Вести

18. 01. 2014.

Аутор: Радивој Цветићанин Извор: Данас

Над једним текстом о Ћурувији

Са Ћурувијом сам се последњи пут видео на два-три сата пре убиства. Забележено је то и у папиру који је избачен у јавност после 5. октобра 2000, а који је био нека тајна полицијска белешка о томе како је, у полицијској акцији Ћуран, Ћурувија праћен на дан убиства. Тамо стоји пасус о томе да се код Руског цара Ћурувија срео са једним "старијим брачним паром", с којим се задржао у разговору.

Овако почиње једна моја евокација на Ћурувију, писана пре скоро деценију. Уредништву Недеље чинило се да би било од извесног интереса за наше читаоце да се она репринтује, уз овакве, пропратне коментаре. Даље ћемо текст, дакле, читати заједно, а курзив ће означавати додате делове. Елем: Зашто је жбир написао баш то "старији" - наиме, и могао је, и није морао - није сасвим јасно, а није ни битно. Битно је једино то да је ситуација тачна. У белешци је наведено и присуство "брадатог мушкарца" - што је био Душко Величковић, који је своју евокацију већ приложио јавности; и то, ту ситуацију описану у полицијској белешци, чини такође веродостојном. Онога дана кад се белешка појавила, Божа (Андрејић) позвао ме је из Данаса, и питао: Ти ли си онај старији господин? Да, казао сам му.

Хоћеш ли да кажеш нешто за новине? Не бих, одговорио сам. Јежио сам се од помисли да разрађујем полицијску причу. Ћурувију и Бранку (Прпу) срели смо на почетку Кнез Михаилове. Долазили су према Руском цару из правца Трга, на којем се, ту око поднева, драло против агресора. Претпостављао сам да није у Београду, да је збрисао напоље, што би приличило његовој сналажљивости. Били смо приликом сусрета срдачни, хтели смо уз то да будемо жовијални и духовити. Али, против је ишла атмосфера тога ускршњег дана, тешка као олово. Рекао сам Бранки како сам видео један њен рад (из историје Далмације) у излогу моје месне заједнице у којој сам подизао бонове за бензин, Ћурувија ме је питао о Панићу, итд. Онда је дошла кључна тема: Експресов текст о томе како је "Ћурувија дочекао НАТО бомбе". У свом класичном самоувереном стилу казао ми је како је телефоном разговарао са неким министром, који да га је смиривао говорећи како је у питању неки испад, неозбиљна претња. Рекао  сам: да сам на твом месту, не бих им веровао. Бранка се брзо сложила са мном.

Овде ћемо се мало задржати: министар којег је Ћурувија апострофирао јесте спиритус рецтор данашње акције хватања Ћурувијиних убица - Александар Вучић.

Зашто га већ пре деценију нисам именовао, не знам. Узмимо да сам зазирао од његове, ондашње, благе радикалске појаве. Ћурувија је рекао како је пре две-три вечери разговарао са Вучићем, министром информација, и да му је Вучић казао како је то што се појавило у Експресу будалаштина. Не извлачим никакве закључке, само описујем. Кад је прошле године формирана Веранова комисија, провоцирао сам Вучића - баш овде у Недељи - да каже јавности шта је те вечери рекао Ћурувији.

Покровитељ Комисије није удостојио јавност никаквог одговора.

Да ли га је Комисија испитала у својству сведока? Да ли ће се на суду појавити
као сведок?

Видећемо. Читамо даље текст. Кад је пришао Величковић, разговор није изгубио на отворености. Поделили смо бригу око Величковићевог сина који је био кандидат за неки фронт. Ћурувија нас је, на крају, позвао да негде заједно ручамо. Ми смо се извинили недељним, ускршњим ручком код куће, а онда сам - хотећи да одржим неку бодрост - казао: Од мене ти је било доста и ово што сам пред овима (што те прате) провео с тобом пола сата.

Био је то уобичајени, робусни стил наше комуникације. Ко је могао знати шта ће се десити који сат касније!

Кад смо се супруга и ја мало одвојили, рекла ми је (додајем: баш код излога књижаре Геце Кона): Никад му нису биле овако тужне очи. Она као лекар није никакав лирски тип, а није ни претерано подржавала повремене присне фазе мојих односа са њим, те је било неочекивано да проговори о њему у таквом нежном тону.

Кад је предвече Пеђина (Митић - фото-репортер) Миша јавила телефоном: Убили су Ћурку - замукли смо. Били смо пренеражени, колико због вести, толико од страха.

И, после не знам колико времена, процедио сам, махинално, нешто у овом смислу: Све ће нас побити.

