Вести

07. 10. 2015.

Аутор: М. М. Величковић Извор: 013info.rs

Две деценије постојања дописничке редакције РТС-а у Панчеву

Редакција дописништва Радио телевизије Србије у Панчеву 5. октобра прославила је 20 година постојања.

Тим поводом разговарали смо са садашњим уредником редакције Гораном Јовичићем, првим уредником и оснивачем дописништва Драганом Јанковићем, водитељком и уредницом дневно-информативне емисије "Ово је Србија" Зораном Коршош Николић, некадашњом сарадницом и садашњом уредницом у Радио Београду Сањом Милић, некадашњом сарадницом и садашњом уредницом дописништва РТВ Снежаном Филиповић и монтажером Драганом Бланушићем.

Горан Јовичић, уредник редакције дописништва РТС-а у Панчеву 

013инфо: Дописништво РТС-а у Панчеву прославља 20 година од свог оснивања. Можете ли да нам кажете ваше утиске како је изгледало дописништво на почетку и како изгледа сада. Шта се највише променило?

Горан Јовичић: Дописништво РТС-а је основано пре 20 година да би информисало пре свега гледаоце широм Србије о животу у Панчеву, али и да би информисало Панчевце о свим важним догађајима у њиховом граду. Много тога се променило за протекле две деценије и што се тиче уређивачког и програмског уређивања, али и техничког дела. Најзначајнија промена догодила се 2008. године када је редакција добила линк помоћу којег можемо сваког тренутка да се директно укључимо у програм РТС-а, али и да лакше бежичним путем шаљемо рубрике које спремамо у нашем студију. До тог тренутка смо се сналазили како смо знали и рубрике смо слали на касети аутобусом, што нам сад делује невероватно, али и то смо преживели. Сада је много лакше.

013инфо: Да ли на рад дописништва утичу средства којима располаже, и колико се ситуација са буџетом мењала током ових двадесет година?

Горан Јовичић: Имали смо срећу да је привреда града увек била расположена да нам помогне када је требало да се купи или обезбеди неки део технике за дописништво. Људи су схватили да ми то не можемо да однесемо кући, већ нам служи да на што бољи начин представимо наш град и да укажемо на пробелеме обичних грађана. Од РТС-а смо прошле године добили нов ауомобил, али нама увек нешто недостаје, јер се техника непрестано усавршава и није нам лако, али ми волимо свој посао и сналазимо се и трудимо да гледалац никад не примети да ли смо имали неких техничких проблема приликом снимања. За сад нам то успева.

013инфо: Колико је новинара тренутно запослено у редакцији, и да ли је њихов број довољан да се испрате сва дешавања? Да ли ће се редакција мењати, у смислу већег броја сарадника?

Горан Јовичић: Колегиница Даница Јовановић и ја смо новинари и равноправно распоређујемо све задатке. Договарамо се и планирамо свакодневни рад, а да ли ћемо ускоро добити нове колеге не зависи од нас већ од уредништва у Београду. Ми бисмо свакако волели да добијемо појачање, јер извештавамо из Панчева, Опова, Алибунара, Ковачице и Ковина и сваког дана имамо бар једну рубрику на РТС-у.

013инфо: Каква је ваша визија када је питању будућност ове редакције? Да ли постоји нешто што бисте волели да побољшате, и које су то вредности које ова редакција треба да задржи?

Горан Јовичић: Наш циљ је да задржимо постојећи квалитет и најсрећнији смо када успемо некоме да помогнемо да реши свој проблем, а све више је оних који нас зову и кажу да смо им ми последња нада да прикупе новац за лечење или да су већ сви дигли руке од неког њиховог проблема и да желе да се појаве на РТС-у, јер ће им бити лакше кад и други чују за њихову муку. Понекад се и сам изненадим колика је моћ медија и на колики одјек наиђу наше приче. Изборили смо се за статус једног од најпродуктивнијих дописништава, које сваког месеца уради од 30 до 40 рубрика за емисије “Ово је Србија”, “Јутарњи програм”, “Дневник”, “Шта радите бре”, “Спортски дневник”, “Жикину шареницу”, “Знање имање” итд. и не преостаје нам ништа друго него да и даље радимо и пишемо историју нашег града и региона.

