Вести
16. 12. 2015.
Српски медији који сами себе цензуришу
Цензура медија у Србији званично не постоји. Барем то оштро одбацују представници власти. Осим неколико изјава новинара и догађаја који директно указују на примере цензуре, нема много доказа за такве тврдње. Међутим, слобода медија и изражавања засигурно је веома ограничена у Србији.
Главни узрок томе је широко распрострањена аутоцензура која влада у медијима.
Али, ни аутоцензура не би била могућа да засигурно није било покушаја цензуре, отворених и прикривених политичких и економских притисака на рад медија, али и чињенице да су власници многих медија уско повезани са владајућим структурама.
Тежак економски положај новинара, самим тим и страх од губитка посла, и зависност од оглашавања свакако су погодно тло за развијање таквог нивоа слободе изражавања у Србији.
Тема о постојању цензуре медија провлачи се кроз српску јавност последњих неколико година, а многи оцењују да је за такво стање заслужна још претходна власт под Демократском странком, коју је актуелна владајућа структура радо прихватила, обула те ципеле и додатно их разгазила.
То је уједно и једна од ретких области на коју је и Брисел изнео замерке – и у прошлогодишњем и овогодишњем извештају о напретку Србије на путу ка ЕУ.
У последњем, недавно објављеном извештају за 2015. наводи се да скривено медијско власништво, нерегулисано финансирање, индиректни и директни политички и економски утицаји на медије и преусмеравање новца на фаворизоване медије из различитих државних извора, и даље карактеришу медијско окружење у Србији.
У извештају Европске комисије наводи се и да се на програму јавних сервиса чешће могу видети и чути званичници из владајућих партија и аналитичари који деле њихова мишљења, док је присуство опозиције и критичких и независних стручњака много ређе.
„Новинарима је посао под знаком питања и примају мале плате, те су подложни притиску и утицају економских и политичких кругова. Такве околности подстичу аутоцензуру“, оценила је Европска комисија у извештају.
Један од највећих примера цензуре било је укидање политичке емисије „Утисак недеље“ прошле године, емисије са дугогодишњом традицијом и симбола критичког новинарства, са националне телевизије Б92.
Ауторка те емисије, Оља Бећковић, истакла је више пута да је њена емисија забрањена, а одговорност директно пребацила на премијера Александра Вучића.
Премијер је то, наравно, више пута демантовао, као и сваки други навод о постојању цензуре у српским медијима.
Не рачунајући раније примере мистериозних нестанака критичких текстова са појединих веб-портала, постоји још доста сличних примера.
Један од њих је и наведени разлог због којег је дугогодишња новинарка Даница Вученић решила ове године да напусти новинарство.
Она је рекла да представници власти бојкотују интервјуе у њеној емисији, због чега више не може професионално да обавља свој посао.
Недавно „признање“ уредника најтиражнијег провладиног таблоида „Курир“ бацило је поново велику сенку над слободом медија.
Уредник Александар Родић је отворено указао да у Србији нема слободе медија и да су га представници власти директно цензурисали због чега се на једној од недавних насловних страна извинио грађанима Србији.
Не сумњајући у веродостојност његових речи, ова прича ипак се узима у јавности са дозом резерве под сумњом да је реч о неизглађеним односима овог таблоида са интересним странама.
Оно што је свакако алармантније јесу отворени притисци највеће владајуће странке, Српске напредне странке, и представника власти, који неретко у јавности коментаришу, критикују и оспоравају рад многих и то углавном кредибилних медија.
Тиме, сви се слажу, врше директан притисак на њихове уређивачке политике.
Тако је, на пример, такође недавно, СНС због ставова које је изнео главни уредник листа Данас, Зоран Пановић, оптужила јавни сервис Радио-телевизију Србије због ставова које је изнео гост у њиховој емисији.
Пановић је оптужио премијера да је “режирао” недавни инцидент у који је укључен британски амбасадор у Србији и филмски редитељ Емир Кустурица.
И РТС и Пановић су добили жестоки одговор владе која је означила ове наводе као “нечувене” наводећи антагонистичке шале о томе да ће оставити режирање РТС-у.
Ни многи чланови владе нису били имуни на критике медија према власти, а један од последњих примера је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић који је истакао да телевизија Н1 и дневни листови Курир и Данас воде „ужасну кампању“ против премијера и Владе Србије. И то без икаквих аргумената.
„Србија има законодавни оквир који би уз ваљану имплементацију могао да обликује медијску сцену на један сасвим другачији начин, али оно што нас у медијској заједници највише брине је то што не примећујемо политичку вољу власти да медијску сцену посматра као део демократског процеса. Напротив, често смо сведоци да поједини политичари својим поступцима показују да и даље виде медије као средство за постизање политичких рејтинга и манипулисање јавним мњењем. Другачије не умем да објасним неке поступке носилаца највиших државних функција који често не показују довољно поштовања према новинарима и својим поступцима деградирају значај медија. Да се не заваравамо, не постоји ниједна власт, па ни ова у Србији, која ће се добровољно одрећи утицаја на медије. Без обзира на законска решења и прокламоване циљеве, очигледно је да постоје велики отпори у спровођењу медијских реформи“, оцењује за Косово 2.0 Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије.
