Вести

27. 05. 2016.

Аутор: Димитрије Ђурић Извор: Недељник

Новинари као политичари: Чињенице су свете, коментари слободни

Обављајући политичке функције и истовремено извршавајући новинарске задатке, политички ангажовани новинари ускраћују право својој публици на партијски независне, односно објективне информације.

 

Док ће Мирослав Лазански наставити да објављује колумне у дневном листу „Политика“ и пошто постане народни посланик, његова колегиница из Ниша, Оливера Сашек Радуловић одлучила је да за време трајања изборне кампање не пише за портал „Истиномер“, јер се налази на првом месту одборничке листе покрета Левице Србије. Владимир Ђукановић, народни посланик СНС-а намерава да настави уређивање и вођење јутарњег програма на Телевизији Коперникус, а Наташа Михаиловић Вацић се већ повукла са уредничке позиције у Јавном сервису Србије.

Иако су у социјалистичкој Југославији новинари били дефинисани као друштвено-политички радници, па је готово било правило да виђенији уредници припадају неким телима Савеза комуниста, да буду чланови централних комитета, Социјалистичког савеза, савремени кодекси новинарске професије новинаре дефинишу као представнике грађана, као професионалце одговорне јавности.

У друштву у којем је Савез комуниста био постављен као авангарда друштва подразумевало се да новинари не само припадају тој авангарди, него и да у свом новинарском раду промовишу и Савез комуниста и вредности социјализма. Поучене искуствима прошлих времена, политичке елите су и после петооктобарских промена настојале да медије користе као средства за освајање власти и останак на њој. Као последица тога, грађани у посленицима јавне речи данас препознају заступнике интереса политичара и странака, а не заступнике јавности.

Новинари су грађани. Уставно је и људско, па и новинарско право, на политичко мишљење и бављење политиком. Међутим, новинарска професија подразумева критичку дистанцу према свакој интересној групи, опозицији и власти. Смернице за поштовање Кодекса новинара Србије прописују да је „отворено залагање за једну политичку странку или опцију неспојиво са новинарским професијом“. Кодекс прокламује правила, али не обавезује на њихово поштовање. Због тога су се на многобројним изборним листама од увођења вишестраначја могли наћи новинари као страначке и нестраначке личности које, док обављају своје новинарске и уредничке задатке, прикривено или отворено заговарају ставове странака којима припадају ускраћујући тиме право грађана на истинито, објективно и непристрасно извештавање.

Председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Вукашин Обрадовић сматра да новинар не може у исто време бити и политичар. 

„Мора да се направи јасна граница између новинарства и политике, она гарантује грађанима нашу објективност. Грађанин се пита, када прочита текст неког новинара који је политички активан, да ли је то став партије или је његов лични. Партије су хијерархијски организоване, оне имају своју унутрашњу организацију која подразумева одређена правила, а она гласе: или се придржаваш ставова партије или је напушташ. Колеге које се баве и једним и другим послом, то често заборављају.“

Колумниста дневног листа „Политика“ Мирослав Лазански се као нестраначка личност нашао на изборној листи Српске напредне странке за посланика у Народној скупштини. Гостујући на Телевизији Н1, рекао је да не види разлог да му читаоци не верују уколико постане посланик и да његов даљи новинарски ангажман зависи од договора са редакцијом.

Главна уредница листа „Политика“ Љиљана Смајловић, која је и председница Удружења новинара Србије (УНС), открила нам је детаље договора са Лазанским.

„Откако се појавио на листи СНС-а, по нашем интерном договору, он не коментарише ништа у вези са домаћом политиком. Али, ако постане посланик, Лазански свакако неће остати на платном списку Политике, што не значи да му Политика више неће објављивати мишљење, односно колумну.“

Она даље појашњава критеријуме за изражавање политичких ставова који различито важе за колумнисте и политичке извештаче.

„Извештач је дужан да извести о различитим политичким мишљењима и да буде фер према свим партијама, односно да читаоцима омогући увид у сва различита мишљења и да помогне да многе опције и групе артикулишу своје различите интересе, како би јавност сазнала за њих. Извештач не сме да намеће своје мишљење читаоцима. Колумниста нас обавештава о свом мишљењу. Примера ради, Ђорђе Вукадиновић је колумниста Политике који се до сада налазио на кандидатским листама различитих партија у више изборних циклуса, али му Политика никад није ускратила платформу“, објашњава Смајловић.

Пре него што ће се предомислити и заказати разговор у просторијама ТВ Коперникус, Владимир Ђукановић, уредник и водитељ емисије „Добро јутро са Ђуком“ на тој телевизији, разговор је за потребе овог чланка најпре заказао у Скупштини. У њеном претходном сазиву обављао је функцију народног посланика у посланичкој групи Српске напредне странке, а према резултатима овогодишњих избора, обављаће је и у предстојећем сазиву Парламента.

„Као посланик могу више да допринесем, на пример, медијским слободама седећи у Одбору за културу и информисање, јер разумем новинарски проблем. Мислим да је пожељно да новинар буде и политичар.“

Овај саговорник сматра да су Кодекс новинара Србије писали они који су термином „независно новинарство“ желели да ограниче туђа политичка мишљења и несметано износе своја тврдећи да је НУНС, као један од доносиоца Кодекса, испостава Демократске странке. Он не сматра да својим политичким ангажманом угрожава објективност информисања.

„Имам право на своје мишљење и право да га манифестујем кроз одређену политичку странку. У емисијама износим ставове партије, али и своје ставове који се понекад косе са страначким. Дозвољавам свим гледаоцима да се јаве и изнесу свој став у програму. Ја поносно наглашавам да сам зависни новинар и члан странке, за разлику од неких који крију партијске књижице“, рекао је Ђукановић.

