Вести
14. 07. 2014.
Вау, лопта!
77 ПРЕМА 1: Идем неки дан улицом и не знам како ми то паде на памет: Свет је просто одвратан. О преоравању источне Украјине и разарању Ирака извештава се као о компјутерској игрици.
Уредно се пребројавају мртви и градови које је освојила западу милија страна. И док тако умало падам у тоталну резигнацију, ево ми га спас. Госпођа Ангела Меркел, очигледно духом у Бразилу, само једном речју је осрамотила све оне који над људским правима лелечу кад год им се за то добро плати и стала је на лопту. Тачније, позвала је украјинског милијардера Петра Порошенка да у обрачуну са источном Украјином стане на лопту, рецимо кад буде код резултата 77 према 1, не пре јер дотле би отприлике гурали и Немци у Бразилу само да утакмица не траје само 90 минута.
Коначно, а политички коректно решење. Ту ме је госпођа Меркел подсетила на госпођу Клинтон кад су јој оно јавили да је масакриран Моамер ел Гадафи, па је она рекла ВАУ (лопта). РАД ОСЛОБАЂА, А ПАРЕ КВАРЕ: Немци су имали доста узбудљиву расправу о томе ко је крив, односно колико су Европска унија и Немачка, криве што је Украјина изгубила Крим и овако се поцепала. Немачки министар иностраних послова социјалдемократа Франк Валтер Штајнмајер умало се прославио својом дијагнозом и препоруком да Европска унија убудуће не сили државе као што је Украјина (и као што смо ми) да бирају између Москве и Брисела. Због тога га је оштро у немачком Бундестагу напао посланик ЦДУ Андреас Шокенхоф, који је овде код нас познатији него у Немачкој. Било је гадно.
Свађа се завршила тако што је Франк Валтер Штајнмајер остао министар иностраних послова у Немачкој, а Шокенхоф је допао нама. Љут као прут. Као да смо ми, а не разни Шокенхофи изазвали дубоко орање по живом месу Украјине. И ако нисмо, бисмо, само да смо могли. Али ту је Шокенхоф да нас заузда. И одмах нам за казну препише закон о раду, јер рад ослобађа, а паре кваре. ПОСЛОДАВЦИ И ЈА: Господин Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца Србије, чланице Социјалноекономског савета наше државе запањен је чињеницом да је већина новинара у спору око Закона о раду мањевише отворено држала страну синдикатима. Па је током нашег прошлонедељног разговора, а последњих смо месеци разговарали често, заустио и мени да каже како говорим као... али ја сам га ту предухитрила: као запослени??? Да, насмејао се господин Атанацковић, који тврди да мањину чине послодавци који злоупотребљавају закон и на различите начине киње своје запослене, па се сетио како је етикету портпарола синдиката коју је заустио да прилепи мени, понудио и једној мојој колегиници након разговора у њеном медију.
А она му је само рекла да јој плата касни ПЕТ месеци. Баш је чудно како је господин Атанацковић тако лако набасао на запосленог баш једног од оних послодаваца који су у Србији тотална реткост. Да прецизирамо, мени не касни плата. И не сећам се да сам икад радила у фирми која, док сам ја тамо била, није исплаћивала плате. Никад нисам радила на одређено време, нити сам била хонорарац. Али имам дуууугачко радно искуство са разним послодавцима и друштвених и приватних фирми. За округлим столом који је организовала Влада препознала сам неколико нерадника који се иначе залажу за најоштрија радноправна решења. Да ли ја радим добро или лоше свој новинарски посао и колико радим, јавна је ствар. Мој став о Закону о раду, ако је такав став препознат, мој је одговор свим мојим послодавцима. Дакле, у Србији, која нипошто није правна држава а док то не постане, права запосленог морају законом бити боље заштићена него што то нуди управо смувани Закон о раду.
За округлим столом који је организовала Влада препознала сам неколико нерадника који се залажу за најоштрија радноправна решења.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.