Рецентна прича о „државном удару” у том смислу би могла да послужи као савршена студија случаја. Подсетимо, у медијском рату између Пинка и „Информера” с једне, односно „Курира” с друге стране, покренут је и спин о могућем „државном удару”. Потезане су тешке речи, поједини новинари су прозивани и довођени у везу с наводним „државним ударом”. Они су се опет доста невешто бранили, а аналитичари су тврдили како је цела ова ситуација у двадесет и првом веку могућа само у Србији.
Морам да признам да ову аферу у реалном времену нисам претерано пажљиво пратио. Све је то заправо прилично досадно и већ виђено. Читао сам „Зле духове” Достојевског и смејао се сличности између Степана Трофимовича Верховенског и типичног српског твитерашког зависника о дневнополитичким тривијалностима („Не подноси самоћу, непрестано жуди за каквом разонодом, да му је да га што пре позабаве чиме. Мора му се, и то је стално тако, испричати каква сплетка, каква градска причица, и уз то, сваког дана нешто ново.”). Ипак, кад сам после два-три дана читао и слушао сажетке и анализе целе те скандалозне сторије, имао сам осећање да ја за све то већ одавно знам. Па сам се убрзо и сетио да сам исти филм већ гледао пре дванаестак година, с понешто друкчијим улогама и у уметнички радикалнијој режији.
Забавно је заправо колико људи у Србији, чак и медијски професионалци, мало знају о јавној сцени у такозваној регији, нарочито у Босни и Херцеговини. Примера ради, мало ко овде разликује Драгана Човића (хрватског члана Председништва БиХ) и Драгана Чавића (бившег председника Републике Српске). У том смислу је вероватно претерано оптимистично очекивати да се ико сећа сарајевског „државног удара”.
Током 2003. године, наиме, тадашња Федерална обавештајна служба тајно је прислушкивала педесетак особа у Босни и Херцеговини, међу којима су били и истакнути политичари и новинари. Након што су неки од тих снимака пуштени у јавност, поједини опозициони политичари и новинари оптужени су да спремају „државни удар”. У центру пажње нашао се Сенад Авдић, главни и одговорни уредник недељника „Слободна Босна”. Он је, наравно, одговорио на оптужбе духовито и вехементно, не суздржавајући се, међутим, ни од увреда и грубог речника, а онда су на њега кренули из свих оружја, називајући га лудаком, убицом и силоватељем. (Најтиражнији сарајевски таблоиди наслађивали су се причом о Авдићевом наводном силовању и убиству некакве измишљене „малолетне Ромкиње”, тобоже почињеном још крајем осамдесетих у неком студентском дому. То је кримен, писали су, због кога Авдића у шаци имају КОС и Удба, пошто је у целу ствар, наравно, било нужно уплести и ту врсту аргументације.)
Цела прича није имала никакве директне краткорочне политичке последице, али је средњорочно и дугорочно утицала на стварање јавне климе у којој рационална аргументација и одговорна дебата практично више нису могући. Кад се противник почне криминализовати те кад увреда и клевета служе да се опонент дехуманизује, ту више нема повратка. Да се разумемо, то је зачарани круг. Кад на криминализацију и дехуманизацију одговарате истом мером, онај који је први почео већ је победио.
Има, хоћу рећи, нечег посебно лицемерног и ретко гадног у чињеници да се на чело колоне у осуђивању министровог сексизма спрам једне новинарке стави новинар који је у магазину чији је власник и главни уредник о својој колегиници писао као „хистеричарки с два блага испупчења око стернума” која га је „уплашила изгледом” и која је „кучка недо......”. Има нечег болесног у атмосфери у којој се Ољи Бећковић сугерише да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао јер су обоје данас, ето, „против Вучића”. Има нечег неизрециво одвратног у цвркутању таквог јата.
Као лек од мучнине добро дође спознаја да је и раније и другде било периода „прелаза” или транзиције. И добро дође добра књижевност, рецимо Достојевски: „У мутном времену колебања или прелаза свакад и свуда се појављују разни мали и ништавни људи. (...) У сваком прелазном времену се јавља тај талог, људи не само без икаквог циља већ без икаквог мисаоног обележја; људи који собом, и свом снагом, изражавају само немир и нестрпљење.” Забавно је, заиста, читати „Зле духове” и у свим тим Љамшинима, Тељатниковима, Еркељима и осталим Липутинима препознавати прототипове ликова са српске јавне сцене. Твртко Куленовић написао је како су романи Достојевског били телевизија деветнаестог века. Угасите ТВ, читајте Достојевског.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.