Драган Јанковић, први уредник и оснивач дописништва РТС-а 

013инфо: Како је настало дописништво РТС-а у Панчеву? Ваши утисци о раду у овој редакцији.

Драган Јанковић: Дописништво РТС основао је РТС и општина Панчево. Ја сам у РТС радио од 1993. године у програму емисије Србија Данас, која је радила и покривала дописничке мреже. У једном серијалу емисије гостовали су председници општина и где су представљали своје локалне средине. Након ових гостовања питао сам уредника Србије Данас зашто Панчево нема дописништво, полсе чега је он на моју иницијативу позвао општину Панчево и 1994. у јануару понудили су ми да будем дописник РТС из Панчева и да помало радим и за ТВ Панчево. Прилоге које смо радили за Панчево онда смо носили за Београд на емитовање и то је трајало предуго. Преговори између општине и РТС-а су завршени 1994., а тек 5. октобра 1995. је потписан уговор и званично је почело да ради дописништво, на челу са мном као уредником.

У почетку је била само нас четворица у редакцији – сниматељ Љубисав Јефтић, монтажер Драган Бланушић, ја као уредник и возач Мирољуб Миленковић. Општина већ од старта није набавила сву опрему која је потребна. Нисмо имали чак ни монтажу. Само камера и један видео рекордер и све што смо снимали, носили смо за Београд. Али нисмо одустајали и буквално смо се трудили да сваког дана имамо нешто ново у програму. Дописништво смо доживели као предност и као новост у Панчеву, јер је Панчево добило прилику да буде заступљено у програмима РТС-а. У року од годину дана проширили екипу и запослили више новинара и сниматеља. Када је у питању била техника више смо се ослањали на редакцију телевизије Панчево, где смо појединцима касније понудили да пређу у нашу редакцију, што су неки и прихватили па их је РТС преузео. Један број новинара је дошао са ТВ Панчева, а неколико њих је дошло преко огласа. Редакција је 1999. бројала 36 људи. У оснивачком уговору дописништва било је прописано да оно постане буде база будућег Регионалног ТВ центра. Идеја је била да се одавде емитује локални и регионални програм и плус да ова редакција има функцију дописништва РТС, да делове програм, не само прилоге и извештаје већ и неке емисије емитује и на РТС-у. Та концепција је и заживела, али је нажалост промењена 2001. године. Ново руководство РТС је имало другачију визију тих дописништва. Данас је све сведено на неколико људи и опет враћено на једну екипу или две. Ми смо радили полустане програме за РТС самостално, захваљујући мојој упорности као уредника, али и свих људи који су радили. Ни РТС нити општина нису до краја испоштовали своје те уговорне обавезе, већ су допустили да се ми сами сналазимо. Доста смо се ослањали на привреду Панчева, који су нам помагала на разне начине да нешто докупимо и обезбедимо. Општина нам је дала простор у којем смо имали смо две канцеларије. За време бомбрадовања смо прешли у рагби клуб. Развој и инжињеринг је уступио цело њихово поткровље од око 500 квадрата, који су средили и опремили Петрохемија и Конструктор. Међутим, променом концепције све је пропало 2001. године. Жао ми је због тога. Рад у дописништву РТС-а је један од лепших периода у  мом животу. Али остао је један горак укус после те 2001. године када сам ја напустио РТС. Неке колеге које сам ја запослио и учио да раде, окренули су ми леђа као колеги и као човеку.

013инфо: Шта је за вас био највећи професионални изазов?