Председник НУНС-а наглашава да се код новинара који се истовремено баве и политиком поставља питање њихове објективности када критикују идеје које су супротне идејама странке којој они припадају, као и питање кредибилитета, тј. да ли они то раде из убеђења или по налогу партије.

„Изношењем ставова да се новинар може истовремено бавити и политиком, колега Лазански и Ђукановић, којег бих пре назвао пропагандистом, само уносе забуну, оценио је Обрадовић.

Деведесета кандидаткиња на изборној листи „Александар Вучић – Србија побеђује“ Наташа Михаиловић Вацић, уредница на Јавном сервису Србије, није одговарала на наше поруке и позиве. У редакцији емисије „Шта радите, бре?“ рекли су нам да се у изборној кампањи повукла са места уреднице овог политичког ТВ магазина, те да га надаље неће уређивати. Прегледом свих емисија од датума расписивања избора, 4. марта, утврдили смо да ниједном није потписана као уредница.

Дугогодишња новинарка недавно угашене Нишке телевизије, сада је прва на листи Покрета Левице Србије у нишкој општини Медијана. Оливера Сашек Радуловић писала је за два портала од којих један, Истиномер, прикупља изјаве јавних личности које оцењује по критеријумима истинитости, доследности и испуњења обећања, тражећи одговорност за јавно изговорену реч у политици и јавном животу. У тренутку кандидовања за одборничко место у овој општини обавестила је уреднике да не рачунају на њу у току изборне кампање.

„Мени је то био, пре свега, морални чин и поред тога што видим да су моје колеге новинари радили и били на изборним листама странака. Нисам то урадила зато што мислим да не бих могла да задржим објективност, већ зато што ми читаоци не би веровали. Нема већег моралног посрнућа и лицмерја него кроз новинарски посао навијати за једну политичку опцију, а у јавност пласирати да си неутралан.“

С обзиром на то да Покрет Левице није прешао цензус на изборима у општини ове саговорнице, она намерава да се врати својој примарној професији и остане члан Покрета.

„После ових избора и паузе од три месеца, јавићу се редакцији и наставити да пишем, јер је то моја професија. Некад је баш добро да саговорник зна да имате став, а објективност је ствар професионализма и она се никад не доводи у питање.“

Љиљана Смајловић као најважније истиче да грађани заслужују да знају да ли је неко политички ангажован или не, са ким имају посла и да им се странчарење не подмеће као независна и непристрасна анализа.

На поштовање професионалних стандарда подсећа Вукашин Обрадовић који сматра да основ за углед новинара мора да буде њихов однос према чињеницима, стварности и професији. Он је закључио да после демократских промена медији нису успели да се наметну тадашњој власти као самосталан део демократског процеса, делом захваљујући и новинарима – прикривеним политичким активистима, те да је садашња власт медијски систем довела до перфекције у манипулацији.

„Превелика блискост са било којом политичком опцијом доводи новинаре до синдрома ноћне светиљке. Приближавање новинара тој топлоти спржава њихову објективност. Новинари су гурани у том правцу да њихов посао, напредовање, каријера зависе од блискости политичким центрима моћи. На тај начин, уништен је добар део медијске сцене и сами новинари.“

 

Смајловић: Слобода изражавања трпи политичку подршку 

Љиљана Смајловић, председница УНС-а истиче да би новинарска удружења морала да избегавају отворено политичко деловање у корист неке странке и објашњава у којим случајевима би оваква препорука могла бити занемарена.

„Ако покушавате да спречите изгласавање драконског медијског закона, као што смо ми у УНС-у безуспешно чинили 2009, онда морате да се јавно захвалите и СПС-у, који је макар одбио да гласа за тај антиевропски закон. У таквим ситуацијама, када је слобода изражавања угрожена, морате јасно да кажете коју политичку опцију и зашто подржавате, барем у том једном чину, отпору антиуставном закону", оценила је наша саговорница.

Осврћући се на политичко деловање новинарских удружења она је рекла „да су у руководству НУНС-а, примера ради, од почетка људи који на различите начине пропагирају Демократску странку и њој блиске политичке групације и да су људи на различитим нивоима руковођења у том удружењу редовно постајали одборници, посланици, амбасадори у избору те странке“.

Да подсетимо, Независно удружење новинара Србије основано је 1994. године као реакција на злоупотребе медија од стране тадашњег режима и незадовољство радом Удружења новинара Србије које је том режиму показивало лојалност.

 

Механизми препознавања

Нино Брајовић из Удружења новинара Србије упозорава да професионални новинари који су на страначким листама, свеједно да ли као независне личности или чланови неке политичке странке, треба да док траје кампања или док су на некој политичкој функцији свој политички активизам учине препознатљивим.

„То могу да ураде повлачењем из новинарства или јасним давањем на знање да су носиоци неке политичке функције: фус нотом испод текста, кајроном код електронских медија, звучном одјавом на радију. То је и моралан и професионалан чин – нема новинарске професије ако се систематски крши новинарски кодекс”, изричит је Брајовић којег део јавности терети за ратнохушачко новинарство, када је 1991. године извештавао из ратом захвћеног Вуковара за ондашњу ТВ Београд.

„Професионализам и патриотизам се међусобно не искључују. Био сам и тада професионалац за разлику од многих колега па и оних који ме критикују. Један сам од ретких новинара чије су извештаје за време грађанског рата у бившој Југославији преузимали сви РТВ центри па и познати Јутел без икаквих интервенција. Приметио сам да ме радо критикују они који нису крочили тамо где сам био. Радије су се бавили политиком него новинарством. Не видим да сам професионално или са намером грешио“, сматра Брајовић.