Вести

19. 04. 2016.

Аутор: Зоран Б. Николић, Марија Будимир Извор: Славко Ћурувија фондација

Нови допринос релативизацији сведочења припадника Службе

Марко Жарковић, бивши припадник РДБ-а и угоститељ код кога је једно време био чувени бели голф, дао свој оригинални допринос репертоару релативизације сведочења које су до сада током процеса због убиства Славка Ћурувије користили припадници Службе. Чак је и оптужени бивши начелник београдског центра РДБ-а Милан Радоњић осетио потребу да објасни како се припадници Службе труде да кажу само оно што морај

Сведок на суђењу за убиство Славка Ћурувије Марко Жарковић, чији је исказ из истраге релативизовао тврдње из оптужнице да је бели голф 3, који је возио оптужени Ратко Ромић, виђен у близини места убиства на дан убиства, данас је у Специјалном суду изјавио да се више не сећа свега онога што је о томе говорио раније. Ипак, остао је при свом ранијем исказу датом истражном судији, па је питање како ће се према томе односити судско веће.

Новинар Славко Ћурувија убијен је 11. априла 1999, у време НАТО бомбардовања, у близини свог стана у Светогорској улици број 35 у Београду. Жарковић, резервиста тадашњег Ресора државне безбедности (РДБ) активиран због ратног стања, раније је тврдио да је он у то време службено користио бели голф 3 који је био у власништву РДБ-а.

Ромић, тада такође радник РДБ-а, у једном тренутку у априлу 1999, по сопственом признању, такође је користио бели голф 3 из возног парка Деветог (пратећег) одељења београдског центраРДБ (ЦРДБ).

Ромић тврди да је поменуто возило вратио пре него што је извршено убиство, а неки од ранијих сведока, такође припадника РДБ-а, тврдили су да су тај аутомобил, чији су изглед познавали, видели у околини Ћурувијиног стана у данима када је, непосредно пре убиства, спровођена мера тајне пратње власника листова Дневни телеграф и Европљанин, па чак и на сам дан убиства.

Заклетва је друго

Жарковић је у истрази тврдио да је и он на сам дан убиства био у близини, јер је, „највероватније тим возилом“, предвече (Ћурувија је убијен око 16.40) дошао на кафу у кафић „Смарагд“ у Палмотићевој улици, који се налазио на педесетак метара изнад раскрснице те улице са Светогорском, дакле на стотинак метара од места убиства.

Притом, Жарковић је тврдио да је бели голф који је он возио имао оштећење са десне стране и да му је због тога са те стране недостајала украсна лајсна. И голф који је возио Ромић сви сведоци (осим једног) описали су на идентичан начин.

Чуо сам преко радија да Небојша Соковић, шеф друге смене, издаје наређење за прекид праћења. То ми је било необично јер сам пре тога чуо да ’објекат’ још није стигао кући, дакле – праћење је прекинуто пре тога. То није било уобичајено (Владо Стевовић)

Данас је, међутим, Марко Жарковић изјавио да се више не сећа када је тачно преузео бели голф, јер је то било само једно од низа службених возила која је у то време користио, ни када га је вратио, нити да ли је на кафу у „Смарагд“ дошао баш тим аутомобилом.

„Данас о томе знам мање него што сам знао 2007, када сам дао исказ истражном судији“, рекао је Жарковић.

Осим Ромића, који је четвртооптужени као учесник у извршењу убиства, за овај злочин оптужени су и тадашњи начелник РДБ Радомир Марковић као налогодавац, бивши начелник ЦРДБ Београд Милан Радоњић као организатор и резервиста РДБ Мирослав Курак, као човек који је у Ћурувију испалио два рафала из аутоматског пиштоља маркешкорпион. Курак је у бекству и суди му се у одсуству.

