„Драго ми је због те ваше констатације да је полиција затворена”, рекао је недавно за наш лист Небојша Стефановић, министар унутрашњих послова Србије.
За сарадњу новинара и полиције надлежно је Одељење за медије и комуникације, које је по новој систематизацији заменило доскорашњи Биро за односе за односе са јавношћу. Шеф овог одељења је бивша новинарка Биљана Поповић Ивковић а њен заменик Немања Пантић, такође некадашњи новинар „Вечерњих новости”. Ту ради и седам жена које су новинарима доступне у две смене и викендом. Оне су ажурне, редовно се јављају на телефон, прослеђују наша питања и захтеве одговарајућим саговорницима који би требало да имају одговоре на њих. Али од запослених у овом одељењу не зависи да ли ћемо добити одговоре на питања. Чини се да одговори и разговори са саговорницима на одређене теме не стижу и не одобравају се када за то постоји потреба јавности да се информише, већ по нечијој процени – да ли је у том тренутку то добро или не, односно да ли иде у прилог министарству.
Са друге стране, радећи интервјуе и разговоре који су нам одобрени, стекли смо утисак да наши саговорници, међу којима су и полицајци на челним позицијама у МУП-у, имају бојазан да причају са новинарима. И није само наше искуство у раду са полицијом такво. Бојана Јовановић, заменица уредника Мреже за истраживање криминала и корупције „Крик” за „Политику” каже да сарадње са полицијом нема, иако је она нужна судећи по темама којима се „Крик” бави.
„Од када смо основали организацију нисмо добили одговор ни на једну молбу за разговор са било ким ко је запослен у полицији. Било је случајева да је саговорник вољан да са нама разговара, али му је за то потребно одобрење МУП-а, па нас упути да се обратимо њима. Од њих такво одобрење никада не стигне. Свакодневно позивамо Одељење за медије и комуникације и добијамо исти одговор – да је наш захтев прослеђен и да ће на њега бити одговорено. Последњи захтев послали смо почетком октобра и још чекамо одговор”, каже Бојана Јовановић.
Наш колега са РТС-а Вељко Медић сматра да треба направити разлику између људи запослених у Одељењу за медије и комуникације и полицајаца и начелника, чије су изјаве потребне новинарима. Његова сарадња са одељењем за медије и комуниакције, је како каже – добра.
„Сваки захтев који им упутим одмах проследе надлежнима и обавесте ме чим добију одговор”, наводи Медић.
Међутим саговорника или писани одговор добија лакше или теже, у зависности од теме којом се бави. Било је случајева у којима саговорници из полиције из неког разлога не желе пред камере.
„Некада је разлог за то оправдан, јер је истрага у току или питање није у надлежности МУП-а, већ тужилаштва које руководи истрагом или је касно па немају одговарајућег саговорника”, прича Медић.
Колега Младен Мијатовић, репортер ТВ „Пинк” задовољан је сарадњом са МУП-ом, али сматра да би због случајева спекулација и ширења нетачних информација Одељење за медије и комуникације требало да овласти полицијског старешину одређеног ранга да на терену саопшти новинарима основне информације о случају који је у том тренутку актуелан.
Да су потребна јасна правила која регулишу контакт полиције и медија мишљења је Саша Ђорђевић, истраживач Београдског центра за безбедносну политику. Ђорђевић оцењује да је важно да се новинари обавештавају СМС-ом о догађајима, који су битни за јавност и њихову безбедност.
„Полицијске службе у Великој Британији, Аустралији и САД користе предности друштвених мрежа. Тако је лондонска полиција покренула иницијативу да преко друштвених мрежа идентификује хулигане”, наводи Ђорђевић.
Он сматра да би центар комуникације требало померити са министарства на Дирекцију полиције и посебно Управу полиције.
„Дирекција полиције, као ни подручне полицијске управе немају своје интернет презентације, а требало би обезбедити сталну доступност информација важних за безбедност на локалном нивоу. Посао портпарола полицијске управе би требало да буде јасно дефинисан. Такође, требало би размислити о идеји увођења портпарола Дирекције полиције, то јест особе која ће бити препознатљива грађанима и новинарима”, уверава Ђорђевић.
Неопходно је децентрализовати постојећу комуникацију медија и полиције, која иде преко Одељења за медије и комуникације
„Одељење се налази у Кабинету министра и реч је о телу на високом политичком нивоу у хијерархији. То успорава комуникацију, а посебно је отежава на локалном нивоу јер све зависи од Београда. То је предуслов да комуникација не буде селективна”, оцењује Ђорђевић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.