Вести
15. 09. 2014.
Суђењу је место у судници
Апсолутно сматрам да јавност треба да буде информисана о судским процесима. Суђења су и по закону јавна и мени лично никада није сметало било чије присуство у судници. Ипак, оно са чиме имам проблем јесте потреба за сензационализмом која постоји у одређеном броју медија.
Смета ми када видим да је новинарски текст или прилог истргнут из контекста и написан искључиво са намером да би се боље продао. Такав приступ донекле могу да разумем у неким другим сегментима друштва, али не и у судству.
Када говоримо о судским поступцима, ми на крају крајева говоримо о судбини људи. Дакле, треба да се извештава о раду суда, али на један озбиљан и одговоран начин, лишен сваког сензационализма, каже за Данас Право Ивана Рамић, суткиња и портпаролка Првог основног суда.
Због чега је сензационалистичко извештавање о судским процесима лоше?
Суђење не треба да се води у медијима. Изузетно је опасно уколико медији осуде неког пре него што то учини суд. Код нас се релативно често дешава да одређена особа буде проглашена кривом на насловним странама новина у тренутку лишавања слободе или покретања истраге. А уколико се касније испостави да је дотична особа невина, медији ће томе посветити неупоредиво мање пажње или уопште неће ни поменути тај случај. И ником ништа. Медији морају да буду веома обазриви када је реч о олаком квалификовању неког као извршиоца кривичног дела. Осим могуће штете осумњиченом, паушалне оцене могу и да створе климу у јавности по којој случај треба да добије одређени епилог. У случајевима када суд не пресуди у складу са тако формираним очекивањима, у јавности се ствара слика да суд није урадио свој посао.
Колико изградња става јавности о неком случају може да утиче на рад суда?
Наравно, има и тога. Али, по мом мишљењу, став јавности не би смео да утиче. Ако сте професионалац и особа од интегритета, ви не смете да дозволите да медијски натписи утичу на судску одлуку. Опет, и судија је човек и не може да се изолује од онога о чему се пише. По мени, у нашем правосуђу није приметан велики утицај медија на исход судског процеса. Кад смо на тој теми, оно што ми јако смета јесте површан приступ извештавању. Ако се већ пише сензационалистички, нека се барем испрати поступак до краја. Нека се покрије и другостепени поступак, и да се зна какав је у крајњој инстанци епилог тог судског поступка. Мислим да се у највећој мери стане у тим почетним фазама. Та површност ствара лошу слику у јавности о раду суда.
Судски извештачи кажу да сте један од ретких портпарола који одлично разуме медије и ко је у стању да правни језик учини разумљив обичном човеку. Како сте почели да се бавите послом судског портпарола и каква су Вам била прва искуства?
Сасвим случајно сам почела да радим као портпаролка суда. То је било 2005. године када сам још увек била сарадница у суду. У то време су била актуелна суђења за ратне злочине која су генерисала велику пажњу медија. Из тог разлога је тадашњи председник суда закључио да му је потребан неко ко ће да комуницира са новинарима и изабрао је мене. У том тренутку је једино постојао портпарол специјалног одељења за организовани криминал у оквиру окружног суда, док је остатак суда био „непокривен“. Такође, у том периоду суд је активно сарађивао са међународним организацијама, пре свега мисијом ОЕБС-а у Србији, владом Холандије и САД, па сам помагала и у том сегменту. Морам да кажем да сам на почетку имала другачију слику овог посла. Мислила сам да се посао ПРа углавном своди на ажурирање сајта суда и дописивање са новинарима електронским путем. Та слика се распала после недељу дана рада, када сам схватила да медији функционишу по другачијем принципу. Тај иницијални период је обележило привикавање на чињеницу да информација мора да се да што пре. Врло брзо сам схватила да радно време више не постоји, поготово када је у суду неки медијима интересантан случај. Али у лету сам се прилагођавала на ту „лудницу“.
Имајући у виду да је до 2005. године овај вид комуникације био стран, како медијима тако и представницима суда, како је из угла посредника изгледао период адаптације?
