Вести

24. 02. 2016.

Аутор: Зоран Б. Николић и Светлана Палић Извор: Славко Ћурувија фондација

Сведок који се слабо чега сећа: конфузан, спор, уплашен

Сведочење некадашњег агента Службе Александра Радосављевића било је, у најмању руку, чудно. Он је деловао смушено, споро је одговарао на питања, често контрадикторно, готово да се ничег важног није сетио. Одбио да одговори на питање из страха за личну безбедност

У уторак су у Специјалном суду сведочили Горан Милутиновић и Александар Радосављевић, радници Деветог (пратећег) одељења београдског центра Ресора државне безбедности у време убиства новинара Славка Ћурувије. 

Радосављевић је био један од припадника београдског центра Ресора државне безбедности који су (и) на дан убиства пратили Славка Ћурувију током његове шетње са Бранком Прпом, од стана у Улици Иве Лоле Рибара (данас Светогорској), преко Калемегдана и назад Кнез Михаиловом и Македонском улицом до пасажа испред зграде, где је, према оптужници, Ћурувија убијен између 16.38 и 16.45 часова тог 11. априла 1999. године.

Сведочење Радосављевића било је, у најмању руку, чудно. Он је деловао смушено, споро је одговарао на питања, често контрадикторно, слабо се чега сећао.

Два пута је рекао да је уплашен – једном одбијајући да одговори на питање адвоката Николе Баровића, а други пут у разговору са браниоцем оптужених (погледати бокс на крају).

Час јесте, час није видео бели голф

Из његовог неразумљивог и неповезаног сведочења могло се закључити само да он није сигуран ни да ли је био прва или друга смена (на крају се одлучио за прву), ни ко је био шеф његове смене (Драган Павић или Небојша Соковић), ни када је смена почела, а када се завршила.

Ранији сведок, Саша Ђурђевић, који је био у другој смени, рекао је да је видео Радосављевића док је пратио Ћурувију преко Трга Републике у Београду. Да је још био на терену када је наређено да се праћење Ћурувије прекине, тврди и сам Радосављевић. С тим што се то, по његовом сећању, десило око 11.30. 

Према свему што је до сада познато о овом случају, Ћурувија је из стана изашао око поднева, а убијен је неких пет сати касније. 

Сведок је био недоследан и неразумљив и када је говорио о белом голфу, власништву Деветог одељења, који је, према оптужници, у време убиства користио оптужени Ратко Ромић. 

У оптужници пише да је Радосављевић у истрази навео да је бели голф 3 интензивно коришћен током праћења Ћурувије и да је поменуто возило коришћено и 10. априла 1999. године, дан пре убиства, када су он и његов колега Здравковић дуже време седели у том аутомобилу испред Ћурувијине зграде. Према наводима Радосављевића у тој изјави, голф је истог дана, након завршетка његове смене, предат на коришћење Другој управи РДБ.

„Иако је ослобођен чувања тајне, он се плаши да одговара. По мени, то показује да се он и даље плаши Службе“ (адвокат Никола Баровић)

Овај сведок је у истрази истакао да је само сат времена пре убиства видео поменути бели голф, у коме су седела два њему непозната мушкарца, како пролази улицом у непосредној близини Ћурувијиног стана. У том тренутку, Радосављевић се налазио у другом службеном возилу које је било паркирано на тротоару у Улици Лоле Рибара.

Радосављевић је на почетку сведочења рекао да остаје при својим ранијим изјавама, објашњавајући чак да су оне веродостојније јер су временски ближе самом догађају.

Међутим, када је у уторак говорио о голфу, рекао је да га, осим онда када је и сам седео у њему, уопште није видео на терену.

Уплашен и у истрази и пред судом

Адвокат Никола Баровић, заступник Бранке Прпе, питао је Радосављевића да ли је сведочио и у једном другом процесу и да ли је ово једини случај када се тајно праћење завршило смрћу праћене особе.

Баровић је своје питање започео опаском „овај сведок ми је познат из једног другог поступка“. Касније је новинарима објаснио да је мислио на случај Ибарске магистрале, када су погинула четворица припадника Српског покрета обнове, а лидер странке Вук Драшковић чудом преживео.

