Вести
20. 01. 2014.
Шлаг на торту
Каквих језивих, језивих 25 година! То је била једина помисао која ми је пала на памет када је прошле недеље, напокон, објављено да су откривене убице Славка Ћурувије; и та вест, на коју смо чекали скоро петнаест година, извела је поново на светлост дана све оне мракове који су нас прекривали свих ових година.
На насловне стране новина и на ТВ екране поново су измилеле све те црне мрље, сви ти удбаши, плаћене убице, али и ужас ове земље, који нас не напушта толико дуго.
Језива помисао да је то цео живот наше деце, и да је то половина наших живота, које су појели скакавци. Све то, од рата, санкција, беде, избеглица, преко бомбардовања, транзиције, убиства премијера Ђинђића, тајкунизације, европског пута - до нове беде и безнађа у коме се налазимо, све то поређано у сећању, и горки укус у устима.
Ипак, хвала Александру Вучићу што је био одлучан да се бар убиство новинара Славка Ћурувије расветли, и аплаузи првом потпредседнику Владе због ове одлучности, с разлогом, стижу са свих страна.
Јер, могли су то да ураде и други, пре њега, а нису.
То јесте прича о Србији, тих петнаест година чекања, одуговлачења и избегавања да се истина истера на видело. Није зато чудо што се на друштвеним мрежама све више појављују коментари о младим људима који ће искористити последњу прилику да побегну из ове земље, заувек. Уосталом, и Бранкица Станковић, новинарка Б 92, која већ неколико година живи под 24-часовном заштитом полиције, у свом недавном интервјују, дајући подршку Александру Вучићу, јасно каже да ће и она отићи из земље уколико и даље буде морала да живи са полицијском пратњом. Заиста, зар није следећи логичан потез ове власти - омогућити Бранкици Станковић нормалан живот?
Списак наших колективних ужаса сам се намеће и причом о новим изборима: утисак да је свима доста свега - и кампања, и обећања - после свега, после свих ових година, незапосленост, безнађе, огорченост, слике педијатријског одељења земунске болнице, на пример, или оронула фасада уролошке клинике усред Београда, штрајкови испред Скупштине, непрестани апели очајних родитеља по друштвеним мрежама за помоћ њиховој тешко оболелој деци, Косово, астрономски рачуни за струју у најтоплијем јануару који памтимо, и онај момак из Ниша који се јавно одрекао своје факултетске дипломе, порнографско дно таблоидних медија, само су мале сличице за мозаик наше дубоке моралне, економске и идејне агоније.
Додајмо томе свему и још два детаља - Демократска странка је постала своја сопствена сенка, а у Хагу умире, неосуђен, Војисав Шешељ.
Отуда изненађује напрасна брига такозваних опозиционих медија и интелектуалаца због медијске контроле коју у својим рукама држи Александар Вучић. Како јe могуће да се поред свега овога што нас окружује, ових дана најстрасније распреда о томе што овдашњи медији „нису смели“ да се баве приватним животом првог потпредседника Владе и његовим наводним венчањем, и да ли је то што се о томе само „шушка“ кључни доказ да је Србија на лошем путу?
Узгред, приватни живот било кога је његова лична ствар и свачија приватност се мора поштовати, поготово ако неко о њој никада не говори. То што медији наводно неће да се замере првом потпредседнику владе мање говори о њему, а више о тим медијима. Не, Србија је у агонији и без слика његове наводне свадбене торте, и зато је та прича о венчању и медијском мраку заиста најтужније размазивање шлага по ионако мусавим наочарима кроз које гледамо све ово што нам се догађа.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.