Овај страшни датум крај је једног дужег периода у којем су наши односи били у солидном стању. Било је, наиме, пре тога и оваквих и онаквих момената, нарочито док смо били у ОНОЈ Борби, али тада, на крају 1998. и почетком 1999. Ћурувија је био најотвореније ушао у рвање са режимом, па није било препрека да повратимо међусобну срдачност коју смо ту и тамо знали обострано да изгубимо.

Сећам се добро кад је, негде пред рат, држао конференцију за штампу у Медија центру, пошто је био осуђен за неке текстове. Дошао сам да га поздравим и подржим, врло намерно, на чему ми се захвалио, констатујући и ражалошћено и пркосно да су се људи уплашили и да их је мало ту. Међу онима који су дошли да баш буду виђени био је и Тијанић.

Путовали смо, непосредно пре тога (децембар 1998), у Вашингтон, где је он, уз Милана Панића, имао тзв. хиеринг у Конгресу. Ћурувија је тада био звезда антимилошевићевске политике, и ту позицију он је тамо настојао да искористи.

Његов енглески није био перфектан (Панић Ћурувији: Говориш енглески као ја српски), али дрскост које је увек имао за двојицу није признавала препреке.

Зват је у све важније институције, разговарао са многим људима у центру светске политике, правили су му, једноставно, параде јер му је Дневни телеграф био немилосрдно гажен. Али, изгледа, није било оног што му је у том тренутку највише требало: пара.

Обратио се за помоћ Панићу. Док је Панић био премијер, па и дуго доцније, Ћурувија га није ценио. Знао је да ми каже да је једино вредно што је урадио било то што је "покупио младу оперску певачицу" Милену Китић. Однос је променио тек кад је и сам ушао у рат са Милошевићем. Зато је састанак у вашингтонском хотелу "Фоур сеасонс" био пријатељски и срдачан. Али, неуспешан. Ћурувија је најпре рачунао на богато спонзорство, али пошто то није ишло, определио се на зајам.

"А ко ће ми вратити паре ако умреш", питао га је Панић, сигурно без жеље да игра злог пророка. "Даћу нешто у залог", трудио се Ћурувија. Испала је на крају, кад смо се вратили у Београд, једна мала рекламна кампања за Европљанина, и ништа више. Панић је био искрено фрустриран начином тог пословног размишљања ("српски стил"), обећавајући Ћурувији студијски тренинг у великим америчким фирмама. "Врло си талентован за бизнис, само мораш да научиш како се то ради у правом свету", говорио му је.
Ћурувија, који је био нагао и прек у закључивању, зачудо није Панићу узео за зло. И кад смо се на кобни Ускрс срели код Руског цара, Панића је споменуо у најбољем смислу: Он једини говори како треба, право у чело, казао је. Све је то лепо, одговорио сам, само што не мисли на нас, његове људе овде, који због тога могу имати проблема.

Опет ћемо мало застати: у Вашингтону, након убиства, Ћурувија није био заборављен. Напротив. Ево, у документима америчког Сената можете наћи налоге које су добијали амерички званичници - међу њима и садашњи амерички амбасадор Кирби - да питање проналажења Ћурувијиних убица и налогодаваца стално држе на листи приоритета када контактирају српске званичнике. Браћа Битићи, и Ћурувија, управо тако. Ево док преламам овај текст, видим да Хелсиншки одбор америчког Конгреса поздравља привођење правди осумњичених за Ћурувијино убиство.

Не би било сасвим тачно говорити да је Ћурувија тек у својој завршници стао на добру политичку страну. Откако смо почели заједно да радимо у Борби (1990), он је испољио неколико, за мене, вредних принципа: искрено је подржавао отворену, демократску уређивачку политику листа, био је добар и разложан Југословен, презирао је национализам и националисте и није се устезао ни од тешких речи за њих, ценио је предузимљивост у економији и западне вредности.

Написао је књигу о распаду Југославије, али је није објавио, однели су га ветрови на другу страну. Читао сам је као "рецензент", и подржавао сам га у вери да треба да је штампа. Остао ми је у памћењу део о "настанку Милошевића" у Косову Пољу (Народ нико не сме да бије, 1987): Ишао сам поред Милошевића, и просто физички осећао његову разорну енергију, причао ми је. И дан-данас, кад се врти филм са тога догађаја, можете видети брадатог младића у јакни тик уз Милошевића. То је Ћурувија, извештач Борбе.

Није тај текст за књигу био његов први већи текст. И пре него смо се упознали, он је већ био урадио серију извештаја из југословенских затвора, и мегаинтервју са последњим великим информбировцем и Титовим противником Владом Дапчевићем. Више пута ми је са поносом описивао своје фантастично путовање у Брисел на разговор са тим чудним, рекао би - лудим човеком. И данас, но ни најмање из разлога пијетета, тај се текст има сматрати антологијским подухватом у српском новинарству. Можда ће сличну вредност Ћурувија достићи само кад је, годину пред смрт, у тандему са Тијанићем писао прокламацију Милошевићу да се повуче са власти.

