Вести

28. 12. 2015.

Аутор: Гордана Радисављевић - Јочић Извор: mediasfera.com

Хари Штајнер: И саговорници су бирали мене

“Већ и сама енглеска реч interview, која би могла да се преведе као међупоглед, наговештава много више од само разговора у којем једна особа пита, а друга одговара. Када сте у улози оног ко поставља питања, циљ вам је не само да добијете уопштене одговоре већ, често, и да измамите одговоре, потврде или деманти чињеница до којих вам је стало. Али и особа која одговара може да буде посебно заинтересована да, из разних разлога, буде интервјуисана, да се појави у јавности”, пише у Поговору своје књиге “Огледање моћи” Хари Штајнер, чији разговори са најзначајнијим политичким моћницима друге половине XX века пружају читаоцима јединствено сведочење о времену, догађајима и личностима које су не ретко одредиле судбину света.

 

Тако читамо како Штајнер пропитује цара Селасија, Модибу Кеиту и краља Махендру о Првом самиту несврстаних земаља, Владимира Велебита о тршћанској кризи, Хибакушу о нуклеарним катастрофама, Флугбајла о Берлинском зиду, архиепископа Макариоса о борби за независност Кипра, Хелмута Шмита о састанку бивших председника и премијера, Мазовјецког и Манолића о рату у Југославији. Стотину интервјуа забележено је у штампаном издању и на CD-у које је објавила издавачка кућа Clio у својој едицији Мултимедиа.

Чак 378 имена, препознатљивих на свим континентима, појављује се у овој несвакидашњој књизи која представља круну ауторовог дугогодишњег рада у новинарству. Као непосредни учесници или сведоци догађаја који су често одређивали судбину света, у књизи говоре и друге значајне личности – Вили Брант, Хенри Кисинџер, Марко Никезић, Симон Визентал, Едвард Кенеди, Ханс-Дитрих Геншер, Бруно Крајски, Ииндира Ганди, Маргарет Тачер, Улоф Палме, Нородом Сиханук, Роберт Макнамара... Његов инетервју, почетку новинарске карИнте, са легендарним Че Геваром у београдском хотелу “Метропол”обавијен је облаком кубанске цигаре, са Маргарет Тачер разговара у резиденцији бритинских премијера у Даунинг стриту број 10, а са аустријским канцеларем Бруном Крајским води вишесатни интервју у парламенту, између гласања.

Биографија Харија Штајнера буди интересовање и поштовање. Рођен је 28. маја 1930. у Београду где је завршио основну школу и Прву мушку гимназију. Немачку окупацију, заједно са мајком, дочекао је у Београду, да би у јесен 1941. са лажним документима, побегао у Сплит, одакле је пребачен у Италију као цивилни ратни интернирац. После капитулације Италије прикључио се партизанском збегу у Ел Шату, у Египту, где је дочекао крај рата. Судирао Новинарско-дипломатску високу школу. Радио у Борби, Вечерњим новостима, НИН-у и Времену. Координате у којима се кретала његова каријара крећу се од отказивања љубави Стаљину, Берлинског зида, Армстронга на Месецу, кубанске кризе, преко Горбачова и перестројке, краја Совјетског савеза, до распада Југославије, бомбардовања Србије, Петог октобра, и коначно пада Милошевићевог режима.  

-Ја сам још у гимназији понешто пискарао (заједно са Бором Ћосићем) у литерарној дружини Нада, тако да је новинарство лако победило медицину. Наравно  да нисам знао како ће све то да испадне. Али, важно је да сам „узбудљивих, мада не увек пријатних 50 година проведених у новинарству“ проживео у професији коју сам волео, коју сам сам одабрао, што и није мала привилегија, каже.

Који су изазови стајали пред новинарима у време који неки називају “златно доба” југословенског новинарства”, а који данас?  

На ово кратко питање могло би се одговорити – књигама.

Постоје, или би бар требало да постоје нека основна правила понашања (кодекси) новинара. У прошлости и данас. Со wхат, па шта, рекли би Енглези. Чини ми се да је тешко генералисати. У оно време, када су делали одиста сјајни новинари, можда је изазов био како мимо постојећих табуа (Тито, несврстана политика, самоуправљање…) отићи корак даље од оног што је незванично, али понекад и званично била државна и партијска политика. Био је то уосталом изазов и за политичаре (српски „либерали“).

Многи ће рећи да се то суштински ни данас није променило уз, разумљиво, друге табуе. И уз значајан додатак – како се одупрети разумљивој жељи власника, или само „утицајних“ парајлија,  да контролишу, или бар утичу на понашање медија. Нажалост, више је примера да  у овом сукобу без престанка дебљи крај извлаче новинари.

Укњизи "Огледање моћи" скупили сте 100 интервјуа са најзначајнијим државницима XX века. Да ли Вам је чињеница да долазите из Југославије “отварала врата” и омогућавала да лакше дођете до жељених саговорника?  

Итекако! Ја, наравно, не знам како се осећао колега из  рецимо…Не, нећу да поменем ниједну суседну или другуи земљу, али знам како је мени било када би негде у црној Африци, на Сејшелским острвима или у Папуи Новој Гвинеји, али и неким другим земљама, морао да објашњавам да нисам из Чекославије или Југословакије… Ипак и тамо је постојала  једна реч која је отклањала такве недоумице – Тито. Или, нешто ређе – Ред стар.

