Вести
20. 01. 2014.
Горчина стереотипа
Видим да ми је Горчин Стојановић у својој колумни у мојој омиљеној жутари, Блицу, замерио што сам радио интервју са Оверлордом Вучићем и - раније - са Борисом Тадићем.
Незамисливо му је, каже Горчин, да би Киш, Пекић, Ковач и Албахари урадили тако нешто. Немам ништа против Горчинових одушевљавања стварима које неки писци нису чинили, али имам примједбе. Киш и Ковач се, факат, нису пачали у политику и нису правили никакве интервјуе са политичарима, што уопште не значи да нису разговарали са ондашњим политичарима.
Разговарали су, и те како су разговарали, а о једном од тих разговора сведочи и сам Ковач у недавно изашлој (одличној) књизи. Случајно знам за још неке разговоре између речених писаца и политичара, али будући да нисам параноик, ја у томе нисам видео ништа нужно лоше.
Горчин Стојановић - што ме мало чуди - очигледно није превазишао маловарашки стереотип о писцима као бићима по дифолту етеричним, високоморалним, некористољубивим душицама и политичарима као њиховим суштим супротностима. Иди, море, бежи! Ниткови су равномерно распоређени по свим професијама.
Осим што сам (на првом месту) писац, ја сам најмање тридесет година и новинар, а такође и бивши политичар, па у том смислу не видим ништа чудно у томе што сам разговарао са двојицом политичара?
Може бити да то Киш и Ковач никада не би учинили, али ја нисам њихов клон и уопште се не осећам постиђеним пред успоменом на два почивша великана. Киш и Ковач су се клонили политике, то је био њихов избор, али - узмимо пример - исто тако добар писац Андре Малро није, што се показало врло добрим и за француску политику и за француску културу.
Политике се није клонио ни Кишов и Ковачев блиски пријатељ, Борислав Пекић. Није му било мрско - иако му је морало бити - да на изборима у Раковици изађе Шешељу на црту и да господски претрпи пораз од Шешеља.
Том згодом - писао сам већ овде о томе - није поражен Пекић, него Србија и српска култура. А зашто? Зато што се исувише много следбеника Киша и Ковача држало по страни. Следбеници су то правдали „згађеношћу над политиком“, а ја сам то и онда, а и данас, тумачио као конформизам и кукавичлук.
Осим тога, на врх су ми се главе попели професионални Кишобрани и Ковачки мехови који од ваистину великих писаца праве сеоски, пагански култ, који се шлепају на њихову величину и који своју лењост и инертност лажно представљају као отпор силама политичког мрака и хаоса.
Такође сам противан кисмет-тезама - које углавном заступају проносирани медиокритети - да је после Киша, Пекића и Ковача у српској књижевности наступио потоп, да је немогућа појава неког новог Тесле, Миланковића и Аласа и да више никада нећемо имати Николу Пашића и Лазу Пачуа.
Са оваквим главама вероватно и нећемо, али прекардаших са карактерима, љубезни публикуме. Наставак у сутрашњем броју.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.