Радосављевић је рекао да на то не жели да одговори због личне безбедности. Адвокат Баровић је на то рекао да „уважава бојазан сведока“ и да му неће постављати питања, али га подсећа да је и за тај други случај, о ком не жели да говори, ослобођен чувања државне тајне.

„Иако је ослобођен чувања тајне, он се плаши да одговара. За мене то показује да се он и даље плаши Службе“, коментарисао је у паузи суђења пред новинарима Баровић, који је у случају „Ибарска магистрала“ заступао Вука Драшковића.

Бранитељка оптужених Зора Добричанин Никодиновић трудила се да у дугом испитивању укаже на бројне нелогичности у сведочењу Радосављевића, тврдећи успут да су у истрази истражни судија и заменик тужиоца наводили сведока на одговоре

Када га је касније Зора Добричанин Никодиновић, бранитељка Радоњића и Ромића, питала зашто је био уплашен у истрази, док је давао изјаву, сведок је одговорио: 

„Увек сам уплашен, у суду ми није пријатно, никад приватно у суд нисам ушао.“

Добричанин Никодиновић се трудила да у дугом испитивању укаже на бројне нелогичности у сведочењу Радосављевића, тврдећи успут да су у истрази истражни судија и заменик тужиоца наводили сведока на одговоре.

Председница Судског већа Снежана Јовановић није дозволила да се током испитивања сведока коментарише начин вођења истраге, упозоравајући да ће за то бити прилике у даљем току процеса.

Ипак је Радосављевићу, мислећи на његову изјаву дату у истрази, поставила питање: „Да ли сте ви тада говорили истину?“ То до сада није питала ниједног сведока.

И поред свега овога, заменик тужиоца за организовани криминал Миленко Мандић, који се повремено, док је Радосављевић говорио, хватао за главу, рекао је да на његово сведочење нема примедаба, осим на део исказа који се тиче белог голфа.

Колико је приправника учествовало у праћењу?

Пре Радосављевића сведочио је Горан Милутиновић. Он је на дан убиства пратио Ћурувијину „везу“, ДБ-у непознатог мушкарца са којим се срео код Палате „Албанија“, на улазу у Кнез Михаилову улицу, на почетку шетње у коју је тог дана Ћурувија кренуо с Бранком Прпом.

Милутиновић је објаснио да је, као такозвани „први пешак“, односно „пешак“ у пратећој екипи са најдужим искуством, одмах на почетку друге смене одређен да за „везом“ крене када напусти кафану „Коларац“, у којој је у том тренутку седео и праћени пар.

 Милутиновић је описао како је ишао за непознатим мушкарцем до стана у Молеровој улици. С њим су били возач Небојша Васић и још један „пешак“, који је, како каже Милутиновић, био најмлађи приправник на обуци. Имена тог приправника Милутиновић није могао да се сети. Објаснио је да га није видео готово од самог догађаја.

Радосављевић је у истрази истакао да је само сат времена пре убиства видео бели голф, у коме су седела два њему непозната мушкарца, како пролази улицом у непосредној близини Ћурувијиног стана. На почетку сведочења рекао је да остаје при својим ранијим изјавама, објашњавајући чак да су оне веродостојније јер су временски ближе самом догађају. Међутим, када је говорио о голфу, рекао је да га тог дана није видео

До сада у сведочењима припадника друге смене није помињано да су у другој смени била два приправника. Један је, наиме, Саша Ђурђевић, последњи агент који је 11. априла пратио власника Дневног телеграфа пре него што је праћење прекинуто. Он је сведочио у понедељак.

Чињеница је да је Небојша Соковић, шеф друге смене, који је сведочио прошле године, рекао да је на праћењу „везе“ радио „један или два пешака“. 

Милутиновић је испричао да је успео да запише у који стан је ушла „веза“ (која је врата откључала својим кључевима, из чега је закључио да је то стан у ком станује), шта пише на вратима стана, поштанском сандучету и улазу, и потом закључио да је посао завршен.

