Вести

17. 01. 2016.

Аутор: Бранка Михајловић Извор: www.slobodnaevropa.org

Оливера Ковачевић: Зашто не одговарам на нападе

Уредница на Радио-телевизији Србије (РТС), Оливера Ковачевић, кометарише сталне нападе у таблоиду Информер који уз њено име обавезно додаје "жута Оља". Ковачевић у Интервјуу недеље Радија Слободна Европа говори о томе зашто је РТС често на мети власти и напредњака, шта мисли о изостанку било каквог додатног питања од водитеља ТВ Дневника министру Стефановићу када је најавио лажну пријаву једне новинарке за наводно праћење.

 

Наша саговорница одговара и на питања: зашто јој је чешће "мали цензор" био Динкић него Вучић, да ли би данас уређивала информативни програм телевизије Пинк, да ли би радо видела Кесићеву сатиричну емисију на РТС-у, зашто мисли да је РТС окајао грехе из 90-их, те зашто се не либи да јасно каже шта мисли о рехабилитацијама које доводе у питање антифашистичку баштину Србије.

РСЕ: Ове недеље једна новинарка РТС-а је реаговала на премијерово сврставања медија на "наше" и "њихове". Зашто РТС не реагује на то?

Ковачевић: Шта би требала да буде реакција?

РСЕ: Да каже да нису они, ни "наши", ни "њихови", да објасне шта је функција јавног сервиса.

Ковачевић: Реакција колеге према колеги новинару је нешто што ћемо подржати и Ви и ја, стаћемо у одбрану новинара који има право да пита и да мисли, а да, при томе, не буде етикетиран од било кога. Али, РТС се налази у свакодневној ситуацији да би требало да се оглашава у вези са различитим нападима на нашу кућу који долазе, не само из кругова Владе, министра већ и других медија и организација.

Подржавам став да увек будете на страни свог новинара и уредника. У нашој кући, на нашим колегијумима или у раду новинара, то се подржава. Та новинарка и даље ради свој посао. Новинари нису кажњавани због тога. Оглашавања РТС-а неким својим саопштењима би се у нашој кући тумачило као злоупотреба јавног сервиса у обрачуну са различитим структурама.

РСЕ: Да ли има аутоцензуре на РТС-у? Када је министар полиције, Небојша Стефановић у централном дневнику РТС-а најавио да ће једна новинарка да лажира причу о праћењу, водитељ га није ништа више упитао. Да ли је то аутоцензуа?

Ковачевић: Постоје бољи примери аутоцензуре, јер то што сте Ви навели није пример аутоцензуре. Водитељ Дневника је спикер. Дневник у том тренутку није водио уредник, који ће да чује шта говори саговорник и постави му питање. У форми, када Дневник води спикер, а не уредник, гост је ту да у две-три минуте саопшти неку информацију или неки државни став.

РСЕ: Можемо се сложити да је то било непрофесионално.

Ковачевић: Слажем се да је било непрофесионално, али нисам очекивала од спикера у Дневнику да постави неко питање које му није унапред дато. Да је био уредник Дневника водитељ, то бих очекивала и онда бих то могла да подведем под аутоцензуру.

РСЕ: Да чујемо сада боље примере аутоцензуре.

Ковачевић: Често имам аутоцензуру када размишљам о томе да ли у датој ситуацији поставити одређено питање или не.

РСЕ: Ко је "мали цензор" у Вашој глави?

Ковачевић: Постоје различите ситуације када помислите да је боље нешто не питати или питати. Врло често, од када радим на РТС-у, је било постављено питања да ли ће се уплатити новац који треба да уплати министар финансија. Дешавало се из тог разлога да прескочим нешто, што није суштински важно, а што би се очекивало од новинара да пита.

Пример аутоцензуре имате у свим медијима у Србији. То је феномен о којем говоримо већ неколико година. Због чега се то дешава да новинари нису довољно, ни ангажовани, ни храбри? Или, ако јесу, због чега се не објави то што су урадили?

