Вести

07. 10. 2015.

Аутор: Тамара Огњановић и Светлана Палић Извор: slavkocuruvijafondacija.rs

Оперативац ДБ-а који је службено прислушкивао Ћурувију: Престао сам са присмотром готово месец дана пре убиства

Предраг Гикић, оперативац Трећег одељења Центра Ресора државне безбедности Београд, чије службене белешке највећим делом сачињавају досије ДБ-а о новинару Славку Ћурувији, познат под шифром „Ћуран”, рекао је у уторак, сведочећи пред Специјалним судом у Београду, да није знао да је Ћурувија тајно праћен пре убиства и да је сам досије први пут видео тек после објављивања у медијима, новембра 2000. године.

 

На суђењу за убиство Ћурувије 11. априла 1999. године, у понедељак је сведочио Гикићев претпостављени Стеван Баста, тадашњи заменик начелника Трећег одељења Центра ДБ-а за Београд.

Треће одељење ДБ-а било је задужено за надзор над такозваним унутрашњим непријатељима, односно опозиционим лидерима, новинарима и осталим значајним противницима режима Слободана Милошевића.

За убиство су оптужени тадашњи шеф ДБ-а Радомир Марковић, шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, главни обавештајни инспектор у Другој управи РДБ Ратко Ромић, као и припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у оптужници означен као директан извршилац убиства, а тренутно је у бекству.

„Нисам знао да је Славко Ћурувија тајно праћен. За мене је то било велико изненађење. Нисам знао ни када је убијен. Када се појавио текст о том досијеу, био сам сигуран да тај извештај није тачан, отишао сам код начелника Лечића да кажем да то није тачно јер бих ја као оперативац то требало да знам”, казао је Гикић, који је био задужен да преслушава аудио снимке прислушкиваних телефонских разговора.

Он је објаснио да му је тада колегиница Оливера Антоновић Симић рекла да није у праву и да је она слушала Ћурувију на дан када је убијен.

Сведок је објаснио да, према правилима службе, он ипак није морао да буде упознат с тим да је случај „враћен”, односно да је прислушкивање настављено.

Гикић је рекао и да је досије „Ћуран” први пут узео у руке неколико дана пошто се појавио у медијима, када је тим поводом одржан састанак код оптуженог Милана Радоњића, на којем су били још начелници одељења Стојчев и Лечић. 

У то време је Гикић, иначе, напредовао у служби на место заменика начелника Аналитике, и то на предлог Радоњића.

„Радоњић је тада рекао да досије треба да се носи код начелника Ресора (првооптуженог Радомира Марковића, прим. Цензоловке). Он је наложио да се цео досије фотокопира и да се носи фотокопија, а да оригинал остане у Центру. Пошто сам Радоњићу тада рекао да сам ја био оперативац на случају, он је тражио да пођем с њим. Тамо сам упознао начелника са подацима, и имао сам утисак да до тада није био упознат са примењиваним мерама и да ни по чему није знао да су мере примењиване и после обустављања. Кад сам завршио, Радоњић је рекао да сам слободан, па сам изашао.”

Гикић је казао да се тада није упознао са садржином досијеа, али да је касније имао овлашни увид у њега.

„Прелистао сам га и запамтио документ са потписом Никчевића из октобра ’98, где нас обавештава о телефонском праћењу Ћурувије, и други, којим Треће одељење обавештава да је донета одлука начелника Ресора о примени мере. У досијеу су још биле белешке из телефонских разговора.”

Стеван Никчевић је у време ових догађаја био заменик начелника београдског центра ДБ-а.

Одговарајући на питања окривљеног Милана Радоњића, Гикић је потврдио Радоњићеве наводе да у досијеу није недостајао извештај о пратњи, који се појављивао у медијима.

Присмотра као споредан посао

Оперативац ДБ-а почео је сведочење присећањем на време када је почео да се бави праћењем новинара.

„Средином јуна или јула месеца 1998. године, кад је у јеку била акција против терориста на Косову, заменик начелника Треће управе ЦРДБ Београд Стеван Баста ми је пренео да је од стране руководства Центра, или је то одлучено на нивоу Ресора, не сећам се, дат налог да се обрати пажња на који се начин акције наших снага третирају у медијима. Тада нам је речено да пратимо писање медија”, рекао је Гикић.

Негде августа или септембра те године позвао га је начелник Трећег одељења Радован Божовић.

„Рекао ми је да треба да се примени мера (прислушкивања телефона, прим. Цензоловке) на Славка Ћурувију. Ја сам доживео да је тај налог у склопу мера које се спроводе према свим медијима”, рекао је Гикић.

За њега је, како је рекао, анализа телефонских разговора Славка Ћурувије био успутан, „секундаран посао”, јер је имао другог, много важнијег посла.

