Вести
12. 08. 2014.
О лабудовима и цензури
Можемо да бирамо између друштва у коме је све препуштено изборима, али нико ништа не зна (сви лабудови су увек бели), и друштва у коме се такође иде на изборе, али се зна како оно изгледа, а слобода медија то омогућује
Одговор на вечно питање шта разликује успешна друштва од неуспешних могао би бити и то да успешна друштва своје проблеме постављају на такав начин да се могу разрешити, док су неуспешна друштва затворена увек у кругу истих питања и проблема.
Слично је и са питањем слободе медија (цензуре) које је увек актуелно у Србији или са питањем да ли живимо у праведном друштву, које је основно политичко питање. На питање о цензури код нас се одговара тако што се доказује да ли је неки политичар звао неког уредника или није.
И, мада, на пример, бивши уредник „Политике” каже како је комуникација између политичара и уредника нормална и уобичајена ствар, али да би уредник који би објавио детаље о тим разговорима „завршио каријеру”, пошто га после тога ниједан политичар не би звао - ми смо још склони да о цензури разговарамо на овај начин.
Цензуре пак сигурно има и то се може установити на сасвим другачији начин. Да то објаснимо преко једне метафоре. Замислите да на обали Дунава, рецимо, видите јато измешаних белих и црних лабудова, има их отприлике једнако, али сутра у новинама прочитате извештај са насловом „Јато белих лабудова на Дунаву”.
Одмах би нам било јасно да нешто није у реду, иако не знамо ништа о томе да ли је неки политичар звао уредника или је уредник преправио наслов и текст новинара или новинари већ знају да се о црним лабудовима (другој страни истине) не сме писати.
Па ипак, знате да нека „цензура” постоји, јер се стварност није показала у медијима. А највећа цензура је у томе да се о овој цензури не пише. Питање слободе медија повезано је и са питањем власништва. И мада је слобода медија пре ствар културе него власништва, не би било згорег да се власници медија знају, како бисмо могли да упоређујемо садржај медија са њиховим интересима.
Ми смо се и овде потрудили да и ово питање оставимо неразрешено. Нови медијски закони донесени су са мотом да се држава повуче из медија, тако да ћемо сигурно знати да држава није власник, међутим - исправите ме ако грешим - нисам приметио да је питање транспарентности власништва решено боље него раније. Хоће ли и даље власник медија моћи бити фирма регистрована у иностранству којој се не зна власник?
Ово питање се некако изгубило у овим летњим данима. А када говоримо о правди, она је, као што рекосмо, основно политичко питање. А питање правде је и питање расподеле. „Политика” је недавно писала да у Србији има око 19.000 људи који месечно зарађују нешто више од 1.600 евра. Међутим, ту је била и информација да они нису били у обавези да у пореској пријави напишу чиме се баве, па пореска управа то не зна, а није ни вољна да објављује статистичке податке које има.
Опет ситуација за чуђење. Зар у пореским пријавама није наведен начин на који је ових 19.000 људи дошло до дохотка? Како онда порезници знају да су зарадили, на пример, 1.600, а не 5.000 евра месечно? Иако је потпуно легитимно зарадити и много више, за друштво је неопходно да зна на који начин се то догодило, јер једино ако знамо какво нам је друштво, можемо да процењујемо да ли је оно праведно или није.
Ово о правди као најважнијем политичком појму преузели смо од Платона. Он је мислио и да процену праведности треба да раде филозофи, неометани од било кога другог. Од Платоновог времена ситуација се ипак нешто променила. У демократским друштвима, о свим питањима се одлучује демократски, уз учешће свих. Али то не значи да је Платонова поента изгубила сасвим на значају.
Да би се могло квалитетно одлучивати на изборима мора се знати о чему се одлучује, то јест какво је друштво. Можемо да бирамо између друштва у коме је све препуштено изборима, али нико ништа не зна (сви лабудови су увек бели), и друштва у коме се такође иде на изборе, али се зна како оно изгледа, а слобода медија - уз нешто принципа (то је тај филозофски део) - то омогућује.
За демократију није важно само ко је добио највише гласова него и да ли су расправе у друштву постављене тако да се могу разрешавати. Наше се још увек завршавају тако што се каже да је лабудове свих осталих боја, осим беле, измислила опозиција.
*Уредник сајта filozofijainfo. com
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.