Вести
28. 12. 2015.
Цензура и цензоран
Као што рекох, немам ништа против цензуре, напротив, сматрам је врло корисном за историју и живот, само ми је криво што није институционализована, него је препуштена хировима самовоље и личној иницијативи.
Вечно питање! Питање свих питања! Мистерија над мистеријама! Има ли у Србији цензуре? Него шта него је има, мада, ако мене питате, има је мање него што би требало да је буде. Веровали ви или не, цензуре има чак и у Данасу, том бастиону независног новинџилука.
Мене је, рецимо, лично Пановић цензурисао и то у више наврата, ја се, међутим, нисам бунио јер, као што рекох, немам ништа против цензуре, напротив, сматрам је врло корисном за историју и живот, само ми је криво што није институционализована, него је препуштена хировима самовоље и личној иницијативи.
А ево како су радиле Пановићеве цензорске маказе. Ту скоро - пре, да кажемо, пар месеци - прочитам ја наште срца текст Политикине глодурке Љиље Смјаловћке, не сећам се више на коју тему, али се сећам да ми је, попут већине чланака из пера поменуте даме, добрано подигао притисак. На то сам морао "одреаговати". И - како сам "одреаговао"? Као "човек клозетске метафоре", како другачије. Срочио сам фантастичну причу о томе како ја бајаги Политику читам искључиво у лаксативне сврхе, раном зором, седећи на срамној метафориној шољи. Отишао сам и корак даље, па сам измислио и рекламни слоган - Кењајмо уз Политику! - који сам одмах потом, онако индиспониран, преиначио у - Кењајмо на Политку.
Пановић је, душеван каквим га је Бог дао, а у страху да се Смајловићка - пу, пу, пу, далеко било, не струни - "исекао" слогане и заменио их неким еуфемизмима. Али то није тема наше данашње колумне. Тема је опет Политика, тачније један чланак из суботњег броја, посвећен Славиши Лекићу и његовом филму о цензури, који нисам видео јер ТВ Н1, на коме је приказан, није у "пакету" мог "провајдера" (ИПТВ), што се такође може протумачити као нека врста цензуре.
Славишу је у том тексту жестоко оплајпичио Политикин новинџија који се - по глодурином задатку, претпостављам - бави углавном геостратегијом, евроазијом и прочим глобалностима из чега ипак не треба закључити да је Славиша постао геополитички проблем.
Каже тако новинџија у подужем тексту препуном типично Политикиног лаксативног хумора и ироније, да је Славиша - да извините - спустио Црвен Бан Попечитељству културе. Како, црни Славиша? Шта уради? Ех, како? Ех, шта! Добио Лекић неке паре на конкурсу ПОПКУЛТ-а (читај - попечитељства културе) - сума астрономска 800.000 РСД - и шта? Све те паре спискао да би снимио филм који доказује да у Србији има цензуре, а богме, овде-онде плајпичи и Оца, са којим је нешто у завади. Уместо да похвали ПОПКУЛТ због ширине, је ли, погледа, а Оца зато што није стрељао Лекића, Политикин новинџија инсинуира да је то нека врста преваре, па још бајаги и честита Лекићу. Могло би се данима писати о томе, али ћу се уздржати јер се надам да сам вам показао зашто је цензура и добра и потребна.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.