Да, чињеница да сам из Југославије „отварала ми је врата“. Понекад и затварала, или држала само одшкринута, уз велику контролу, као што је било у Источној Немачкој. Била је Југославија позната и призната, са црвеним пасошем могли сте да путујете по целом свету – у време када је свет био дубоко подељен, често ограђен разним „гвозденим завесама“, берлинским зидовима… Добро смо пролазили вероватно баш зато што нисмо били ни лево ни десно, већ негде у средини и изигравали богзна како важну земљу.

Зашто Вам је Вили Брант омиљени саговорник?  

Једноставно зато што је Немац Вили Брант био јединствена појава у ондашњој послератној историји, када је требало испаштати грехе „оних“ Немаца, преживљавати кубанске и друге кризе у хладном рату, када је одиста мало фалило да све оде додјавола. Тада је  градоначелник подељеног Берлина у подељеној Немачкој, касније и западнонемачки канцелар,  лансирао „источну политику“ са основном идејом да се разговорима, договорима,  преговорима  и приближавањима смање напетости између две Немачке и два хладноратовска блока, да се стабилизују прилике у Европи. Умногоме је успео и заслужено добио Нобелову награду за мир.

Заувек ће остати упамћена слика када је, приликом освећивања споменика жртвама некадашњег варшавског гета - пао  на колена. Вили Брант како клечи, тај неми акт који је био гласнији од било каквих речи, био је то симбол прошлости, али и садашњости у којој  немачки канцелар, у име свих Немаца, моли за опроштај.

И овом приликом  желим  да кажем да сам био изузетно почаствован што сам познавао таквог човека, што сам са њим направио чак четири интервјуа.

Како сте бирали саговорнике?  

Могло би да се каже и да су они бирали мене. Наиме, као председници, премијери, други званичници или само познате фаце из држава у којима се дешавало нешто важно и за друге земље, за свет, били су, у датом тренутку, логичан избор саговорника. Или, на великим међународним скуповима где су се новинари из целог света отимали о оне најважније – цар Селасије, Хенри Кисинџер, Индира Ганди…

Бивало је, ипак ређе, да они  одаберу мене! Као, у време када је Југославија, (због  неких нерешених проблема са положајем корушких Словенаца) имала помало затегнуте односе са суседном Аустријом. И баш у то време ја затражим интервју са канцеларом Крајским не верујући да ћу га и добити.Вероватно је ипак стицај околности помогао да се већ после неколико дана нађем у Бечу. Наравно, не зато што је новинар НИН-а пожелео да разговара са аустријским канцеларом, већ, претпостављам, зато што је Крајски желео да пошаље неки сигнал Београду да жели да поправи односе са Југославијом.

Да ли постоји неостарена новинарска жеља? 

Да сам мало раније почео озбиљније да се бавим новинарством, био би то Винстон Черчил. Овако – Џон Кенеди и Михаил Горбачов.

Да ли је током ваше богате каријере било разочарања? 

Наравно да је било.

Разочаран сам био, и остао, понашањем неких колега у кључним тренуцима – „либерали“, Осма седница и, понајвише, у крвавом расплету југословенске кризе. И ништа мање разочаран сам немоћи редакција и новинарских удружења да се бар у новинарству спроведе фамозна лустрација. Никога после 5. октобра није требало вешати на Теразијама, али је некима ипак требало рећи да не могу више да се називају новинарима

Спољнополитичко новинарство сматра се новинарском аристократијом која помаже добрим и одмаже лошим политичарима. Да ли је Ваш први интервју са Аустријским канцеларом Бруном Крајским потвђује ту тезу?  

Свиђа ми се израз „новинарска аристократија“. Не знам како је настао – да ли зато што се претпоставља да ова категорија новинара  путују по свету и разговара са (бело)светским званичницима, иде на њихове пријеме и светковине, облаче  смокинг као блажу варијанту фрака? Наравно, говоре стране језике, пре свега енглески? Али, притом се заборавља да  су то и новинари који извештавају са бојишта и ратишта, револуција, антивладиних демонстрација где се и пуца, понекад и гине?

У разним земљама, у различитим приликама имао сам најразличитије (не)пријатне доживљаје. Али, поменути интервју одиста је био јединствен. Описао сам већ како сам се, заједно са мајстором фотографије Томиславом Петернеком, нашао у Бечу. Да ли је то помогло добром политичару Крајском? Нескромно, рекао бих да јесте  – уколико уопште пије воду претпоставка  о томе како и зашто сам добио интервју.

А тај интервју у згради аустријског парламента трајао је од првих сати после ручка до касно увече! Са неколико прекида, када је Крајски на кратко одлазио да гласа или учествује у посланичкој дебати, претходно упитавши да ли ми се жури, односно да ли имам још питања.

(Био је то уједно почетак вишегодишњих сусрета  који су се завршили интервјуом у његовом стану, болесним већ бившим канцеларом, али и даље веома популарним бечким  Јеврејином).

Били сте први председник Фонда новинарске солидарности, један сте од оснивача НУНС-а, оснивач и директор Медија центра.  Да ли је новинарство данас деградирана професија као што се говори?  

И поред тога што, нажалост, има подоста новинара који не заслужују да се назову новинарима, професија као професија није и не може да буде деградирана.

Да ли је од цензуре опаснија и погубнија аутоцензура?  

Шта је старије – кокошка или јаје? Само новинари са интегритетом, у редакцијама и уредницима са интегритетом  успевају да се одупру  и једном и другом  злу. Али, то је лакше рећи него у суровој борби непрестаној и остварити.