Биће немало оних који ће завртети главом на следећу констатацију: он се врло држао оних принципа које сам споменуо малопре. Време распада Југославије пратио је, на пример, са невероватном, можда и болном посвећеношћу. Споменућу да смо записник са једне фамозне седнице распадајућег југословенског Председништва он и ја добили, његовом заслугом, од једног нашег земљака, Личанина, једног дана пред поноћ, да смо до два приредили текст, и да је Борба ујутру осванула са оним Милошевићевим "мало морген". Каријеризам од којег је тако боловао касније га је терао да ту и тамо одступа од неких постулата професије, али од споменутих базичних начела - не.

Зато он никада није постао, нити је за било које паре - које је иначе јако волео - могао постати, рецимо, националиста, нити будала неке сличне врсте. Леп и висок, повукао ме је да му једном кажем да би могао изванредно одиграти четничког војводу, попа Момчила Ђујића. Брк му се смејао.

Очито је, некако, стално тражио себе. Почео је да студира медицину, али му то нешто није ишло, па је узео новинарство. Бавио се манекенством, а као први посао одабрао је аналитички, у полицији ( што га је офарбало за сва доцнија времена, и коштало сталних подозрења). Додајем сада: Одржавао је везе са обавештајцима.

Деда данас славне младе редитељке Маје Милош, Јово Милош, једна маркантна фигура, пријатељ Јасера Арафата, био је у његовом животу присутан на врло транспарентан начин. Био је Ћурувија уредник, али хтео је да буде главни уредник. Кад је и то постао, у Мијићевој Борби срушивши Мању Вукотића у једном непринципијелном дилу са Мијићем као власником, онда је хтео да буде приватник.

Кад је са Ђорговићем покренуо Телеграф, није се смирио док се нису раздвојили на његов Дневни, и Ђорговићев Недељни. Веза са Миром Марковић дојадила му је чим је почела да га спутава. Кад су му Дневни телеграф и Европљанин били сатрвени од режима, видео је неки свој пут у високу политику. Хтео је да изгледа образован, и посебно је то настојао да доказује Ђорговићу, знатно образованијем од њега. (А и мени: једном ме је на излазу из Борбе пресекао питањем о томе ко је композитор Кармине буране.

Пошто нисам одговорио као из топа, закључио је да не знам, и данима ме пецкао због тога). Кад би му мале биле наше новине, успевао је да се пласира у лондонском Индипенденту. Хтео је да буде хедониста, али није пио, или је то чинио неприродно, са великим напором. Увек је настојао да буде имућан, само то није постао док је у радионици у сутерену његове куће на Бежанији правио пластичне подметаче за хартију продаване у Себастијану у Кнез Михаиловој, него тек као приватник-паблишер, догуравши до мале јахте. Шкрт да плати у кафани, знао је бити галантан као добротвор.

Онај Мефисто који чучи у свакоме од нас код њега као да је био мало снажнији и окретнији. Као да му се одувек чинило да је важно имати јаку вољу, а да онда границе ни за шта не постоје. Баш ту вољу је он имао. Рецимо, кад је споменути Мијић дошао у сукоб са Мањом Вукотићем, Ћурувија је без двоумљења био спреман да узме управу над Борбом. Није марио за раније тренутке пријатељства са Мањом, јагодице су му се зариле црвенилом кад је видео победу на домаку. На све начине је, међутим, хтео да ја, као Мањин заменик, приђем његовом тиму.

Био је, сећам се, врео летњи дан кад ме је позвао да прошетамо Пионирским парком. Сунце је пекло, па смо скратили шетњу, али не само због тога: он је био крајње отворен у понуди ( Узми шта год хоћеш, само ти не дам моје место), а ја исто тако отворен у одбијању. Ликовао је првог дана кад нас је отерао, поготово стога јер су у колаборацију са њим ушли многи из претходног тима, (мада не задуго). Али, кад је после неколико месеци његове владавине требало доделити награду Борбе за новинара године, Ћурувија је пресавио табак и искрено и убеђено предложио мене. У жирију нису били баш његови људи, него, хм, моји пријатељи. И нису га послушали, кобајаги су ме "поштедели" признања, што им ја, ево, до данас нисам опростио.

У ствари сам им опростио, морам то додати и исправити, мада ипак нисам заборавио. Мојим пријатељима, Радмили Станковић и Радомиру Личини. Дали су награду Цвијетину Миливојевићу, за извештавање са пресица Српског покрета обнове.

