Вести
20. 01. 2014.
Примитивци, поново…
Написах пре седам дана на овом истом месту да су примитивци дефинитивно овладали Србијом (да не буде забуне, не мислим ту примарно на политику и политичаре, они су сви исти) и не памтим да сам добио толико повратних реакција - СМС порука, позива, углавном од пријатеља, познаника, али и људи са којима се дуго нисам ни чуо ни видео.
Кажу, у праву сам. Сви они осећају исто: кад се осврну око себе, виде оне исте призоре некултуре и блажене глупости који и мене запањују - пљување, псовање, бацање свега и свачега на улицу, непоштовање према старијима, идиотске ТВ ријалитије...
Дакле, јесмо мањина, али нас има... Значи ли то да за Србију има наде? Да ће можда једног дана, за пет, десет или 20 година, поново бити нормално да неко буде нормалан и пристојан, ако ме разумете шта хоћу да кажем. А разумете, кад већ ово читате.
Е сад, питам се и кад је све ово лудило уопште почело. Деведесетих, када су чињене оне стравичне ствари о којима тек сада понешто сазнајемо, без илузије да ће пуна истина икада бити откривена. Дакле, онда када смо, по свему судећи, сами убијали своју децу на Косову да бисмо имали оправдање за не знам ни ја шта. Онда кад смо ликвидирали новинаре зато што пишу или чак само мисле другачије. Онда кад си због радозналог погледа ка неком идиоту који је упасао тренерку у фармерке могао да останеш (ако имаш среће) без зуба...
Или су нам ту сулуду прекретницу ипак донеле године које су уследиле после 5. октобра 2000? Оне у којима су нам убили премијера, величали неке који су уживали када их зову Шиптар, Звеки, Будала, Легија... Оне у којима су пробуђену наду заменили огорчење, разочарање и бес. Или је све то тековина времена у ком управо живимо (животаримо, боље рећи). У крајњем исходишту, није то ни важно. Битно је сада и овде. Битно је да смо се заглибили у блато и да нас оно полако дави, чинећи живот у Србији све горим и горим.
Претпостављам да је много оних који ће закључити да сам непоправљиви песимиста, неко ко у свему види само лоше. Може бити, не кажем. Али осврните се ипак мало око себе, погледајте зграду, улицу, град, земљу у којој живите, али онако искрено, широм отворених очију. Погледајте куда идемо и ко нас тамо води.
Размислите да ли вас је поново помало срамота да изговорите одакле долазите када вас пут нанесе у неку европску метрополу. Запитајте се да ли већ и сами почињете да потпадате под масовну хистерију по којој нас сви мрзе само зато што смо Срби.
Могуће је и да нисам у праву, да је овде фино и потаман. Ако тако мислите и осећате, свака част. Немам ништа против. Али немојте се после жалити да сте пили загађену воду (Ужице), да вас муче дивље депоније и побеснели жандарми (Ниш), да ће због смрти једне фабрике пропасти цео град (Смедерево, Прибој), да се плашите да пустите увече дете у град (Нови Сад, Београд, Крагујевац...). И тако даље, и тако даље... Ускоро ће и избори (ваљда). Па кад станете иза оног паравана, размислите зашто нам је тако како јесте. И гласајте. За кога год хоћете... Бојим се да вам се исто хвата...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.