Драган Јанковић: Највећи изазов је био радити овај посао за време бомбардовања које је било јединствено искуство за све нас. Поготово кад сте на челу неке организације, где треба да бринете и о безбедности људи и о организацији и да испуните сваки задатак како посао не би трпео. Сниматељи су се током тог периода мењали јер их је било више. Новинарке су углавном биле девојке и оне су пратиле дешавања у граду јер је било пуно окупљања, а ја сам углавном ишао на терен јер је то било веома ризично. Човек у таквим тренуцима мора о свему да размишља, да брине и сматрао сам да је нормално да се из безбедносних разлога склонимо са седмог спрата Градске управе и одемо у Рагби клуб. Сметало ми је што су људи причали да се РТС није иселио, јер би га свеједно пронашли где год да се налазио. Жао ми је што су наше колеге настрадале. Ја сам те вечери такође био у Београду, у редакцији на састанку, и све то се десило после мог одласка. Било је запрећено, али нико није могао да верује да је неко нормалан осмислио да гађа телевизију, јер су знали да ће тамо бити људи. То је велика трагедија. То је и велико искуство и велики професионални изазов. Сматрам да смо га стварно одрадили максимално коректно. Многи од нас су били награђени од стране РТС-а.  

013инфо: Колико је важна дописничка мрежа новинара?

Драган Јанковић: Највећа предност РТС-а је управо та дописничка мрежа. У сваком тренутку новинар може да се јави из сваког дела Србије. То је увек била предност у односу на комерцијалне телевизије. Тек сада, развојем нових технлогиија све ово је постало једноставње, раније је то било компликовано и скупо. Дописничка мрежа важна је за сам град и за привреду. Другачије је када се редовно прати живот у једном граду, од привреде до културе и спорта. Људи у Србији сарађују и локалне самоуправе кад виде нешто друго и занимљиво, може да их подстакне да нешто ураде, да нешто прекопирају или да остваре неку нову сарадњу. Сад је све много централизовано, у држави уопште, па се то осликава и у медијима.

Зорана Коршош Николић, уредница и водитељка емисије ''Ово је Србија'' на РТС-у

013инфо: Дописништво РТС-а у панчеву слави 20. годишњицу од свог оснивања. Какви су ваши утисци о сарадњи са овом редакцијом?

Зорана Коршош Николић: Сарадња нам је прилично лепа и рекла бих - лака! Без проблема се договарамо о темама, рубрикама, укључењима. Можда сам субјективна, јер је Панчево мој родни град, а дописништво моја "одскочна даска" за одлазак у Београд, РТС и матичну редакцију, а људи који ту раде су ми најпре другари, а потом колеге и сарадници. Мислим да у нашој сарадњи проблема нема. Сви смо професионалци који се одговорно односе према послу, објективно сагледавамо све приче и обострано нам је стало до тога да до наших гледалаца у правом тренутку стигне права информација.

013инфо: Да ли су се дешавале неке значајније промене у раду дописиништва за време периода сарадње између редакције у Панчеву и матичне редакције "Ово је Србија"?

Зорана Коршош Николић: Допишниство слави 20 година, а ја са њима сарадујем 17 година. Промена је било, али се нису одражавале на рад. Мењало се уредништво, неке колеге су долазиле, па одлазиле, у неком моменту, пре 15-так година планирано је да то буде регионални центар, па је дописништво имало висе од 30 запослених. Међутим, ни тада, као ни од кад ради ова екипа, у сарадњи матичне редакције и панчевацког дописништва није било већих промена, а иако их је било, нису утицале на информисање из Панчева и осталих општина које то Дописништво покрива. Логично, више људи, правило је више минута програма, али за важне информације гледаоци РТС-а нису били ускраћени ни у периоду када је од новинара ту дуго радио само један човек, колега Горан Јовичић.

013инфо: Да ли имате сазнања која дешавања у Панчеву су била најинтересантнија за гледаоце ваше емисије?

