Вести
16. 05. 2014.
Шкороликс
Смена Срђана Шкора са места шефа деска у „Новостима“ отвара ново поглавље у репресији над медијима у Србији. После овог случаја схватићемо како у нашим медијима више ништа није исто. Односно, исти су захтеви, али се клима неповратно променила.
Шкоров телевизијски наступ јавности је већ добро познат и нема потребе да се поново препричава. Ипак, врло је важно сумирати шта се заправо у њему десило - Шкоро је наиме навео неколико добро познатих чињеница о саставу нове владе и неповољно их протумачио, и то сасвим у складу са крајње конвенционалним критеријумима.
Афористичару „Новости“ је потом било забрањено да подржи Шкора афоризмом о „човеку који је рекао оно што сви мислимо“. Али тај афоризам није до краја прецизан. Требало је да каже: „човек је рекао оно што смо сви васпитани да мислимо“.
Потом следи казна за Шкора, трапава смена која се може тумачити и овако и онако, у распону од исхитрене реакције на незадовољство владајуће странке до правдања менаџерске одлуке притиском власти. Ипак, шта год да су мотиви за смену, њен резултат је јасан, ово је велики аутогол за владајућу странку и биће врло занимљиво како ће она после њега покушати да се врати у игру.
Зашто је клима у медијима другачија него раније?
За почетак, разлика је у томе што је по свему судећи мултиполарност српског политичког бојишта створила утисак код новинара да постоји простор за различите ставове. Сада наша сцена поново постаје монополарна, дакле неће бити стрпљења за различите погледе. Новинари још увек не стижу да се навикну на то. Отуд имамо овакве инциденте јер нити су новинари свесни да су се ствари промениле, нити су високотиражни медији детаљно очишћени као у Милошевићево време.
Притисак на медије сада постаје двосмеран. Он ће се јављати и одозго - од власти, и одоздо - од народа који је надражен да окрене нови лист, барем док не схвати шта окретање новог листа значи. У земљи где су се медији профилисали тако да не пишу оно што треба него оно што редовна публика очекује од њих, тај притисак одоздо може униформисати ставове брже од оног из власти.
С друге стране, ову врсту ентузијазма за државну политику Милошевић није успевао да генерише чак ни у тренутку када је држава била нападнута од НАТО-а.
Иако су тада барем сви новинари који су служили војску имали прилику да се сете заклетве и уговора са државом који су потписали на „дан свечане обавезе“, било је пуно дисонантних тонова. Оданост евроинтеграцијском и неолибералном катехизису очигледно је јача од заклетве која је требало да ступи на снагу када су прве бомбе пале на Југославију.
То нас враћа на тему „чишћења медија“. Наиме, медији Милошевићевог времена јесу очишћени од кадрова који се нису слагали, али су сви ти кадрови наишли на раширене руке у кућама које су припадале тзв. цивилном сектору, страним власницима или директно страним државама. Данас више нема такве добродошлице за новинаре који се не слажу са владајућом гарнитуром пошто нема ни снажне стране подршке опозицији.
Душан Машић, некадашњи руководилац Б92, написао је занимљив текст о томе како су Србији потребни антивладини медији како би се консолидовала опозициона мисао. У том иначе корисном тексту ипак постоји један циничан детаљ - Машић наиме каже како оглашивачи имају интереса да се рекламирају у медију који ће имати симпатије бројног бирачког тела које није гласало за власт. Па ипак, иако се сећам „комерцијалних“ реклама на Б92 и другим медијима „цивилног сектора“, тешко ми је да прихватим да би иједан такав „глас“ могао опстати без политички мотивисане стране финансијске помоћи. Ако томе додамо непрекидну мантру саме Владе о слабости приватног и доминације јавног сектора, логично је претпоставити да се кључни део новца за оглашавање и црпи из јавног новчаника или из приватног који жели да се умили власти.
Међутим, иако је ситуација са медијима мрачна, судбина ће се можда крајње иронично поиграти са Шкором. Наиме, Милошевић је гајио своју опозицију. Не само да је многе странке сам основао већ јој је агресивном негативном кампањом давао на значају. Уосталом, многи опозиционари из тог времена дан-данас себе поносно називају „страним плаћеницима и домаћим издајницима“ из простог разлога што је период када их Милошевић није волео био једини у коме је њихова егзистенција имала икаквог смисла. Њима се једино тада уопште бавио неко иоле озбиљан.
Вучић је, међутим, човек консензуса. Он жели да сви, укључујући и оне који се не слажу са њим, буду део његовог тима. Зато ме не би чудило да Шкоро буде нови челник „Новости“ или Владин саветник за медије. То не значи да поједини новинари неће наилазити на непријатности, али оне ће бити тихе и биће све ефикасније што су дисонантни тонови дискретнији.
Кад је реч о тиму који побеђује, ширење консензуса на дуже стазе може повећавати Вучићеву моћ, али ће је у једном тренутку само нагло укинути. Када сви будемо власт, нико више неће бити власт.
Коментари (2)
Остави коментар16.05.
2014.
samo smena
nema razloga za okolisenje. ako se ne smeni glavni i odgovorni urendik v.novosti r.dmitrovic, posle nesumnJivog bezobrazluka oko sMene sefa deaska SKORA;nema vise ni n. od novinarstva u srbiji. ako je tome kumovao neko iz staba a. vucica ili on licno, nema potrebe ni on vise da spasava ovu zemlju od snega, vode i ostalih problema; JER CE SAMO VECE PROBLEME IZAZIVATI. dosta je bilo njegovog spasavanja, mozemo i bez njega da propadnemo sasvim sigurno, ali mozda nesto dostojanstvenije...
Одговори16.05.
2014.
Veber
Cudno je sto je Skoro "slavu" stekao tamo(tv) gde nikada nije radio , a ne u mediju (Novostima)u kojem je decenijama. Na tv je rekao ono sto je mislio, a u Novostima ocigledno moze da ,misli sta hoce, ali mora da radi kako drugi misli. Dakle, odgovaras za ono sto mislis, a sto radis vec je pod kontrolom i budnim okom glodura Novosti.Bilo bi dobro da je Skoro mogao to sto misli da plasira i tamo gde radi. Tek tada bi se moglo govoriti o slobodi. Ovako, jasno je da slobode nema bez obzira da li se ona zvala cenzura ili autocenzura.
Одговори