Вести
30. 04. 2016.
„Силовање”
Поплава „ријалити” програма, написа и понашања сигнал је да се налазимо у већ сасвим промењеној стварности
Када се ради о уметности, ту се питање истине цепа на два дела: на фактичку, стварну, реалну, на једној, и на фиктивну, уметничку, односно непостојећу на другој страни. Строго посматрано, једно је истина а друго је лаж. Али, ту се одмах мора ставити примедба. Оно што је у животу истина не важи у потпуности за уметност. Једноставно, у оквиру уметничког дела голе чињенице, аутентични подаци или очигледни документи не значе ништа. Добро, не баш ништа али, свакако, не много. Овде је на снази такозвана уметничка истина за коју творац уметничког предмета (артефакта) има уметничку дозволу (licentia poetica).
Шта то значи? Да свако, на пример, у оквиру неког литерарног, драмског или филмског дела може тврдити било шта и да то буде прихваћено као истина? Да! Уколико поетска структура дела допире до најдубљих осећања конзумената, уколико он у новом поретку ствари, новој реалности препознаје свој, познати, постојећи свет. Још упрошћеније: у уметности „лаж” постаје нова, до сада непозната, али не мање уверљива истина.
Најбољи пример за то чуо сам још као студент, слушајући чувеног британског редитеља Линдсија Андерсона, творца култног филма „Спортски живот”. На примедбу да су његови филмови препуни насиља, он је одговорио: „То је зато што никад нисам успео да се изражавам реалистички. То умеју Руси и Французи. Ми Енглези смо натуралисти”. Не бих вас замарао теоријским дефиницијама, довољно је да кажем како натуралисти сликају свет директно, не мењајући драстичне манифестације сурове стварности, док реалисти чине то посредно, служећи се лепезом различитих изражајних средстава. И једни и други теже истини; први иду правим, други обилазним путем.
Иако натуралисти избегавају субјективност и теже нечем што највише личи на живот, они нису ни мало ближи истини од реалиста. Зашто? Зато што сам оквир уметничког дела сугерише прелазак из једне у другу категорију прихватања истине. Када у руке узмете роман, седнете у позоришно гледалиште или утонете у мрак биоскопске сале, ви пристајете на ново схватање чињеница око себе. Знате да то није живот, није права истина али, упркос томе, нестрпљиво очекујете нову стварност. Због тога сте купили књигу или платили улазницу. Да доживите нешто више од свакодневице која је око вас.
Оно што је, међутим, ствари одвело на трећу страну јесте експериментални филм „Силовање” („Rape”) Џона Ленона и Јоко Оно из 1969. Славни музичар и његова контроверзна партнерка пресрели су једну насумице одабрану девојку и почели да је прате. Она је била Аустријанка у посети својој сестри у Лондону.
Филм почиње на неком лондонском гробљу, где је несрећна девојка дошла да посети гроб родитеља и траје до њеног нервног растројства после целодневног праћења од стране Ленонове филмске екипе. Она неколико пута покушава да побегне, сукобљава се с камером, да би на крају, поражена, одустала од отпора. Овај експеримент био је увод у серију епигонских творевина којима није био циљ да се дође до било каквог естетског или идејног циља, већ да се задовољи гледалиште, жедно ласцивности и осетљиво на голицаве призоре. Врхунац представља глобални лиценцирани производ назван „Велики брат”, који насловом самоиронично асоцира на чувено Орвелово дело „1984”.
У последње време, у нас смо сведоци појаве испрва чудног, а одмах затим и застрашујућег раста феномена ријалитија. Иако ова енглеска реч у преводу значи стварност, оно што се одвија преко телевизијских екрана, у жутој штампи, у понашању политичара и такозваних познатих личности веома је далеко од истине. Ријалити, који у овом тренутку прожима све поре нашег друштва, покушава да симулира, имитира, фалсификује стварност али, у ствари, не представља ништа друго до њен симулакрум. Што рече Жан Бодријар: „Симулакрум никад није нешто што прикрива истину, него истина која покушава да прикрије како је нема. Симулакрум је истинит”.
Сам феномен, дакле, не говори толико о фалсификовању стварности колико о стању у којем се налази наше друштво. А оно је такво да се у њему више нигде не може пронаћи ни трачак истине. Поплава ријалити програма, написа и понашања сигнал је да се налазимо у већ сасвим промењеној стварности. Мирне душе би се могло рећи да живимо у најобичнијем порнићу. Слично порно филму, и овде је реч о низу опсцених феномена који нас са свих страна окружују, претварајући се да су истинити, стварни, искрени. Иако сви знају да је реч о најобичнијој превари, договору аутора и актера који за циљ има да код конзумената пробуди најниже страсти, све три стране овог застрашујућег пакта праве се (симулирају) да учествују у нечем што има легитимност, чак и друштвену тежину.