Према Милутиновићевом сведочењу, његов издвојени део екипе за све време користио је такозвану симплекс радио-везу, која има ограничен домет на километар-два, и да зато он, као „пешак“, није могао да чује остатак екипе који је наставио да прати Ћурувију.

Потврдио је, додуше, да је возач Небојша Васић имао и радио-станицу у колима и ручну радио-станицу, па је могао паралелно да слуша и шта јавља главни део екипе.

Наставак суђења заказан је за 28, 29. и 30. март.

Увек сам уплашен

Зора Добричанин Никодиновић, бранилац Милана Радоњића и Ратка Ромића, више пута је истицала да је, по њеном мишљењу, сведок Радосављевић искоришћен од истражног судије и Тужилаштва, да су му одговори у ранијим исказима сугерисани, питала га је и каквог је здравственог стања био кад је давао раније исказе, па чак и: „Како сте дозволили да се према вама у истрази онако понашају?“ (питање које судија није дозволила).

Бранилац: Зашто сте давали изјаве два пута, у јануару и јуну исте године?

Сведок: Не знам колико пута сам давао изјаве. Мене кад позиву, ја дођем, само да не платим казну, немам жуте банке.

Бранилац: Зашто сте били уплашени кад сте давали изјаву?

Сведок: Увек сам уплашен, у суду ми није пријатно, никад приватно у суд нисам ушао.

Ко је забранио да се прича о убиству?

Судија: Да ли сте добили налог да не причате о ономе што се десило на послу?

Сведок: Уопштено је правило да не причамо.

Судија: Питам вас за овај случај?

Сведок: А, у вези овог случаја, јесам, мада не знам.

Судија: Од кога?

Сведок: Нисам сигуран, сад не знам како то да…

Судија: Је л’ вам неко дао налог или не?

Сведок: Вероватно неко од шефова, нисам сигуран, вероватно нам је речено да не причамо…

Судија: Претпостављате или знате?

Сведок: Претпостављам.

Говорио сам истину, ваљда…

Судија Снежана Јовановић је сведоку предочавала више изјава које је раније давао у истрази, а којих се данас или не сећа или тврди супротно. Једна од њих је и изјава о томе да је на дан убиства видео бели голф 3 (аутомобил којим су се, према оптужници, убице довезле до стана касније убијеног новинара) како пролази Улицом Лоле Рибара, у којој је становао Ћурувија.

Сада Радосављевић тврди да није видео бели голф 3 у близини места злочина.

Судија: У јуну 2007. сте рекли да сте тог дана видели бели голф 3 како пролази Улицом Лоле Рибара. Данас сте рекли да га нисте видели. Шта је тачно?

Сведок: Не, нисам видео, нисам, али… откуд знам.

Судија му поново чита да је рекао да је видео бели голф како пролази улицом.

Сведок: Не сећам се.

Судија: Да ли сте читали свој исказ? Да ли сте то уопште рекли у исказу?

Сведок: Не сећам се да сам нешто читао, не сећам се да сам то рекао, да ми не кажете датум, не би’ знао ни када је то било.

Судија: Да ли се сећате шта сте изјављивали у јуну 2007? Јесте ли износили истину?

Сведок: Јесам, ваљда…

Оптужени

Власник Дневног телеграфа и недељника Европљанин Славко Ћурувија убијен је 11. априла 1999. године, у пасажу испред зграде у којој је становао, у Светогорској улици број 35 у Београду.

За његову смрт Тужилаштво за организовани криминал терети тадашњег начелника РДБ Радомира Марковића (који у овом тренутку служи казну од 40 година затвора), ондашњег начелника београдског центра РДБ Милана Радоњића и бившег главног инспектора Друге управе РДБ Ратка Ромића (обојица у притвору од 2014. године), те бившег припадника РДБ Мирослава Курака, који је у бекству.

Марковић и Радоњић су оптужени као организатори убиства, док су Курак и Ромић, према оптужници, непосредни извршиоци. Курак је, пише у оптужници, пуцао у Ћурувију најпре с леђа, а потом му је из непосредне близине пуцао и у главу, док је Ратко Ромић дршком пиштоља ударио у потиљак Ћурувијину пријатељицу Бранку Прпу, како не би видела убице.