РСЕ: Да ли је гостовање Зорана Кесића у емисији "А сада Рада" штих проба за преузимање његове емисије?

Ковачевић: Не, јер он има уговор са својом телевизијом, која се према њему понаша на начин на који се понаша.

РСЕ: Да ли би сте Ви, као уредник забавног програма, волели да имате Кесића?

Ковачевић: Наравно.

РСЕ: Вас у једном таблоиду зову "жута Оља". Да ли Вам то смета и како то поимате?

Ковачевић: То су немоћни и јалови покушаји дискредитације. Немају шта да вам кажу, па сте онда противница Србије јер сте рекли да немамо сто медаља. Онда сте најплаћенија на свету, па испадне да и нисте нешто плаћени. Онда сте непријатељ, јер сте на страни партизана... Ниједном нисам прочитала нешто што је било аргументовано, па да на то одговорим или да то демантујем. Овде немам на шта да реагујем, осим на прљаву вољу неког тамо уредника или власника.

РСЕ: Као уредница емисије "Да, можда не" отварали сте многе осетљиве теме, попут оних о рехабилитацији Драже Михаиловића или Милана Недића. Да ли је тешко наћи саговорнике и водити дијалог о таквим, врло осетљивим питањима, а да се не доведе у питање антифашизам и антифашистичко наслеђе, које врло јасно и отворено браните?

Ковачевић: Данас је теже него пре десет година довести саговорнике који ће да заступају две стране на било коју тему - од политичке, до друштвене. Десило се, у нашем друштву, да људи више не желе да улазе у дијалог јер се дијалог претвори у неку полемику која изађе на крају у свађу. Они су уморни од тог дијалога. Ми новинари који радимо такве емисије смо у великом проблему данас. Више не можете, ни у изборној кампањи, да саставите тим људи да свако хоће са сваким да разговара. Када су друштвене теме у питању, као рехабилитација Драже Михаиловића, сваког историчара у Србији сам назвала да буде гост у емисији на ту тему. На крају нисам обезбедила историчара. Људи су рекли да им не пада на памет да полемишу са том страном.

Сматрам да новинар није неко ко само поставља питања и ко треба да буде проточни бојлер. Новинар мора да има јасне вредносне ставове. Не говорим да новинар треба да буде присталица једне или друге политичке партије, нити да се залаже за неке њихове програме или слично. Треба да постоје вредности у нашем друштву, око којег имамо консензус, да знамо на чијој смо страни. Као у случају насиља над женама, на пример, или у односу на фашизам - имам право на свој став. Мени су то многи замерали, да ја, као неко ко је на РТС-у, морам да имам разумевање и за једну и за другу страну. Извињавам се, али не могу да имам разумевања за рехабилитацију Милана Недића.

РСЕ: Ако изузмемо Милошевићево време, чини ми се да никада није било мање солидарности међу новинарима. Када су новинарска удружења позвала да се Гашић бојкотује, као министар обране, чија је смена била најављена, па се од ње привремено одустало, сутрадан, на прес-конференцији је била пуна сала новинара. Зашто је то тако данас?

Ковачевић: Нисам сигурна ни да је раније постојала солидарност међу новинарима.

РСЕ: Било је некада. Раније је месецима био бојкот радикала због увреде новинара.

Ковачевић: Лако је бојкотовати некога ко није на власти. Солидарност међу нама новинарима никада није била јача страна. Мене охрабрије сваки протест који је организован због неког од новинара. Били смо на протестима због Оље Бећковић, Сарапе и других. Волела бих да смо ми, као професионалци, такви да - када неко направи гест против наше професије - ми сви, као један тим, изађемо и кажемо да тај неко више није пожељан, без обзира да ли је тај неко министар, опозиционар или аналитичар. То је немогуће. Могуће је да иступимо као удружење, али је немогуће да тако иступи медиј који има приватног власника.