„Свакодневно сам одлазио у просторију са компјутером и једном столицом, отварао сам ‘меру’ шифром, преслушавао аудио запис прислушкиваних разговора и из њих извлачио безбедносно интересантне информације, које бих записивао руком у свеску. Уколико је у тим разговорима било таквих информација, одлазио бих код начелника Божовића, он би ми рекао да пишем белешку. То бих урадио у неколико примерака, и тако је настао досије Ћурувија”, описао је Гикић.

Он је навео да је у почетку прислушкиван телефон у редакцији новина које је Ћурувија уређивао, а да је касније та мера проширена и на стан.

Одговарајући на питања Зоре Добричанин Никодијевић, сведок Гикић је рекао да је током шест месеци праћења телефонских разговора Славка Ћурувије написао на десетине белешки.

„Не могу да проценим тачно, али било је тридесет или четрдесет белешки”, рекао је Гикић.

“Ћурувија није био издајник”

„Славко Ћурувија није био издајник земље, на основу онога што ја знам, али јесте био безбедносно интересантно лице”, рекао је Гикић.

Он је објаснио да је према тадашњим критеријумима, због Ћурувијиних контаката са странцима из америчке амбасаде и одласка у амерички Конгрес, интересовање Службе за његове активности било оправдано.

„Неколико година пре тога таква је била пракса и није било сумње да је ова мера имала основа. Било је довољно белешки о томе и оне су читане, али није било даљих предлога за додатно поступање, није било ни замерке на дотадашњу обраду, а ја нисам имао амбицију да од тога правим додатни посао”, казао је он.

Гикић је ипак рекао и да према данас важећим критеријумима Службе, Ћурувија не би био безбедносно интересантан.

Гикић је последњу службену белешку написао 15. фебруара 1999. године, када је, преслушавањем разговора између Славка Ћурувије и Дагласа Дејвидсона, тадашњег аташеа за штампу америчке амбасаде, сазнао да треба да дође до примопредаје новца.

„Тај Даглас Дејвидсон је звао Ћурувију да дође у амбасаду по новац, а он му је одговорио да ‘није луд да иде у амбасаду, па да га пресретну’ и позвао га да дође код њега кући”, присетио се тог разговора Гикић.

Након тога, разговори Славка Ћурувије престају да буду безбедносно интересантни. Гикић каже да је пренео Божовићу: „Или је човек упозорен, или је сам схватио да му се телефони прислушкују.”

„Престао сам да га слушам седам-осам дана пре почетка бомбардовања. Мере су биле потпуно неупотребљиве и за мене је тај случај престао да постоји”, рекао је Гикић, додајући да је, уз консултацију са начелником Радованом Божовићем, „спустио досије у Аналитику”, што је значило да је случај затворен, а мера прекинута.

Ко је наложио меру тајног физичког праћења Славка Ћурувије, Предраг Гикић није знао да каже.

„Нисам предлагао меру тајног праћења. Постоји та могућност, али ја то нисам предложио. Од краја марта, када сам престао да слушам разговоре Славка Ћурувије, за мене као оперативца тај случај више није постојао. Начелник Божовић се с тим сложио и ми о томе ни са њим нити са Бастом више нисмо причали.”

Гикић је објаснио и да је, по сазнању о убиству Ћурувије, на лице места отишао самоиницијативно.

„За убиство сам сазнао пошто сам дошао у поподневну смену, у канцеларији, са телевизије. Пошто је у то време владала велика дезинформисаност, а Служба била у ванредним околностима и дезорганизована, и пошто смо у том тренутку били без посла, одлучио сам да одем на лице места и проверим ту информацију, са чим се Баста сложио.”

Пошто је утврдио да је информација тачна, како је рекао, вратио се у канцеларију и обавестио колеге, а на питање адвоката „каква је била Бастина реакција”, Гикић је рекао да није било коментара који би указивали на то да је Ћурувија могао да буде предмет његовог интересовања.

Гикић је рекао и да Славко Ћурувија, према његовом сазнању, није био предмет обраде неке друге стране или домаће службе.

Суђење се наставља 9. и 10. новембра, саслушањем сведока Стевана Никчевића и Бранка Црног.

Ружић: Гикић демантовао Басту

Адвокат породице Ћурувија, Слободан Ружић, рекао је новинарима у паузи суђења да је данашњи сведок демантовао јучерашње сведочење Стевана Басте, који је у исказу тврдио да је предлог за тајно праћење Ћурувије дао оперативац задужен за тај случај.

Данашњи сведок Гикић, наиме, сведочио је да није био упознат са тим, рекао је Ружић и подсетио да се против Басте, заједно са оптуженима Радоњићем и Ромићем, води процес за помагање у покушају убиства лидера СПО Вука Драшковића у Будви.