Посебан акценат на притисак на медије уочљив је и у односу према истраживачком новинарству у Србији, на шта је такође указала ЕУ у извештају о напретку Србије.
Многе приче које су истраживали и открили новинари БИРН, Мреже за истраживање криминала и корупције КРИК и Центра за истраживачко новинарство дочекане су од представника јавности као „глупости“ и нико никада није реаговао на откривене случајеве корупције и неправилности у раду представника власти.
Недавно је један провладин таблоид покренуо и кампању против ове три мреже истраживачких новинара, односно серијал текстова у којима су они означени као “страни плаћеници” који раде против владе.
„Власт у Србији медије који се баве истраживачким новинарством и разоткривају корупцију и криминал, не види као савезнике, већ као противнике и то је велики проблем за развој демократије у земљи и борбе против корупције. Ми смо у КРИК-у открили неколико значајних случајева, везаних за градоначелника Београда Синишу Малог и министра спољних послова Ивицу Дачића, али након наших открића није било реакције надлежних институција. Уместо тога, премијер је једну нашу причу назвао 'глупошћу', а медији блиски власти су објављивали текстове у којима су нас прозвали за стране шпијуне који желе да руше власт. Док се не призна значај медија у откривању корупције, неће бити ни јаке борбе у сузбијању исте“, објашњава за Косово 2.0 главни уредник КРИК-а Стеван Дојчиновић.
Након објављивања приче КРИК-а о градоначелнику Београда, представници власти нису били благонаклони у изјавама, а новинари те мреже су ометани у даљем раду.
Наиме, након покушаја новинара ове мреже да поставе питања градоначелнику на јавном месту, његово обезбеђење их је онемогућило у томе, одузело опрему и обрисало све снимке са камере и телефона.
Сличну ситуацију у Београду имала је и екипа портала Истиномер, којој су представници Комуналне полиције забранили да снимају интервју на месту где се гради пројекат Београд на води.
Интервју је требало да снимају са представником иницијативе „Не да(ви)мо Београд“, која се противи изградњи Београда на води, а о томе колико је власт осетљива на критике на овај пројекат раније је писао и портал Косово 2.0.
Ништа од горе наведеног можда и није толико изненађујуће ако узмемо у обзир чињеницу да су многи власници медија повезани са политичким структурама у Србији или су директно зависни од новца који добијају од њих, како је показао прошли извештај о контроли медија Савета за борбу против корупције, иначе владиног саветодавног тела.
Случајност или не, пре неколико дана, а непосредно пред објављивања новог извештаја, непознати нападач физички је напао чланицу Савета за борбу против корупције Мирославу Миленовић.
Нови извештај, чије се објављивање очекује до половине децембра, бави се тиме како и колико новца државне институције троше на маркетинг и оглашавање у медијима и тиме индиректно контролишу медије.
Објављивање овог извештаја засигурно је да ће дати додатни прилог овој причи о слободи медија у Србији и политичким притисцима, али је и даље неизвесно колико ће сви ти подаци утицати да се ситуација и однос власти према медијима промени.
Коментари (1)
Остави коментар16.12.
2015.
ИСТРАЖНО, НЕ ИСТРАЖИВАЧКО!
Оно што данас цензо и остали ловци на главе називају истраживачким новинарстом, није никакво истраживачко новинарство, већ истрага, по правилу, политичких, економских и идеолошких противника. У овом случају, истражују се углавном људи на власти и припадници две коалиционе странке. Удружени са истомишљеницима из тајкунско обавештајних кругова, потпомогнути нејаком опозицијом, своја писанија називају истражним новинарством. Пре свега, поставља се питање њиховог статуса новинара. Како су га стекли? Шта је то професија новинар? Постоји ли, како себе називају неки портал-скрибомани, грађански новинар и шта то значи... Био би ред и да се струка о томе изјасни, посебно УНС јер је још увек највеће и најцењеније удружење, а не да да нам у свом билтену све чешће сервирају приче о некаквом истраживачком новинарству и грдни успесима истраживача. Они су, на велику жалост, истражитељи и тужиоци и судије и порота под маском новинара, па макар они своја писанија називали и истраживачким. Они професионални новинари (а не грађански), који су свој радни век провели у редакцијама препознају шта је шта и ко је ко. Немојте нам сервирати "нове вредности", јер нити су нове, нити су вредности. и будите сигурни, нијадан од њих нће остати запамћен као новинар!
Одговори