Била сам једна од оних која су у УНС-у сматрали да приватизација медија у Србији није аксиом по сваку цену. И данас имамо протесте због тога што приватизација медија није ваљано уређена, што су медије по локалу купили локални тајкуни и политички моћници, што су истерали људе на улицу, што медији више не постоје. Видите директорку ТАЊУГ-а на пријему у Влади, а Тањуг не постоји. Требало је имати на уму да се приватизација медија ради у земљи Србији.

Приватизација је довела до тога да је медијска сцена у Србији десеткована. Армија људи сваки дан зове РТС и тражи запослење јер су отпуштени из ТВ Прва, из Б92, из Студија Б, а ми смо законском одлуком добили забрану запошљавања на РТС-у.

РСЕ: Да ли данас РТС носи бреме оног срамног ратно-хушкачког периода из 90-тих година, према коме се није јасно одредила и није било лустрације новинара?

Ковачевић: Мислим да је једина лустрација која је изведена у Србији, изведена у РТС-у. Сви људи који су у том периоду радили или били на неким позицијама у РТС-у, више нису у РТС-у. Остали су неки млади људи који су тада били почетници. Мислим да је Тијанић, док је био директор, издао неки проглас, у којем се, на неки начин, РТС одрекла тога. Људи, који данас раде у РТС-у, нити осећају, нити носе бреме 90-тих. Мислим да је РТС окајао грехе.

РСЕ: Како разумете толико незадовољство власти, поготово напредњака, јавним сервисом? Стално имају неку примедбу на јавни сервис. Имам утисак да је властима, или барем премијеру, много ближа ТВ Пинк. Неки кажу да Вучић од Пинка прави јавни сервис.

Ковачевић: Примећујем такав однос према свим медијима, не само према РТС-у. Видим да је осетљивост на медије за власт у Србији већа од уобичајене. Јавни сервис је медијска кућа која је задржала своју структуру - уредничку и новинарску. Та структура је већ десет година иста. На РТС-у није било одлазака и долазака по политичкој или партијској припадности новинара или уредничког кадра. Промена власти није доводила до промене уредничког и новинарског кадра, као што се то види у локалним медијима. Они у року од 24 сата, чим ступи нова Влада на власт, добијају нове уреднике.

Добро наслеђе РТС-а је да се нико по партијској линији није запослио на РТС-у. Имали смо конкурсе и људи су долазили на различите начине, али нису долазили по партијском кључу или као партијска испостава. То се, до данас, на РТС-у задржало. И ове три године, колико су Дачић и Вучић на власти, није промењен нико од уредничког или новинарског кадра.

РСЕ: Тужилаштво за ратне злочине је најављивало истраге о ратно-хушкачком новинарству у медијима. Какав је Ваш став о томе? Да ли мислите да се треба вратити на то време?

Ковачевић: Никада се више нећемо вратити на то време. Имали смо Закон о лустрацији који никада у Србији није спроведен. Зашто би новинари били једини, поред свих осталих? Зашто не судије? Видимо какво је данас правосуђе...

РСЕ: Питам о лустрацију у нашој професији, питам и о односу према ономе што се догађало. Знамо какву је улогу играла посебно државна телевизија и још неки медији у Србији, то су биле главне полуге ратно-хушкачке Милошевићеве политике, а све у циљу да се никада не би повратило.

Ковачевић: Али, видите бројне покушаје рехабилитације те политике. Људи, који су били учесници у тој политици из Социјалистичке партије који су били сарадници Милошевића, данас су на функцијама. Не мислим на Дачића и млађу генерацију. Када загребете даље, по разним институцијама, видите где су сви ти људи. Зар то није, на неки начин, рехабилитација те политике?

РСЕ: То сматрате рехабилитацијом политике?

Ковачевић: Мислим на њихову дилему, коју су они годинама протурали, да ли је то била погрешна или неуспешна политика? Они сада покушавају да наметну став да то није била погрешна, да је то само неуспешна политика.

