Вести

20. 06. 2016.

Аутор: Бранка Михајловић Извор: РСЕ

Фратуцан: Шта су највећи греси укинутог ‘Радара’

Марина Фратуцан, уредница на Радио-телевизији Војводине (РТВ) а чију је емисију “Радар” ново руководство ове медијске куће одлучило да престане емитовати, каже да је највећи грех бившег руководства то што је било професионално, објективно, што се није свиђало ни једној власти

 

“Стојим иза тога да нисмо били Пајтићеви и да смо се врло критички односили према њима”, наводи наша саговорница.

Фратуцан се од првог дана придружила протестима због политички мотивисане смене руководства РТВодмах након избора.

РСЕ: Да ли је Ваша емисија “Радар” скинута са програма РТВ-а због тога што вас је тешко контролисати или зато што сте учествовали на протестима?

Фратуцан: Зато што нас је тешко контролисати. Била бих свакако “скинута”, с протестима или без.

РСЕ: Последњи “Радар” није репризно емитован. РТВ је саопштио да сте злоупотребили уговорене обавезе. О чему је реч?

Фратуцан: Не сматрам да сам злоупотребила уговорене обавезе. Имала сам моралну и сваку другу обавезу да гледаоце, после пет година, обавестим да наредног уторка, у 21 сат, неће бити наше емисије и да им дам образложење. Рекла сам да није само реч о летњој шеми, него и о политичком притиску, што је репризно неемитовање и потврдило.

РСЕ: Имате ли план шта даље или ћете проћи као Оља Бечковић са “Утиском недеље”? Очекујете ли позив од неке друге ТВ?

Фратуцан: Не очекујем, из разлога што таква ТВ не постоји. “Радар” ће покушати на неки другачији начин да остане у етеру, најизвесније је кроз неку продукцију на интернету.

(Епизода “Историјат грађанских протеста”, емитовано 14.06.2016. Ово је последња епизода емисије “Радар” која је емитована на Радио-телевизији Војводине у премијерном термину уторком у 21, да би већ сутрадан када је требало да буде реприза од 14 часова њено емитовање изостало. Извор: Yоутубе)

РСЕ: Да ли мислите да ће судбину РТВ Војводине доживети и РТС (Радио-телевизија Србије), или је он мало опрезнији?

Фратуцан: С обзиром на контакте са људима из РТС-а, мислим да су они доста обазривији. Наравно да се и они труде да одрже професионални ниво новинарства. Дајем им сву подршку у том смислу. Можда ће доживети промене, али највероватније у блажој мери.

РСЕ: Упоредите Вучићев и Милошевићев однос према медијима.

Фратуцан: Слободан Милошевић је владао када није било интернета, када је била једна јака ТВ. Није имао потребу да се толико експонира, све је контролисао уз помоћ пар својих људи на РТС-у и око себе. Вучић има потребу да буде увек, сваког дана, испред гледалаца и још увек нема јавни сервис. Агресивнији је и тешко му је да “покрије” све, укључујући и интернет. Разлика ипак постоји.

РСЕ: Како разумете Вучићеву изјаву да неће да гостује ни на једном јавном сервису, ни на РТС-у, ни на РТВ Војводина?

Фратуцан: Мислим да то, пре свега, говори о премијеру, о начину како он поштује институције, које би требале да су се већ изградиле у ових 16 година. Говори о томе да је премијер не поштује, а много мање говори о јавним сервисима. Могу да закључим да су они, бар у претходном периоду, покушали да буду објективни, што се њему није допало.

РСЕ: Шта је највећи грех бившег руководства РТВ Војводине?

Фратуцан: Што је било професионално, објективно, што се није свиђало ни једној власти. Стојим иза тога да нисмо били Пајтићеви и да смо се врло критички односили према њима. Зато што нисмо хтели да слушамо никога, него само основне кодексе своје професије. То нам је највећи грех.

РСЕ: Да ли је то највећи грех “Радара”?

Фратуцан: Очигледно. “Радар” је добио награду Циркома, били смо у Бугарској. То су регионални јавни сервиси Европе. Наша емисија “Радар” је проглашена за најбољу у категорији Неwс Магазина. Мислим да ова награда говори о нашој професионалности, за разлику од оних, који су нашу професионалност и објективност оспоравали.

РСЕ: Иза те награде стиже отказ.

Фратуцан: То говори о новом руководству и о свему ономе што су они рекли, да неће доћи до промене уређивачке политике и да ћемо сви радити на истом задатку. Остали су само очигледно они, на њиховом радном задатку, у који се ми свакако не би ни уклопили, и да смо остали.

РСЕ: Да ли је било притисака на РТВ Војводине у време Пајтићеве екипе?

Фратуцан: Свако би био наиван ако би помислио да било која власт не контролише, или не покушава да контролише, медије. Такав је био случај и са РТВ Војводине. Сигурно је да су постојале одређене врсте комуникације, а не знам да ли би их назвала притисцима или покушајима притисака.