Од самог почетка сам имала коректан однос са новинарима. Увек сам се трудила да и кад немам неку информацију, то им и кажем. Суд је огроман и просто не можете у сваком тренутку имати све информације. Али, мислим да су представници медија код мене препознали и ценили то што сам се стварно трудила да што пре обезбедим информације. Новинари никада нису остали ускраћени за тражени податак. Ја сам увек доступна и чини ми се да новинари то цене. С друге стране, оно што је мени било од помоћи јесте то што сам имала одличну сарадњу са председником суда и са судијама. Наравно да је било мало проблема у почетку, јер су судије имале одређени отпор према таквој врсти извештавања и давања информација. И то није зачуђујуће, пошто раније ствари нису тако функционисале. Судије су до тада имале став „Ја судим и све своје одлуке образлажем у пресуди“. И било им је мало теже да се навикну на савремену комуникацију са јавношћу. Ипак и тај период смо превазишли и ја сам генерално гледано увек имала добру сарадњу са судијама и пре свих са председником суда.
Да ли се догађало да Вам речи буду криво пренете и да трпите последице због тога?
Да, али никада нисам то лично доживљавала, и у највећој мери нисам сматрала да је погрешно преношење урађено малициозно. Увек сам то посматрала као последицу незнања, неупућености у судски поступак који је веома формалан и компликован. Из тог разлога, ја сам се увек трудила да новинарима појасним своје изјаве. Имала сам разумевања за чињеницу да новинари који прате суђења у великој мери нису правници. Материја о којој је реч је често њима страна и трудила сам се да је објасним како би они могли да што боље да напишу свој текст, јер се на тај начин подиже квалитет извештавања. Понављам, оно за шта немам разумевања је сензационалистички приступ судском извештавању.
С обзиром на то да се судски и медијски посао разликују, да ли имате трему пред камерама?
У почетку сам имала огромну трему. Ја никада нећу заборавити моје прво појављивање пред камерама када сам се тресла као прут. После нисам смела себе да гледам. Заправо, ни данас не волим себе да гледам на телевизији. У ретким тренуцима када то чиним, приступам томе критички. Ужасно сам самокритична. И увек размишљам о томе да ли је пренесена суштина онога што сам рекла. Сад, после оволико година, не могу да кажем да и даље имам трему, али јавним наступима не приступам олако. Јако је битно то што се увек добро припремим и унапред знам о чему ћу да говорим.
Улажете велики напор да Ваша обраћања медијима не буду штура и бирократска, већ разумљива просечном грађанину. Да ли новинари цене такав приступ?
Мене су новинари и научили да комуницирам на тај начин. Правни језик је крут, формалан, зна често да буде и неразумљив. Ја сам се у почетку трудила да моје изјаве звуче правнички, али су ме новинари научили да није поента у томе. Објаснили су ми да то што кажем мора да буде довољно стручно и истовремено разумљиво свима. Новинари су ми помогли да формулишем те своје ране изјаве.
Судите у осетљивим поступцима за навијачко насиље, говор мржње и дискриминацију ЛГБТ популације. У тим, медијски атрактивним случајевима, атмосфера у судници може да буде напета. Како се носите са том врстом притиска?
Ја то не доживљавам као притисак. Било је ситуација које су непримерене у суду, али се оне чешће дешавају у процесима који не привлаче велику пажњу медија. Можда је било покушаја притиска, али ја их не препознајем као такве. Битно је да се држите онога што је у предмету. Суђења су јавна и ми са тим морамо да се носимо и да не дозволимо да то утиче на нас.
Разлике у извештавању
Постоји ли разлика у начину на који су медији извештавали са судских процеса када сте почињали да се бавите овим послом и данас?
Мој субјективан суд је да је пре седамосам година било више квалитетнијег извештавања него што је то данас случај. Могуће је да нисам у праву. Чини ми се да је у том периоду било и квалитетнијих истраживачких текстова. Такође, тада је било доста и страних новинарских извештача и екипа, јер је питање ратних злочина било актуелно.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.