Марко Жарковић је на почетку сведочења изјавио да познаје сву четворицу оптужених. Касније током сведочења испоставиће се, међутим, да је репертоару досад већ виђених релативизација сведочења који су користили досадашњи сведоци, сви одреда бивши радници РДБ-а („Не сећам се“, „Нисам сигуран“, „Могуће је“…) Жарковић дао оригиналан допринос. Он је, наиме, више пута питао шта тачно значе глаголи „познавати“, „видети“ и „одобрити“. Осим тога, на крају сведочења је тражио да нешто дода, па је рекао:

„Немам разлога ништа да кријем, нисам хтео да кажем оно чега се не сећам, јер је ово озбиљан случај.“

На примедбу председнице судског већа Снежане Јовановић да се то подразумева јер је на почетку сведочења положио заклетву у којој се каже да ће рећи све што зна и да ништа неће прећутати, Жарковић је одговорио:

„Заклетва је друго, ту имам право да кажем да се не сећам.“

У једном тренутку, када судија Снежана Јовановић није могла да се сети да ли је сведоку већ постављано неко питање или не, Марко Жарковић је прокоментарисао:

„Јесте, одговорио сам на то. Ето видите, ви се не сећате шта је било пре пар минута, а како је тек мени после 15 година.“

Мозак припадника РДБ-а

Било је, наравно, и догађаја из тог времена којих се Жарковић веома добро сећао. Он је потанко објаснио како је дошло до тога да он добије службено возило РДБ-а.

Жарковић каже да је радио у Првој (контраобавештајној) управи РДБ-а, коју је напустио 1996–97. године и после тога отворио ресторан „Носталгија“. На почетку НАТО бомбардовања у том ресторану обратио му се „један страни држављанин“ и затражио од њега да му обезбеди контакт саБранком Црним, помоћником начелника РДБ-а, или са самим начелником Радомиром Марковићем.

„Ја сам прво рекао да не знам о чему говори, али кад ми је он рекао неке ствари о мени и мојој породици које не може свако да зна, пристао сам да обавестим Бранка Црног“, рекао је Жарковић и објаснио  да је он венчани кум Бранка Црног, Марковићевог помоћника и човека од поверења.

После тога су се „страни држављанин“, Црни и, како каже Жарковић, „још неки људи“ састали у Жарковићевом ресторану, да би га Црни потом обавестио да ће он бити официр за везу са „страним држављанином“, преносити поруке између њега и Црног и на сваки начин му бити на располагању. У ту сврху је Жарковић поново активиран у Служби, па је добио службену легитимацију, оружје и аутомобил.

Пошто је део тог аранжмана била и посета групе руских козака и генерала Србији, то је значило и да ће им Жарковић бити домаћин. Зато му је испрва додељен репрезентативнији ауди А6. Тек касније, када су генерали отишли, Жарковић је сам тражио да му дају неко мање упадљиво возило. Рекли су му да оде на једну адресу на Сењаку, где је, како је рекао, „на једној пољани“ затекао више разних аутомобила и двојицу људи из Службе које је одраније познавао.

„Рекао сам им због чега сам дошао, а они су ми рекли да оставим ауди и сам изаберем други аутомобил. Ја сам изабрао тај голф“, рекао је данас Жарковић.

Он је тврдио да није било никаквих писаних докумената о примопредаји, да осим саобраћајне дозволе, никакве папире није добио и да у возилу није било ни колске књижице, у коју су припадници РДБ-а уписивали колико су километара прешли и када су сипали гориво.

„Ми смо сипали гориво у комплексу републичког МУП-а у Улици кнеза Милоша, али је тада та пумпа била погођена у бомбардовању, па смо сипали на некој пумпи у Жаркову, а касније је пумпа у Кнеза Милоша поново прорадила. Али ја сам често сипао и сам, из свог џепа“, рекао је Жарковић, који је чак казао да је хтео да поправи и оштећење на голфу о свом трошку, али су му рекли да то не долази у обзир, „јер је то државно власништво“. Он је рекао да не зна да ли је голф имао радио-станицу.

„И да је имао, прво, ја тиме не бих умео да рукујем, а друго, имао сам толико свести да не користим средства везе за време ратног стања“, рекао је.

Ово питање је битно јер су, према оптужници, Ромић и Курак користили радио-станицу у голфу да слушају комуникацију припадника Деветог одељења који су пратили Ћурувију, па су тако знали где се он у ком тренутку налази.

На једвите јаде, и тек уз интервенцију Милана Радоњића, који је објаснио да му се чини да сведок не говори све што зна, сазнали смо да је сам Радоњић био присутан приликом примопредаје оба возила, иаудија А6 (негде у центру града) и голфа 3 на Сењаку.

„Ја знам како функционише мозак припадника РДБ-а, они се труде да кажу само оно што морају“, објаснио је Радоњић.

