodama manipulacije javnog mnjenja.
Prvo poglavlje- preusmeravanje pažnje. Kako su me spretno zamajavali, a ja se uporno trudio da objasnim narodu, kako nije sve to tako, kako se u nekim medijima prikazuje.
Drugo poglavlje- isticanje svih pojava nasilja u porodicama, školama, hapšenja tajkuna i narko dilera.Danima se te i slične informacije objavljuju, samo ne o životu i problemima napaćenog i osiromašenog naroda.
Uz sve veću mučninu dolazim do zadnjeg, šestog poglavlja- stvaranja osećaja krivice. Jed i bes me spopadaju prisećajući se, kao danas da je bilo, izjave političara iz najviše strukture vlasti. Ni trepnuo nije kada je pred brojnim snimateljima rekao da je za ovo jadno stanje u kojem se država nalazi kriv i narod, jer je, navodno, živeo i trošio nezarađeno, i to od prodaje firmi iz komunističke zaostavštine.
Izmoren od sadržaja teksta, počeh da se pitam, po onoj narodnoj-šta je u stvari starije, kokoška ili jaje. Da li je taj Noami napisao "Analizu manipulacije medijima" po narudžbini naše političke elite, ili je tu nesrećnu analizu pisao na osnovu proučavanja i studije političke scene Srbije u zadnjih nekoliko decenija.
Bilo kako bilo i pored svog poštovanja prema Stanku Crnobrnji, njegove tekstove nikada više neću čitati. I sa ovim dovoljno mi je zagorčao život.
22.12.
2013.
Izopacenost medijskih organizacija
G. Stanko Crnobrnja pri kraju teksta "Zasto mediji nama manipulisu" pise: "Tu se stvorila javna slika o medijima kao pobornicima trzisnog fundamentalizma, dok se u realnom delovanju, mediji zalazu za drustvene monopole i "tajne dilove" sa vladajucom klasom i najvaznijim drzavnim organima.[...] Dakle, 'stvaranju realnosti', ovakve kakvu danas zivimo, u velikoj meri pomoglo je upravo delovanje najuticajnijih medija."
ОдговориTrzisni fundamentalizam, koji je nastao usled izopacenosti ljudske prirode, jeste amoralan - moral je iskljucen iz njegove racunice. To je jedan od razloga njegove "uspesnosti", uz podrsku medijskih organizacija koje su zaboravile na svoju osnovnu duznost - istinito, potpuno i blagovremeno informisanje javnosti.