Вести
28. 12. 2013.
Маринкова барица
Прочитао сам Тијанићеву књигу. Тијанић ко Тијанић. Велемајстор вербалне пиротехнике! Чуда и покоре! Бука и бес
Ој, Србијо, земљо предвидивости! Мој друг Беба Поповић ту недавно је основао Институт за јавну политику, најпре у Подгорици, а потом и у Београду и у „обично добро обавештеним круговима“ моментално је настала жестока паника пре него што је Институт стигао ишта да уради.
„Добро обавештене кругове“ очигледно жуља што ће Институт за јавну политику успети понешто и да уради, па су нераднички кругови прибегли опробаној технологији – дифамацији оснивача и Институтовог стафа. У ту сврху је – а да се још није честито ни охладио – из гроба извучен блаженопочивши Тијанић, који са страница посмртно објављене књиге – између осталих – ударнички пичи и по Беби. Одувек сам се држао правила које налаже да се о мртвима говори све најбоље, па следствено нећу резилити покојника, али ипак имам неке, да кажемо, примједбе литерарног типа.
Прочитао сам Тијанићеву књигу. Тијанић ко Тијанић. Велемајстор вербалне пиротехнике! Чуда и покоре! Бука и бес. Жали се Тијанић у књизи на непрестану животну угроженост. Непрестано нас уверава да неко хоће да га убије. Нигде, међутим, и никада – ни у животу ни у текстовима – ниједном речју нити словом није поменуо две (по мени кључне) ствари – ко то хоће да га убије. И зашто? То сада није ни важно. Нека Тијанић почива у миру.
И ја сам, даме и господо, због Бебиног Института ономад добио по женском полном органу. Оптужио ме онај екстремно независни Жарковић да сам вактиле обмануо српску јавност препричавајући шта сам у ЦГ пио (виљамовку, бтw) и јео (свашта нешто, бтw), уместо да кажем шта сам „морао да кажем“.
Шта да се ради? Човек увек полази од личног искуства! Ево рецимо могао бих се заклети да у својој најрецентнијој колумни у Времену речени Жарковић није толико хтео или желео да пише о Вучићевој тајанственој женидби – уме он да пише о паметнијим стварима – колико је морао, јер нечијим ушима је баш годило да Вучић поприми изглед човека који се – гле злочина! – жени у потаји. Тако је то кад си у (мало зазорно) удруженом раду. У коме ја нисам. Па си дајем право да говорим шта ми је воља.
Не лези враже, у противинститутску кампању се – у уобичајеном својству правобраниоца српске тупоумности – укључио и већ пословични Маринко М. Вучинић. Коме је до непатворене глупости нека сам прочита, ја немам стомак да препричавам. Али имам питања за глодура и менаџмент матичног ми Данаса. Је ли, море, Пановићу!
Обавести ме да ли то Данас има намеру да се фузионише са Печатом и Новом српском политичком мишљу? Знаш ли ти, Пановићу, да уредник има право (а често и обавезу) да одбије текст, јер да није тако, новине би могао да уређује поштар, то јест, сада, у добу напредне технологије, администратор сајта? Да ли Коштуница баш нема нигде да објави своја целомудрена сматрања и смарања осим у Данасу и да ли су Данасу баш неопходна булажњења Маринка Вучинића, иза којих увек остане Маринкова барица. Као да се неко попишао на странице Данаса.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.