Пуцњава између Курака и кума

Говорећи о свом кретању на дан убиства, Жарковић је рекао да је током преподнева био на ускршњој служби у Саборној цркви.

„Био сам тамо са козацима, а био је присутан и велики број припадника Службе, чини ми се и неки на високим позицијама. Потом сам одвео козаке до хотела ’Метропол’, где су одсели, и кренуо ка свом стану на углу Страхињића Бана и Риге од Фере. Нисам стигао тамо, звао ме је пријатељ који је држао кафић ’Смарагд’, где сам одлазио често, и рекао ми да је у близини убијен новинар, можда ми је рекао и име, али то мени тада није ништа значило. Позвао ме је на кафу и ја сам отишао тамо“, рекао је сведок.

На једвите јаде и тек уз интервенцију Милана Радоњића, који је објаснио да му се чини да сведок не говори све што зна, сазнали смо да је сам Радоњић био присутан приликом примопредаје оба возила, иаудија А6 (негде у центру града) и голфа 3 на Сењаку. „Ја знам како функционише мозак припадника РДБ-а, они се труде да кажу само оно што морају“, објаснио је Радоњић

Он је објаснио да се не сећа где се паркирао и да је у кафићу остао између 40 минута и сат времена. На подсећање Зоре Никодиновић Добричанин, бранитељке Радоњића и Ромића, да је раније помињао да је тада видео људе за које је помислио да су нечије обезбеђење, Жарковић је рекао:

„Била су тамо двојица момака, седели су у паркираним колима, а потом су дошли и на кафу у ’Смарагд’. Одмах сам схватио да су полицајци, имали су и мотороле. Ја сам помислио да је реч о обезбеђењу тадашњег председника Владе Мирка Марјановића, који је становао ниже у Палмотићевој улици.“

Зора Никодиновић Добричанин често поставља сведоцима оваква питања. Познато је да је Славко Ћурувија до почетка бомбардовања имао приватно обезбеђење, али сви који су га познавали тврде да га обезбеђење после почетка бомбардовања више није пратило када је излазио из стана. Ни припадници РДБ-а који су га пратили, а до сада су сведочили, нису видели обезбеђење.

Жарковић је објаснио и да је Мирослава Курака видео два или три пута у животу и да су „били на ‘здраво, здраво’“. Сећа се и да га је једном видео у хотелу „Метропол“, док су тамо били козаци које је помињао, а рекао је да је Курак у том хотелу држао неки клуб. Курака зна и по томе што је био умешан у некакав оружани обрачун са Жарковићевим покојним кумом Владимиром Петровићем.

Овај сведок, који је притворен за време акције „Сабља“, на питање Зоре Никодиновић Добричанин да ли је на њега у полицији вршен притисак да каже да је бели голф дао Ромићу, одговорио је да је притисака било.

Необичан прекид праћења „објекта“

Пре Жарковића сведочио је Владо Стевовић, који је био возач у првој смени Деветог одељења која је на дан убиства пратила Ћурувију. Он је изјавио да се већине детаља не сећа, али се сетио да је радио-веза радила, да је то била дуплекс веза која се чула на територији целог града и да је после завршетка његове смене, непосредно пре него што ће изаћи из возила и искључити станицу, преко радија чуо даНебојша Соковић, шеф друге смене, издаје наређење за прекид праћења.

„То ми је било необично, јер сам пре тога чуо да ’објекат’ још није стигао кући, дакле праћење је прекинуто пре тога, што није било уобичајено“, рекао је Стевовић.

Други детаљ којег се присетио Стевовић био је да је, пошто је Ћурувија тих дана ретко излазио из стана, од агената Деветог одељења затражено да обрате пажњу на аутомобиле који излазе из пролаза који води до његовог стана, јер је неко посумњао да Ћурувија ипак излази, сакривен на задњем седишту.

На почетку данашњег рочишта требало је да сведочи Александра Радојичић, некадашња начелница Седмог (прислушног) одељења ЦРДБ-а. Ова старија жена се појавила пред судом, с муком се крећући. Када јој је Снежана Јовановић понудила да седне, она је одговорила да не може ни да стоји ни да седи, јер ју је ухватио неки вирус. Сви присутни у судници одмах су се сложили да њено сведочење треба одложити за неко од наредних рочишта.