Људи с воајерским узбуђењем ноћу гледају „Парове” или „Фарму”, пажљиво читају „Информер” или „Курир”, озбиљно дискутују о примитивним иступима политичара или љубавним аферама старлета. Вест да је нека „позната личност” остарила или се угојила смешта се на ударно место; свеопште разочарање у државу, опште сиромаштво и безнађе, који већ дуго постоје у Србији, потискују се овим поступком у други план. На сцени је нови поредак друштвених вредности, стари је мртав.
Уместо закључка. Оно што је почело „Силовањем”, а завршава се „Великим братом” и осталим дериватима тог производа, односи се пре свега на губитак људског достојанства. Било да је реч о отвореном или тајном воајеризму гледалаца, егзибиционизму учесника или бескрупулозности аутора, сви заједно морају да се одрекну свог дигнитета. То је услов свих услова. Таква операција, уколико је планирана (а сва је прилика да јесте), води у апокалиптични свет који је тако јасно описао Џорџ Орвел, свет којем, после 67 година од како се „1984” појавила, нема шта да се дода или одузме.
Редитељ
Коментари (2)
Остави коментар02.05.
2016.
DVOR DVORJANI I DVORSKE LUDE
Neće valjda biti sramota ako kažem da ima tekstova (kako vreme prolazi sve više i više) koje pročitam i jednostavno rečeno,ne znam šta je,u stvari,autor hteo da kaže.Hvala Bogu,kad je Goran u pitanju,ipak saznam.Doduše,gotovo uvek,tek pri samom kraju.No,kako narod kaže,bolje ikad nego nikad.To me raduje,naročito kad čitam kolumne Gorana Markovića.
ОдговориElem,rekao bih da je ovde bilo reči o tome,do koje mere,danas,mi podanici,upravljamo svojom sudbinom,a ja bih dodao,što je svakim danom sve bitnije i bitnije,i ko ih,kako i kojim sredstvima kontroliše i usmerava.Ne mogu da kažem,o toj kontroli i usmerenju nešto je rečeno i ovom prilikom.Doduše,poprilično zakukuljeno.Svestan te Goranove osbine da čitaoca najpre zaspe brojnim dimnim zavesama,pokušah,idući često natraške da komentar potkrepim i nekim činjenicama koje su u tekstu ponuđene.Ako sam dobro razumeo,cepajući i ja ‚‚stvarnost" na dva dela: faktičku,stvarnu,realnu (po meni,pod kontrolom vođe i u sadejstvu dvorske vlastele) na jednoj,i na fiktivnu,umetničku,odnosno nepostojeću na drugoj strani ( dvorske lude - rijaliti svih mogućih fela,da ih ne nabrajam,ima ih poprilično).
E sad,po starosrpskom običaju nije red da kažem kako se baš u svemu rečenom slažemo.Recimo: ‚‚Sam fenomen,dakle,ne govori toliko o falsifikovanju stvarnosti koliko o stanju u kojem se nalazi naše društvo.A ono je takvo da se u njemu više nigde ne može pronaći ni tračak istine.Poplava rijaliti programa,napisa i ponašanja signal je da se nalazimo u već promenjenoj stvarnosti.Mirne duše bi se moglo reći da živimo u najobičnijem porniću",jer slutim, da se već ‚‚nalazimo u promenjenoj stvarnosti" ne bi imalo nikakvog smisla opstajanje rijaliti i bilo kojih falsifikovanih programa namenjenih podaništvu.Roblju ne treba gotovo ništa,osim po koji komad hleba,tek da bi preživelo noć.
Kakav rijaliti,kakvi bakrači!
30.04.
2016.
Eh...
G. Marković svoja zapažanja treba da uputi (ex) ministru kulture i informisanja Tasovcu, njegovim prethodnicima i svim vladama ali i regulatornim telima za medije od početka oplemenjivanja Srbije "demokratijom", raznim "slobodama" i novim "vrednostima". Tekst u "Politici", koliko god bila uticajna a jeste, stvari promeniti neće. Pošto od vlada vajde nema, niti će je biti, neka svoje ideje konkretizuje pokretanjem masovnog aktivizma.
Одговори