Вести
20. 04. 2016.
Нико ми није саопштио да ми је син страдао
Документарни филм „Жанка“, посвећен седамнаестогодишњој борби за истину и правду мајке Небојше Стојановића, једног од 16 радника РТС који су погинули у НАТО бомбардовању телевизије 23. априла 1999. у 02.06 часова, приказан је премијерно јуче у Медија центру.
Овај филм одбијен је на конкурсу Београдског фестивала дугометражног и краткометражног филма, без образложења, као и на конкурсу за радиодраму Радио Београда.
- Ово је прави женски филм, где Жанка из свог угла описује овај злочин. Циљ нам је био да филм остане као документ једног времена, али и да утиче да се многе савести поново узбуне. Ради се о многим људима који су учествовали и многи сведоци би могли да се јаве - каже за Данас Лина Вушковић, ауторка филма.
Ову тужну причу Жанка започиње описујући моменат када се те кобне ноћи затамнио телевизијски екран.
- Кад сам видела затамњен екран, крикнула сам попут јелена. Нико никада није ушао у моју кућу да саопшти да ми је син настрадао. После три дана са нашом кучком Ђином кренула сам до телевизије да га тражимо - присећа се она.
Кроз цео филм Жанка поставља питање зашто се ни после 17 година не открију одговорни за погибију радника РТС.
- Знало се да ће бомбардовати телевизију, 16 људи је остављено тамо као на жртвеник. Ко је имао право да им одузме животе? Ја само кривим себе што сам свог сина пустила те ноћи да иде на дежурство. Био је одговоран према послу и та одговорност га је коштала живота. Обећала сам у опроштајном говору да ћу главне кривце истерати пред лице правде и та борба још траје. Тражим снимак гађања телевизије, али они то скривају. Знам да постоји, три камере су снимале прича Жанка Стојановић у филму.
У својој борби за истину окупила је и породице погинулих радника РТС. Тужили су 17 земаља које су бомбардовале Србију, оформили су и Фонд за помоћ породицама погинулих, издали књигу „Тишина у Абардаревој", иницирали подизање споменика „Зашто“, а надлежни, како истиче, ни до данас нису открили ко је крив.
- Кроз ту борбу ја искаљујем и своју муку. Ја никога не мрзим, ни Драгољуба Милановића, тадашњег директора РТС. И на суду сам му рекла ‘признај ко ти је рекао да их оставиш и више нећемо тражити да ти се суди’. И Верану Матићу сам рекла да покупи актере заједно са судским истражитељима нека признају да су морали да их оставе и нећемо тражити суђење, али да се најзад изађе са истином. Када ова земља прихвати да открије све своје тајне, онда ће и право лице ове трагедије изаћи на видело, али жалосно је што са лажима стално живимо - додаје Стојановићева.
Филм описује и страхове и немоћи једне мајке и кошмаре са којима и данас живи.
- Постоје мајке које оду на гробље и исплачу се. Ја не умем да плачем. Ноћ не волим кад ми дође.То је време за неспавање, преслишавање, одмотавање филма и саму себе копам, ето то је моја мука са безброј питања „зашто". Заспим увек тих пар минута око два сата и тад обично сањам да трчим поред Цркве Светог Марка да га спасем. То је тај страх који је постојао у мени и кривица што сам га пустила - са тугом описује Жанка Стојановић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.