Зорана Коршош Николић: Захваљујући томе што смо у готово свакодневном контакту са колегама из дописничке мрезе, али и са гледаоцима, често знамо на какав одјек наилазе приче које емитујемо. На гледаоце наше емисије готово увек најјачи утисак оставе тзв. људске приче. И ми смо, као редакција, поносни кад неком помогнемо или решимо неки проблем. А тога, на срећу, има. Захваљујући причама у емисији "Ово је Србија", до многих социјално угрожених људи, помоћ је стигла. Таквих примера било је и у сарадњи са Панчевцима. Прича о мајци која живи са душевно оболелим сином, имала је великог одјека. Њихови проблеми нису решени, али им је после емитовања рубрике живот мало лакши. Јавила нам се породица која је одлучила да новчано брине о њима, до - пензије! Директно или индиректно помажемо појединцима, али и друштву. После десет година приче о загађењу, у Панчеву се лаксе дише. То, наравно, нема везе само са нама, али смо редовно кроз програм апеловали, опомињали и прозивали да нешто мора да се промени.

013инфо: Колико је важна за РТС мррежа новинара које има широм Србије?

Зорана Коршош Николић: Веома важна! По мом мишљењу, то је највећа и најјача снага РТС-а. То је оно што нас разликује од других телевизија. У сваком тренутку можемо да укључимо у програм више од 20 центара. Приче и слике из готово свих делова Србије свакога дана можете гледати у емисији "Ово је Србија", и другим, али значај дописничке мреже, у програму наше куће, посебно одјекне када дође до елементарних непогода и сл.

013инфо: Који су приоритети када је избор тема у питању и колики утицај на њихов избор имају дописништва?

Зорана Коршош Николић: Нашу дневну емисију добрим делом осликавају догађаји из Србије. Самим тим, дописништва имају утицаја на садржај, често и тему емисије. Колеге из центара пријављују догађаје, од којих ми у матичној редакцији "правимо" емисију. Трудимо се да будемо актуелни, да ангажовано и квалитетно информисемо гледаоце и заокружујемо теме. Неке теме предлаже уредништво у Београду, а колеге из мреже праве уводне приче или примерима из живота осликавају оно о чему ћемо са гостом говорити. Дакле, заједно се трудимо да избором тема, али и кроз све о чему у емисији "Ово је Србија" говоримо, будемо актуелни, објективни и да задржимо поверење (многобројних) гледалаца у Србији и дијаспори.

Сања Милић, некадашњи новинар Дописништва РТС-а у Панчеву, сада уредник на Другом програму Радио Београда 

013инфо: Дописништво РТС-а у Панчеву прославља 20-о годишњицу оснивања. Можете ли да нам кажете какви су Ваши утисци о сарадњи са редакцијом у Панчеву?

Сања Милић: Прво, желим да колегама које данас раде у нашем Дописништву у Панчеву честитам ову важну годишњицу. Честитке упућујем и онима који су некада радили у Дописништву, а сада су на неким другим пословима, и свима који су пре две деценије помогли да се ова мала али вредна редакција оснује. Кад кажем свима, мислим на тадашње уреднике у РТС-у, на тадашњу локалну самоуправу и руководство Јужнобанатског округа и на панчевачке привреднике, јер је добра воља свих њих била потребна да се Дописништво оснује.

Питате ме о утисцима и о сарадњи, ево примера од пре неки дан: на отварању изложбе о Михајлу Пупину у Београду срела сам Снежану Филиповић и Николу Јованкића, некада смо заједно радили у панчевачком Дописништву РТС-а, они су сада у Радио-телевизији Војводине, ја у Радио Београду. Поздравили смо се као да смо род најрођенији и наставили разговор о свему и свачему као да се сваки дан виђамо, а нисмо се видели неколико година.   

013инфо: Колико сте дуго сарађивали са редакцијом у Панчеву и какве вас успомене вежу за дописништво?

