Вести

25. 01. 2016.

Аутор: К. Томовић Извор: http://www.beogradskanedelja.rs

Уредница Политике Љиљана Смајловић, говорила је о медијској сцени кроз различите периоде транзиције Србије, почев од деведесетих до данас. – “НИН је национална установа које више нема! “

Главна уредница Политике Љиљана Смајловић: Новац диктира медијску сцену Србије

Љиљана Смајловић, уредница листа Политика, током каријере, заузимала је велики број позиција у медијима. Налази се на месту председнице УНС-а и Управног одбора Савета за штампу. Била је номинована за члана Одбора Агенције за борбу против корупције, радила као дописник из Брисела и уредник политичке рубрике сарајевског Ослобођења.

 

У својој биографији забележила је и награду УНС-а ,,Димитрије Давидовић”, за 2007. годину. Иако често хваљена због успеха које је постизала током живота, неретко је и осуђивана од стране јавности за осцилације у политичком мишљењу и карактерисана као политички камелеон. О својим искуствима у свету новинарства, говорила је за портал ,,Београдска Недеља”.

Велики број положаја сте прошли у медијима. Који од њих је имао највећи значај за унапређивање новинарства као професије?

Ја сам председница УНС-а и председница Управног одбора Савета за штампу и члан Комисије Владе Србије за разматрање чињеница у истрагама о убиствима новинара у Србији, јер сам била блиска сарадница Славка Ћурувије. Сад није битно што сам председник УНС-а, сад су много слободнија времена, али 2009., кад је требало борити се да се не усвоји Закон о јавном информисању, онај антиевроспки, антиуставни, који је ипак усвојен, било је страшно важно да постоји једно удружење које се томе противи јавно. Мислим да смо, не само спасили част професије, него је то тад било страшно важно. Али се ништа не може поредити са положајем главног уредника Политике. То је нешто најважније што се може радити у српском новинарству, по мом мишљењу.

Када говоримо о УНС-у, која новинарска норма је најмање поштована код нас?

Код нас се не поштује то да се чује друга страна. Не проверавају се чињенице. Својој страни се верује, а супротна се ниподаштава. НИН је интервјисао Сашу Јанковића на седамнаест страна и питали су све што је икад могло да се пита Сашу Јанковића, а једино што га нису питали нити једно једино питање које има та породица мртвог младића. То је пародија новинарства, то је стварно фарса. Те новине су рекламирале тај број, а кад је та породица затражила да се макар њихово писмо објави, они су то одбили. Ту не да нема провере чињеница и консултовања још некога, него ту има и одбијања да се постфактум објави друго мишљење и то у некад најугледнијим новинама.

Зашто још увек немамо регулисано питање власништва медија у пракси?

Ево Политика је добар пример. То су неке фирме којима смо дозволили, јер нам је то рекао Брисел, да могу рећи: ,,Кад у  Европи могу оффсхоре компаније да буду власници медија, онда то и код нас могу бити. Власник половине Политике је тај неки East Media Holdings, али он користи неко сандуче у Москви. Ја немам начина да сазнам да ли је неко негде некоме продао тај EMH. Он је и даље купац половине Политике, али ја не знам да ли је компанија постала већ део неког петог. Она је могла да постане компанија чији је директор – директор ЦИА, а да ја то чак и не знам.То су европски закони, ми смо их усвојили, а по њима ви не знате ко вам је крајњи власник.

Колико су се променили листови у којима сте писали?

НИН је одличан пример. Када сам ја радила у НИН-у то је био један мали лист у друштвеном власништву. Нас тридесетак је, као у самоуправљању, водило НИН. Појма с бизнисом нисмо имали. Ништа о маркетингу нисмо знали. Имали смо једног директора који је био фини човек, али који је био избеглица из Босне и уопште није имао познанства. Имали смо одличан тираж, то је било неких деветнаест хиљада примерака. Ми смо исплаћивали плате од којих се могло живети, не нарочио добро, али то су биле пристојне плате, од којих се могло пристојно живети. Онда је Борис Тадић одлучио да приватизује НИН, односно да прода Рингијеру, јер је хтео да промени уређивачку политику НИН-а. То је била национална установа које више нема. Она се и даље зове НИН, то и даље излази, али нема  утицај, ни тираж, ни ништа. То је преузела једна велика кућа која је рекла: ,,Сад ћете ви да профитирате од наше мреже, од нашег маркетинга, од наше продаје и утицаја” и они су то срозали ни на шта и НИН више не постоји. То је оно што се ја борим да се не деси са Политиком.

С обзиром на то да је Телепромптер пренео Вашу изјаву да Вучић није цензор и да Ви можете бити живи доказ томе, а с друге стране УНС, на чијем челу се налазите, често налази разне облике цензуре, говоримо ли о парадоксу? Како је то могуће?

То је из интервјуа Оље Бећковић за НИН. Ја сам уствари рекла: ,,Кад би хтео, Александар Вучић би могао да показује моју слику и да каже – Ево доказа да ја нисам цензор!“, зато што по мом мишљењу Политика је лист који представља доказ да се могу издавати слободне новине у Србији. Контекст мог разговора са Ољом је полушаљив. Ја сам заправо рекла да треба да будем захвална Александру Вучићу што се не служи са мном више, јер кад би хтео могао би да каже: ,,Молим Вас, ајде да отворимо Политику, па да видимо тај лист који је до пола у државном власништву, где је доказ да сам ја цензор?“.

