Вести
19. 04. 2016.
Медији у служби власти: Развијене технике „молерско-фарбарских“ радова током кампање
Како вештији медији прикривају да су у служби власти и манипулишу изношењем – истине? Како се извештаји о рејтингу странака претварају у плакат једне партије? Зашто прилог у Политици, са становишта изборне пропагандне користи, вреди бар колико три броја Информера заједно?
Медији грађане могу наводити на погрешне политичке процене лажима и подметањем, али и вештим коришћењем, боље рећи распоређивањем, у основи истинитих вести.
Док је „рециклажа ђубрета“ поверена оданим таблоидима, другим препреденијим и због тога не увек на први поглед препознатљивим услугама баве се медији „ван сваке сумње“ који себе приказују као „традиционална грађанска гласила“.
За разлику од првих, који су постали обична пропагандна оруђа, други се још увек упињу да се представе као „непристрасни“. Да би сачували такву представу о себи користе се високоразвијеном техником манипулације којом – мора се признати – вешто прикривају да су уместо „у служби свих грађана“ више у служби власти.
Иако се поменута техника служи различитим методима, неки од њих се издвајају постојаношћу и учесталошћу. Извештаји о испитивању јавног мњења се, тако, малтене свакодневно објављују. Шта је чудно у томе, питаћете. Није ли природно да се грађани интересују за кога се потенцијални бирачи изјашњавају?
Наравно да је природно, али ако се та истраживања објављују готово свакодневно, малтене као временска прогноза, тада њихова учесталост нема за циљ да грађане обавести о изгледима појединих партија, већ да им утисне у свест – као чекићем – која је од њих у премоћи.
Једним хицем – два крокодила
Такви извештаји, другим речима, постају изборни плакат у служби само једне партије, у тој мери да човеку дође да завапи: у реду је, разумели смо ко је најјачи. Поштедите нас, за бога милога, тога да нам то свакога дана доказујете.
Да је учесталост метод којем и штампа (не само таблоидна) и телевизијске мреже радо прибегавају сведочи и начин којим прате премијера. То практично значи да будно мотре на сваки његов корак и бележе сваку изговорену реч. Као у емисији „Оставштина за будућност“.
Ма колико се тобоже грађанска гласила хвалисала да – за разлику од таблоида – објављују само истините вести, начин њиховог одабирања и распоређивања сведочи да – само другим средствима – подједнако ревносно обављају наручене „молерско-фарбарске“ радове.
Таква – може се слободно рећи – енциклопедијска свеобухватност виђена је последњи пут у Уганди када се тамошња телевизија у целодневном програму бавила искључиво активностима фелдмаршала Иди Амина Даде. Устаљену редовну хронику у то време могла је да наруши једино ударна вест о томе да је вођа нације, рецимо, једним хицем убио два крокодила.
Можемо се наравно запитати није ли обавеза медија да прате државничке активности. Наравно да јесте под условом да се – нарочито пред изборе – раздвоје од оних партијских.
Да то није могуће уверили смо се ових дана када су гости из Мађарске отворено позивали бираче да гласају за њиховог домаћина. Да ли су тобоже непристрасни медији приметили или, не дај боже, осудили такво – најблаже речено – неуобичајено понашање које у суштини представља мешање у унутрашње послове друге државе? Наравно да нису. Па они, забога, само бележе званичне активности.
Долазимо тако до другог, такође омиљеног метода у техници манипулације. До селективности, односно одабира, што би морао да буде посао уредника. Ако се они уместо да процењују шта је важно а шта није, шта је са становишта политичке пристојности подобно а шта није, када је о премијеру реч понашају као проточни бојлер, тада се не може говорити о селективности, већ о њеној одсутности. Због чега би, да није тако, за медије било важније шта премијер мисли о школским тоалетима од дебате (изостале) о судбини пољопривредног комбината у Панчевачком риту, на пример.
Чак и да се занемари избор теме, вапијуће је одсуство сразмере јер се – у односу на владајућу партију – опозиција у медијима појављује само као узорак, такорећи једва видљив пабирак доказа да она ипак постоји. Колико и њено одсуство, пада у очи изостанак правих питања која су толико ретка да се од стране „правоверних“ медија редовно доживљавају као скандал.
Све вештине старе даме српског новинарства
Ма колико се, отуда, тобоже грађанска гласила хвалисала да – за разлику од таблоида – објављују само истините вести, начин њиховог одабирања и распоређивања сведочи да – само другим средствима – подједнако ревносно обављају наручене „молерско-фарбарске“ радове.
Гости из Мађарске отворено су позивали бираче да гласају за њиховог домаћина. Да ли су тобоже непристрасни медији приметили или, не дај боже, осудили такво – најблаже речено – неуобичајено понашање које у суштини представља мешање у унутрашње послове друге државе?
Наравно да нису. Па они, забога, само бележе званичне активности.
У томе се посебно извештила стара дама српског новинарства Политика која је у суботњем броју, само недељу дана уочи избора, пола странице издвојила за текст америчког портала Политицо под насловом „Политико: Вучић помогао да се одржи мир на Балкану“ и поднасловом „Признајући Вучићеве недостатке, нарочито његову осетљивост на критику, званичници ЕУ кажу не виде одрживу алтернативу“.
Ако се у тексту још преноси процена истог портала да је Вучић „успео да освоји поверење кључних лидера у САД и Европи“, тада прилог у Политици, са становишта изборне пропагандне користи, вреди бар колико три броја Информеразаједно.
Да ли поменути прилог садржи неистине? Да ли су процене америчког портала лажно пренете? Таман посла! Шта је тада спорно? Спорно је то што је, како је већ речено, уредништво Политике само недељу дана уочи избора изабрало да на пола стране (друга половина је испуњена огласом СНС) пљусне поруку да бирачи „немају алтернативу“. Да им је Вучић једини избор.
Да је, отуда, контроверзни италијански писац и новинар Курцио Малапарте, који се прославио есејом о „техници државног удара“, жив, вероватно би га више интересовала „техника манипулације“, на шта се, у суштини, данас своди вештина уређивања новина и умешност владања. Није, другим речима, више важно какве вредности има неки политичар и још мање какве резултате остварује. Оно што јесте важно то је какву слику о њему емитују медији.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.