Сања Милић: У панчевачком Дописништву радила сам скоро седам година. Највише сам волела да са сниматељима Љубом или Ацом, са монтажером Бланкијем и асистентом и возачем Микијем, одем на терен у неко од наших села да правимо репортажу о неком културно-историјском споменику, старом занату, заборављеном обичају, ретком инструменту... Разуме се, када сте дописник из унутрашњости партите све: привреду, политику, комуналне делатности, екологију, школство, здравство... Најмање је времена и места за културу, историју, етнологију, за оно што мене највише занима. Али тако и научите да радите све и то искуство после примењујете у другим редакцима и на другим пословима које радите. За рад у Дописништву РТС-а у Панчеву, за Панчево које сматрам својим градом, вежу ме лепе успомене.

013инфо: Колико је важна мрежа новинара коју РТС има широм Србије? Какво је ваше виђење будућности развоја редакција на националном нивоу?

Сања Милић: Дописничка мрежа наше куће је од непроцењивог значаја. Само Радио-телевизија Србије (радим у Радио Београду који је њен део) има дописнике у целој земљи и треба да их има. Ми смо јавна медијска установа, то ће рећи да нас финасирају сви грађани Србије ма где живели. Зато је наша обавеза да информишемо слушаоце и гледаоце и о оном што се дешава у Врању и о оном што се дешава у Суботици. Будућност наших дописништава је у њиховом даљем развоју и ширењу, својим радом дописници РТС-а (мислим на све професије, не само на новинарску) су то заслужили.

013инфо: Шта се током година променило у новинарству од периода вашег рада у дописништву, и које су вредности које сте понели из ове редакције?

Сања Милић: Нажалост, све је мање добрих уредника у свим медијима. И, такође нажалост, све је више сензационализма у свим медијима. Има мало или нема уопште простора за уметност и за културу. Ту се најбоље држи управо РТС. Други програм Радио Београда и Трећи програм наше телевизије су светли примери, ми свакодневно доказујемо да је култура потребна, важна, незаменљива. Питате за вредности. Вредности су увек у људима. Највећа вредност коју сам како кажете “понела” и из Дописништва и из Панчева су контакти са честитим и талентованим људима.

Снежана Филиповић, некадашња сарадница и садашња уредница редакције Радио Телевизије Војводина 

Успех је трајати, у медијском послу, у овим турбулентним временима за нашу професију. Сведоци смо да медијске куће нестају готово преко ноћи и стога искрене честитке Дописништву РТС-а на дводеценијском трајању. Наравно, када си део Националног јавног сервиса  нешто је лакше, али негативног тренда нису поштеђена ни дописништва. Памтим овај колектив када је имао три пута више запослених него сада и амбиције да постане регионални тв центар. Била сам део те приче од 1996. до 2010. године. Заједно смо пролазили све фазе сазревања у новинарском и личном смислу. Било је тешких периода нарочито у време бомбардовања, политичких превирања, отпуштања, али и много незаборавних тенутака. Повезали су нас и многима донели чврста пријатељства која трају и данас када не радимо више у истој медијској кући.

Априла 2010. одине колега Никола Јованкић и ја отворили смо Дописништво Радио Телевизије Војводине, игром случаја, одмах поред Дописнитва РТС-а са којим смо остварили одличну  пословно-техничку сарадњу. Одлуком наших медијских кућа користимо линк РТС-а захваљујући близини брзо размењујемо информације што је у  нашем послу изузетно важно.

У међувремену  Дописништво РТВ-а  је порасло, сада нас има шесторо укључујући  Александру Влајић новинарку која је такође радила на РТС-у. Бројчано смо слични Дописништву РТС-а и сличним темамама се бавимо. Пратимо друштвена, политичка, привредна, културна збивања у Панчеву и четири јужнобанатске општине Ковину, Ковачици, Опову и Алибунару. Разлика је у томе што ми радимо и за програме на језицима националних мањина најчешће за Македонску, Словачку, Румунску и Мађарску редакцију. Наше дописништво покрива  шире подручје. Снимамо у Обреновцу, Смедереву, најчешће у Београду, где имамо редовна дежурства. Стигнемо и до границе са Мађарском где су недавно као испомоћ колегама из Суботице послата два наша сниматеља.

У том смислу колегама у Дописништву РТС-а је тренутно је лакше, иако памтим времена када се и одатле ишло по целој Србији на “терен“ .