Ја апсолутно стојим иза својих речи, али знате како то може звучати када извучете неку реченицу из контекста. Ова моја реченица се односи на лист Политику. Врло сам критички настројена према овом покушају, рецимо, новијег Савета за борбу против корупције да представи како, ето, Политика за њихов укус добија превише новаца за објављивање тендера из министарства. Мислим да је то потреба да се доказује да постоји цензура и диктатура, а пошто садржај Политике не може да послужи тој сврси и не може да докаже ту тезу, онда се иде једним заобилазним путем, па је госпођа Мирослава Миленовић, прошлом броју НИН-а, рекла: ,,А зашто они у Политици објављују огласе? Што не објаве у Службеном Гласнику?“. Ти тендери, који се објављују у Политици, те објаве, ти позиви на продају итд., то је једно од основних начина борбе против корупције, то је та транспарентност, да држава у штампаном медију са националном покривеношћу каже шта продаје и шта купује, како би то било доспупно.

Када би сутра Вучић, влада, ко год, рекао: ,,Од сад више не објављујемо у дневним новинама тендере“, па то би вриска настала. Сви би рекли: ,,Ево их преваранти, сакриће од грађана!“, тако да мислим да је то до те мере злонамерно, покушај да се каже – Па добро, Политика, али имају пуно пара, добијају од државе за оглашавање тих тендера. Па где би то требало да се објављује? У Данасу, који има 5000 тираж? Или у Политици која се продаје у целој земљи? Тако да мислим да Политика квари срећу људима који желе да су они борци против диктатуре и који желе да докажу да је толика цензура да кад они не би унели мало слободе била би катастрофа.

Како се данашња сцена може описати по питању независности и слободе говора?

Власт Александра Вучића је врло снажна власт. Он је изузетно снажан лидер и има велику моћ. Плаше га се многи новинари и они који су му противници политички, али и неки који му нису чак ни противници. Потпуно је јасно да он може да учини да свако промени своју одлуку. Знате кад он каже: ,,Повећаћемо плате, шта год каже ММФ“, то је стварно тачно. Он може да донесе одлуку да повећа плате и да му не пружи нарочити отпор ни скупштина ни његова странка. Он има велику политичку и личну моћ, јер има тај огромни ауторитет. Код нас се добија велика моћ кад вас западни лидери препознају као свог фаворизованог саговорника. Он је тренутно привилеговани саговорник западних лидера.

Пре пада Миошевића кад изађете да купите новине, имало је пуно опозиционих новина, електорнских медија, једино је РТС остао стварно уз Милошевића, прелиставајући новине у кафићу имате читав спектар политичких мишљења у Србији. Значи за време живог диктатора Милошевића и балканског касапина. После тога се то више није дешавало.  Ви сте могли отприлике да откријете шта говоре људи у скупштини, шта говоре опозициони лидери, шта говори понеки НГО, али је превласт мишљења била претежна од стране владајућих странака. Рецимо, Радикали нису имали готово никаквог приступа медијима. У овом раздобљу док се нису вратили на власт људи из СНС-а итд, то је било мање-више једно мртво море у ком си могао да прочиташ шта мислимо ми који смо делили политичка уверења странака које су биле на власти.

Стварно је Печат био једини опозициони лист за време Тадића, а сада ја ипак мислим да се може разабрати. Време је отворено опозициони лист, мислим да је и НИН лист са изразитим симпатијама према опозицији. За мене је разноврсност избора битна, слобода мишљења је главни критеријум. Ја не могу да тражим да се новинари никога не плаше, али имам право барем да тражим да кад купим новине могу све да сазнам о тој земљи и чујем читав распон политичких мишљења, а то је сад могуће по мом мишљењу.

Ако купите неколико дневних новина, знаћете како се мисли у Србији. За мене је та разноврсност, која је недостајала последњих година, важан критеријум. Важно је да може да се критикује власт, да људи из опозиције могу да кажу шта желе. То је врло битно, јер доприноси неком осећању слободе.

Има ли данас више критичких медија, него за време Тадића баш због тога што је Тадић имао већу подршку у односу на Вучића или се ради о нечему сасвим другом?

Да, апсолутно. Осим тога, није било страних пара да се стимулише. Нису долазили Американци и говорили – Дајте да направимо три портала који ће да разбију Тадићеву власт. Једино је Верица Бараћ нешто истражила. Њен извештај да је Тадићева власт давала стотине хиљада евра Блицу само да лепо пише о политичарима на власти – то је највећи истраживачки потхват у време Тадића. Али сада, пошто по мом мишљењу се Вучић чини сувише јаким лидером за многе западњаке, они би волели да га сведу на неку меру.

Запад је почео поново да даје новац БИРНС, ЦИНС, КРИК итд. То је као за време Милошевића, појаве се стране паре и ко год хоће нешто да ради против Милошевића биће финансиран. Ја сам радила за IREX, била сам консултант америчке невладине организације за помоћ медијима. У последњој фази Милошевићеве власти, ко год је хтео да буде против њега, IREX му је помагао. А онда је одједном пресахла помоћ, јер су дошли људи који су се свиђали Западу и они нису налазили никакву потребу да помажу, јер су сви медији подржавали те странке, зашто би они финансирали медије.

Дакле, заправо Запад диктира медијску сцену у Србији?

Не диктира Запад, већ новац.

Али новац се налази у поседу Запада, Запад исплаћује наше медије, зар не?

Управо тако. Али сад су се и Руси умешали. Сад су довели тај Спутњик и сад ствар почиње мало да се нивелише. Ако постоје западне паре да се истражује нешто против власти, онда треба да вам буде јасно да Запад није рекао: ,,Чекај да помогнемо разноврсност у српском новинарству“, него зато што је неко рекао: ,,Па ајде да мало загорчамо живот овом Вучићу, он је превише самозадовољан“.