Још у једној прилици нисам могао да уђем с њим у комбинацију. Кад је већ био у залету са Дневним телеграфом, позвао ме је да пишем колумну. У модерно опремљеној канцеларији, са јабуком на столу, елегантно обучен по последњој моди, са црном ролком, чуо је од мене следеће: Не вреди да почињем, ти ћеш покушавати да утичеш на садржај, ја сам сујетан, и ето спора за час. Примио је то са осмехом, ведро, и, очито, није много жалио. Предложио сам му том приликом да уведе дневну колумну. Ангажовао је Тирнанића. Све ово сведочи о његовом комплексном карактеру, о којем се прича и данас,
после трагедије.

Упознао сам га, рецимо, са Иваном Стамболићем, тад већ бившим председником Србије. (Постаће, касније, најпознатије жртве Милошевићевог режима.) Хтео је да направи књигу од интервјуа са Иваном о Осмој седници и Милошевићу, провели су неко време код Славише Алексића у Херцег Новом, и кад је текст био готов, направио се проблем, на ивици скандала: Ћурувија је произвео једну верзију коју Иван није хтео да ауторизује, у основи због тога што није била довољно деликатна.

Али, Ћурувија није марио: објавио је у Телеграфу то што је имао, а Иван је касније - помало поражен овим бруталним искуством - са Слободаном Инићем направио оно што је мислио да би требало да иде под његовим именом. Књига Ћурувијиних успомена - коју је после убиства приредио и издао П. Поповић на основу Ћурувијиних казивања - такође пружа доста грађе о овом несвакидашњем човеку. Дирљиве су стране на којима говори о томе како се са братом борио да преживе, када су се родитељи развели.

Био је, међутим, у књизи немилосрдан према већини колега које је описао, и по томе, они који су га познавали, потврђују да су сећања аутентична. Један је наш пријатељ из тих давних дана био толико љут на Ћурувијине описе његове личности да је једно време показивао озбиљну решеност да објави утук. Ипак није ушао у полемику са мртвим Ћурувијом, али није сигурно да и дан-данас не мрмља нешто из стомака. (Чини ми се да је то био Мањо Вукотић.)

Можда сам само ја у тим успоменама испао донекле позитиван лик (тако мисли Грујица Спасовић), и потајно сам се радовао због тога што је количина лоших речи на мој рачун дошла сразмерно најмања. Који би томе био разлог, не могу са неком сигурношћу да претпоставим. Извесно, он није поздравио мој долазак на место заменика главног уредника Борбе. Напротив. Држао је да је он староседелац, и да више заслужује то место.

Било је, уз све, импресивно то да он није нипошто крио тај свој став. Отвореношћу је лечио то што га жуљало. Могуће је да је неке мале попусте за мене налазио у неким ирационалним моментима, као што је, рецимо, наше заједничко личко порекло. (Ђорговић и данас исмева то заједништво као племенско, и подсећа ме на подуку мог оца коју сам једаред испричао њему и Ћурувији: Само се ти, сине, држи својијех људи. А ти су људи били Личани.)

Али, шта год да је било, и како год да је било, линија наших односа никад није била мртва, и као што је ишла до врха, знала је ићи и до дна. Некад су за такав исход били каријерни разлози у питању, некад замор материјала, некад просто различите животне опције. Уредан, углађен, промишљен, интелигентан, највише је контроверзи посејао својим бомбашким уређивањем Дневног телеграфа, неретко према оној гласовитој формули: лаж данас, исправка сутра. Стекао је, ипак, несумњиву славу, која се после мучког убиства само драматично увећала.

Наравно, карактер његове посмртне славе посве је другачији од карактера оне првотне. Од славног мада често оспораваног родоначелника српског таблоидног новинарства, он је постао амблематична фигура наше борбе за слободу штампе. Нема у овоме обрату никакве мистерије, нити хокус-покуса: јер, већ и само тачно поређане чињенице могу разрешити евентуалну недоумицу.

У финалу своје каријере, наиме, Ћурувија је напустио ону езотерију новинарске сензације којој се на неки начин био предао у Телеграфу, и претворио се у десперадоса који се са гигантском енергијом сукобљава са машинеријом једног суровог режима. Опустошену редакцију листа он, на пример, затвара на почетку рата - као једини у Београду - с образложењем да то није добро време за слободне новине.

Убијен је, дакле, као лидер једног идеалистичког протеста, а не као издавач опскурног листа. Пао је као симбол, и зато његова жртва није свакодневна и обична. На самом крају: Кад се овај текст појавио пре непуну деценију, Груја ми је Спасовић пренео да га је Бранка Прпа адорирала лепим речима. Простосрдачно наивно (ко би рекао) знао је поверити ми се у причама о женама. Бранка је била последња којој је Славко Ћурувија поклонио срце.