Ми из РТВ-а желимо им још много лепих прилога, сигурну егзистенцију и да са задовољством дочекају неке будуће важне јубилеје које ћемо надам се заједно прослављати.

Драган Бланушић, монтажер и први запослени у Дописништву РТС-а у Панчеву

013инфо: Како је изгледао почетак рада Дописништва у Панчеву и која сећања вас вежу за период?

Био сам запослен на телевизији РТС у Београду, али сам на позив првог уредника, Драгана Јанковића прешао да радим за Дописништво РТС-а које је било формирано у Панчеву. Ја сам био први запослени у овој редакцији, а након неког времена су се запослили и остали сарадници.

На почетку је било веома тешко. Нисмо имали своју монтажу, већ смо све монтирали у Београду. Прве три године рада сам провеио више на путу Панчево-Београд и обрнуто, а све у циљу да се посао заврши на време. Како је Дописништво расло, повећавао се број новинара, помало и сниматеља, али не и монтажера. Једно време био сам једини монтажер, а било је пет новинара у редакцији.  Повремено сам ишао на терен са њима, по разним временским условима, некада сами возио. Борили смо се да дођемо до монтаже у Београду, што је било веома тешко јер нисмо имали заказане термине. Па смо се на неки начин шверцовали. Те прве године су биле веома добар тренинг, који ме је терао да радим потпуно сконцентрисано. Сада када се осврнем уназад, не знам да ли бих опет могао тако нешто да урадим.

013инфо: Шта је за вас био највећи професионални изазов? На шта сте највише поносни?

Прве три године су заиста биле најтеже, али уједно и најинтересантније. Поносан си када у таквим условима успеш да урадиш нешто за шта мали број људи зна, а понајмање гледаоци. А то је да сам ја много пута касету из монтаже директно ставио у програм. А то није била локална телевизија већ РТС. Многи мисле да се такве ствари не дешавају у тако великим системима, али мени се то десило неколико пута да се касета из монтаже емитује директно у програм. То је нека врста зависности, држи те тај адреналин и колико год да је стресно тебе то испуњава. И осећаш се веома добро када се све заврши и схватиш да си успео да тако несто урадиш.

Највише сам  поносан на прилог који сам радио је када је Нађа Хигл освојила златну медаљу. Све се издешавало јако брзо. Она је медаљу освојила око пола седам, а ми смо у седам сати били у њеној кући. Сниматељ, новинар и ја смо направули интервју са њеним родитељима и то смо пустили да се врти у Дневнику после само пола сата. То је била једна лепа вест. Ја желим да се сећам само лепих ствари, које смо остварили. Онда осећаш испуњено јер си остварио оно што си желео. Да брзо и ефикасно и ексклузивно пренесеш неку лепу вест. Имали смо невероватан одјек, да од једног таквог прилога који траје минут. То су моменти који те испуне задовољством, плус што си ти стигао да урадиш посао на време. То је мој најјачи утисак. Није у питању само мој рад, већ рад заслуга целе екипе.

013инфо: Шта мислите, у ком правцу ће се развијати Дописништво у Панчеву?

То не зависи од нас. Стално нама говоре да смо превише близу Београду. Кад год се дешавају нека отпуштањ, а они говоре да Допсиништво не треба да постоји, да ми заузимамо простор неком другом. Ја мислим да не треба правити дописништва на основу неких финансијских питања. Значај дописништва се види у кризним сутуацијама. А посебно се осети када та нека информација недостаје јер није постојао нико да о томе извештава.

Оно што сам видео код новог директора, на јубуларној 57. годишници телевизије је да је издвојио је редакцијски петоминутни прилог где су се сви дописници јавили, што ми даје некакву наду да је напокон директор издвојио дописништва јер је схватио да смо ми ти због којих се разликујемо од осталих телевизија. Сходно томе мислим да ће он ипак на тај начин размишљати о будућности опастанка дописништава широм Србије.