Вести
02. 06. 2016.
Експрес и Политика на новом задатку: Како скренути пажњу са фантомки у Савамали
Користећи се устаљеним обрасцем медијске манипулације да неподобне теме лажно представљају или их потискују и прећуткују, домаћи медији су ових дана посвећени измишљању драматичних афера и случајева са јединим циљем да одврате пажњу од догађања у Савамали
Овдашњи медији, са часним изузецима (признајем да сам се колебао да ли да ово „часно“ изоставим), који су већ дали значајан допринос техници манипулације, не посустају са новим прилозима.
Користећи се устаљеним обрасцем да неподобне теме лажно представљају или их потискују и прећуткују, они су ових дана посвећени измишљању драматичних афера и случајева са јединим циљем да одврате пажњу од догађања у Савамали.
У тој већ пословичној поданичкој услужности предњаче таблоиди, али на подастирања димне завесе у музичкој оркестрацији ружичасте телевизије нису гадљиви ни такозвани озбиљни медији.
Уместо да одговоре ко је и по чијем налогу рушио и дивљао усред Београда, покрећу се нови „случајеви“ у којима се као веродостојни сведоци представљају познати осуђеници.
Последњи пример таквог – навелико рекламираног – „истраживачког“ новинарства био је интервју са Легијом новооснованог часописа Експрес, који је наравно сместа преузео и Информер (није више важно да ли су га понаособ или заједнички добили, али је свакако важан не само тренутак који је за то изабран већ и ко им је омогућио разговор са осуђеником).
Ма колико се порицало да интервју има икакве везе са догађањима у Савамали, помињање фантомки које су коришћене и приликом привођења Милошевића упућују на другачији закључак. На то да су и претходне власти користиле исте реквизите. Па шта?
Још је злокобнија конструкција из истог интервјуа да је Милошевић изручен због пара а не због обавезе према Хагу, правних, државотворних или било каквих других разлога.
Ако је, отуда, новац а не државотворни интерес покретао тадашње управљаче, тада је једини закључак који се из такве премисе може извући да су они били криминалци. Поређење два потпуно различита догађаја, према томе, није случајно.
Оно се, напротив, користи да би се поручило (што је и чињено са нивоа вишег од таблоида) да они којима није сметало привођење Милошевића са фантомкама немају права да се узбуђују због догађаја неупоредиво мањег значаја. Због, додуше, неприличног рушења објеката који су, уосталом, Политика то посебно наглашава, „бесправно и подигнути“.
Да ништа није случајно (ево најзад прилике да се сагласимо са премијером који је изјавио да „не верује у случајност“) сведочи ауторски текст главне уреднице тога листа, у којем се „медијима које финансирају туђе државе“ оспорава не само критичко мишљење већ и право да га изражавају. Због чега? Због тога што такви медији, каже она дословно, „радо критикују своју власт, а само изнимно своје дародавце“. „Слажем се“, пише још она, „да свако треба да чисти своје двориште, али зар њихови донатори нису њихово двориште?“
Пошто се, како из овога произлази, чишћење Савамале (да ли још увек домаћег дворишта) не може препустити „туђим плаћеницима“, да ли то значи да је оно легитимно само када га упражњавају „они домаћи“ –познати, је ли, као жестоки критичари власти?
Када, уосталом, уредница Политике – какве ли случајности! – временски и тематски подударно са епохалним открићима таблоидног истраживачког новинарства поновно потеже питање ко кога плаћа, био би ред, макар само сразмере ради, да одговори на питање ко, колико и за шта плаћа уредника у њеној кући.
Не верујем да би јој таква открића ишла у прилог јер бисмо из њих сазнали да је чишћење било својих било туђих дворишта много исплативије када те за такав посао изнајмљује домаћи послодавац.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.