Вести
24. 05. 2016.
Мишљења
Дирљиви напор гђе Смајловић
Не треба се олако подсмевати дирљивом напору гђе Љиљане Смајловић, главне уреднице Политике и председнице УНС уодбрани права Ратка Дмитровића на слободу речи. И не само његовом праву: брани она и Информер и Пинк и још неке; они имају право на слободу речи, каже гђа Смајловић и ми то право има да поштујемо – као да смо га икада оспоравали, што нам она пребацује.
Ова потуљена псеудо-логика позната нам је од раније: сваки пут када би премијер Вучић или неко из његовог труста пилећих мозгова из Српске напредне странке бубнуо неку глупост или гадост (а то је било често, у оба случаја), он или неко од његових завапио би да се њима ускраћује слобода речи. Ето, кажу, ви нама не дате ни да зуцнемо, а овамо причате шта вам падне на памет и пљујете нас, а нама зачепљујете уста, јадни ми. Па је ли то демократија и слобода говора?
Шта је њима слобода говора? Да лупетају којекакве лажи и гадости, а да им притом нико то не замери или им барем скрене пажњу да то није баш у реду и у јавном интересу? Очигледно. Ту се сад треба вратити на основне вредности модерне демократије и слободе говора, извињавам се на овој дигресији. Јавна расправа о свему – уз поштовање елементарних правила пристојности, попут оних да се не лаже, да се не вређа и да се не клевета – основа је сваке демократије. Свако се, наиме, у јавну расправу упушта о сопственом трошку и на сопствену одговорност, јер постоје правила игре. То – укратко – значи: да Информер не сме да лаже и да клевета; гђа Смајловић то тумачи некако више емотивно у свом последњем коментару у Политици од прошле недеље. Она прича о „мржњи“: можемо ми да „мрзимо“, каже она, Дмитровића или Информер, али не смемо да им забранимо да се изразе – као да је неко хтео да им то забрани. Није овде реч ни о „мржњи“, нити о „љубави“. Овде је реч о одговорности за јавну реч.
Ако би неко – као сада ја и овде – скренуо пажњу Ратку Дмитровићу да није лепо ни од јавне користи да он новинарска удружења и њихове чланове оптужује за „кроатофилију“ (страшан злочин!), да примају „усташке паре“ – да ли је то ускраћивање слободе говора? Или, на пример, када бих, као сада, скренуо пажњу Ратку Дмитровићу да је у најмању руку безобразно и да је антисемитски испад када он подсећа Филипа Давида да не би смео да се не слаже са Томом Николићем, јер да је Филип Давид Јеврејин, је ли, а Тома Николић је Србин, а Срби да су Филипа ономад спасли од Милана Недића (кога ћемо ми рехабилитовати, без бриге) – да ли ја то ограничавам слободу говора Ратка Дмитровића? Да ли би примедба Бојану Димитријевићу да је примио 32 хиљаде куна од свог друга, неоусташе Златана Хасанбеговића, за своје ревизионистичке детонације била ограничавање права тог псеудо-историчара на његово, коликогод блесаво, мишљење, плаћено притом хрватским парама?
Не, наравно. Али Дмитровић још није поменуо Бојана Димитријевића у вези са „кроатофилијом“, а можда ће – или неће. Него, вратимо се ми теми: свако има право на своје мишљење, као и на своје дупе, додао би савремени амерички филозоф Хари Калахан. Ако, међутим, неко своје мишљење (или дупе) износи у јавност, онда ризикује да му се одговори, или нешто још горе. То је суштина јавног дијалога и демократије. Не може нико – па ни Александар Вучић – аргументоване примедбе на лажи, клевете и различите прекршаје закона и Устава да проглашава „ускраћивањем слободе говора“. Не може ни гђа Смајловић, која меша у то „љубав“ и „мржњу“. Нико не „мрзи“ Ратка Дмитровића (није вредан било какве емоције, поготово не тако залудне); неко треба Ратку Дмитровићу да каже да то што прича није у реду, није пристојно и није у складу са законима и елементарним правилима јавног понашања. Исто се, уосталом, односи у на гђу Смајловић, колико год се она изражавала – како воли да нагласи – „на ћирилици и на српском“. Може и на клинастом писму, што се мене тиче, али то је не оправдава, као ни Дмитровића. Лажљиви и потуљени безобразлук можда пролази код труста пилећих мозгова СНС; код нормалних људи никако.
Све ово није случајно, сестре слатке и браћо моја у Христу. Умало заборављени хероји страшних деведесетих враћају се на велика врата; фали још само Вучелић на РТВ и све смо средили, ама он има паметнија и уноснија посла; угледајте се на њега. Сада треба поново дизати хистеричну дреку на „увредљиви и нетрпељиви сајт аутономија.инфо“, на „аутошовинисте“ оличене у Радету Константиновићу, на „кроатофиле“ плаћене „усташким парама“, на „медије које финансирају туђе државе“; опа!
А Филип Давид је – јеби га – Јеврејин, док је Тома Николић, пак, Србин и шта има ту да се прича? Зна се ко ту има кога да воли и цени, а не да прави јавне скандале. Ко прима хрватске паре (осим Бојана Димитријевића, али он је друго)? Кадрови су, другови, сачувани – као што видимо из новог начелства РТ Војводине; фале још само Милијана и још неки, али има времена. Уосталом: има ли разлике између тврдње Ди-Џеја Вучићевића да је неко „лажни новинар“ и тврдње да Информер „нису новине“? Видите то и сами: Информер је порнографски службени лист Александра Вучића, а Пинк је његов јавни сервис, ништа мање порнографски. А и тај Јавни сервис – мислим на РТС – неће дуго; чекајте само. Неће дуго ни „жути Бујке“, ни „жута „Оља“, ни „жути Станојко“. Ни „жута Јелена“, осталом. Списак је направљен и без Воје Шешеља, а и без њега ће се све завршити као што је планирано Тамо Где Треба.
Коментари (2)
Остави коментар24.05.
2016.
Misljenje i dupe
Na kom ti "dupetu" sedis, kolega!?
Одговори24.05.
2016.
istina
Dobro ste im reklim gospodine Vasiću... Pa, eto, preživi taj Dmitrović i ovaj ispad... Nikom ništa
Одговори