РСЕ: То је данас владајуће мишљење у Србији – да је Милошевиће то лоше спроводио, а то је требао да уради. То показују ти кадрови који се враћају и ничу са свих страна.

Ковачевић: У политичком животу земље је више тих људи него оних који су били опозиција деведесетих или који су промовисали супротну политику.

РСЕ: И на РТС-у виђам неке људе који се сада појављују у улози аналитичара или стручњака а били су министри и саветници у Милошевићево време, када је, на пример, вођена спољна политика - таква какав је била. Они су данас релевантни саговорници на јавном сервису.

Ковачевић: Јесу, јер они прате политику и прате власт која је данас у Србији. Када тражите саговорнике који ће о одређеној теми да говоре, гледате да то буду они који су подршка актуелној политици и они који је критикују или налазе замерке. Они, који су подршка актуалној политици, су управо људи тог профила.

РСЕ: Радили сте у многим ТВ кућама, па и у оним које су промовисале "ружичасти" шунд. Да ли сте данас мање спремни на компромисе?

Ковачевић: Нисам отишла 2000. на ПИНК због промоције музичког шунда, него због тога да би национална телевизија добила информативну редакцију. По Закону су морали да је имају, зато су и позвали нас неколико да направимо информативну редакцију на ТВ Пинк.

РСЕ: Ја мислим и на политички шунд. Да ли бисте данас отишли да правите информативну редакцију на данашњој ТВ Пинк?

Ковачевић: На данашњој не бих. Мени је то тада изгледало као преокрет, јер они нису имали информативни програм.

РСЕ: Зар то није прање биографије и Пинка и његовог власника? Да ли осећате да сте учествовали у томе?

Ковачевић: Све је то истина. Али, није исти тренутак овај и 2000. Онда сте направили неки рез и заокрет. И тадашња владајућа политика је подвукла неки рез и питала се шта је прихватљиво, а шта није. Опрост грехова је био за музички шунд. Они нису добили прилику да се искажу политички јер би, вероватно, били гори од РТС-а. Нису се на тај начин обрукали, али јесу утицајем на културу, што није занемарљиво.

У том тренутку мени је информатива била идеја водиља. Зато сам тада прихватила да направимо Дневник и Вести, па онда и политичке емисије. То је био Сизифов посао прања те телевизије. Жељко Митровић је сваког министра упознао тако што сам га ја довела у емисију. Исто тако и невладин сектор: Наташу Кандић,Соњу Бисерко... То јесте било прање његове биографије. Он је мене искористио на тај начин, а ја сам пристала на то.

РСЕ: Однедавно сте уредница забавног програма РТС-а. Како излазите на крај са конкуренцијом, у виду реалитy програма, веома гледаних емисија? Шта је Ваша стратегија?

Ковачевић: РТС и без мене излази на крај са тим, јер је РТС и даље најгледанија телевизија у Србији.

РСЕ: И када иду "Парови" и "Фарма" - гледанији је РТС?

Ковачевић: Ако они трају шест сати, РТС је гледанији пет сати. Постоје неки пикови када су они гледанији, али у целодневном или вечерњем програму, РТС је најгледанија телевизија у Србији. Она је најгледанија 300 дана, а 65 дана су биле гледаније друге телевизије. "Фарма" и "Парови" нису најгледаније емисије у Србији. Србија је боља од онога што ми мислимо.

Највеће финале "Фарме", када сви луде, није гледанија од "Слагалице" и није гледаније од серија на РТС-у. Нису успели са свим тим ужасима да се пробију на прво место. Све информативне емисије РТС-а су гледаније од "Фарме" и "Парова" - то значи да Србију, на неки начин, потцењујемо.

Зато смо и направили Новогодишњи програм РТС-ов, који је на неком другом трагу. Имамо све исте елементе, исте певаче, али смо покушали да направимо неку другу форму, форму пристојности.

РСЕ: Ваша основна идеја водиља је пристојност?

Ковачевић: Наравно.