Ми из “Радара” се нисмо свиђали ни овима, ни онима. Поготово ова гарнитура новинара и уредника, која је сада смењена, њих 14. То су млади људи који су дошли са Одсека за медијске студије, јако пуно њих сам ја усмерила на ту ТВ. Они нису ни имали времена да буду чланови неких странака, нити су то по својој вокацији. Констатација да смо ми “жути”, Пајтићеви, што се по новинама развлачи и што садашње руководство тврди, заиста је неутемељена.

Мислим да на руководећим местима морају бити људи који знају да кажу не. Знам да то звучи као илузија и као утопија, али мислим да на руководећа места треба ставити људе који ће моћи да кажу не, било којој власти. Да ли је то могуће или не? Увек се надам да јесте.

РСЕ: Који је део одговорности на самим новинарима?

Фратуцан: Све већи и већи. Деведесетих су новинари имали храбрости да се дистанцирају, устану, склоне се, без обзира на приче о егзистенцији. Свако је у том тренутку имао чланове породице о којима је морао да брине. Ипак се имао осећај до које мере се може ићи и када треба да се стане и каже: “Нећу да служим том режиму!”

Сада није ратно стање, ситуација је потпуно другачија, али и сада, свако од нас, мора да има осећај, ако се до сада професионално бавио новинарством, или ако је млад човек а жели даље да се бави професионално новинарством. Треба рећи Вучићу, некада Милошевићу: “Нећу да радим по диктату који нам ви намећете.”

Новинарство мора остати новинарима, политика политичарима. У том смислу, мени је јако драго да се десио покрет подршке РТВ Војводине, који заиста није политички обојен. Јесам у том покрету, у смислу подрске, али нисам иницијатор. То је остављено младим људима.

Управо ти млади људи су у неком тренутку схватили да не желе да буду марионете било којој власти, па ни овој сада. Успротивили су се томе. Мислим да је то јако важно. Они већ сада, са својих 20 или 30 година, знају где треба бити. То ми је јако драго.

РСЕ: Протести новинара поводом сексистичке изјаве тадашњег министра Гашића, завршен је његовом сменом. То је био ефекат тих протеста. Шта очекујете да ће се догодити са овим протестима у Новом Саду?

Фратуцан: Протести у Новом Саду нису конкретно до сада ништа решили. Видећемо да ли ће вратити те људе на мале екране, рецимо од јесени. Таквих је било индиција од стране руководства. Нисам очекивала конкретан ефекат, али мислим да су бар упрли прст на оне који сада владају телевизијом, да то што раде не може да се ради.

Показали су да тај ланац управљања креће од Владе, заправо од институција државе које именује Скупштина, па Управни одбор, па онда даље. Управни одбор је обавио смене. Управни одбор је једногласно сменио руководство РТВ. Мислим да смо јавности указали да иза тога заиста стоји политика.

РСЕ: А шта нас учи пример Савамале и протеста против фантомског рушења дела Београда?

Фратуцан: Учи нас да ипак вреди изаћи на улицу и подићи свој глас против неправде, против свега што се дешава, да то има неког ефекта. Сад ћемо чекати конкретне потезе, да видимо ко је крив, шта ће се десити са људима који се именују као кривци, да ли ће ту бити конкретног поступка. У сваком случају, да тога није било, вероватно би то прошло као још једна од ситуација у Београду коју је појео мрак.

Протести су јако важни. Мислим да је ово буђење грађанске свести, у свим овим градовима на локалном нивоу. Веома је важно да људе интересују локални проблеми. Протести су свакако другачији од оних деведесетих. Тада смо рушили Милошевића, борили се против рата. Сада људи нису директно усмерени на Вучића, али су усмерени на своје локалне проблеме.

Да ли ће се они увезати, да ли ће ићи у неку ширу акцију, остаје да то покаже време. Грађани су се коначно пробудили и мислим да је то јако важно, да коначно кажу: “Не. Нећемо више да трпимо оно што се дешава са нама!”

РСЕ: Али, наук је двострук, за новинаре и оне код којих се буди грађанска свест, да ипак нешто може да се учини, да нешто може да се промени, да може неко да се позове на одговорност. Са друге стране, власт је схватила да је слаба у односу на протесте и да може да појача контролу медија. Да ли мислите да то може бити такођер ефекат?

Фратуцан: За грађане је свакако добра порука. Мислим да су се охрабрили. Мислим да је било пуно незадовољних, али да је већина њих, по кућама, и наравно највише по друштвеним мрежама, коментарисала да не може да буде никакав ефекат тих протеста и да не вреди излазити на улицу. Мислим да су се на овај начин охрабрили, сви ти који су до сада седели, чучали и јадиковали. У том смислу, ефекат за грађане је свакако позитиван.

Без обзира што на улицама нема стотине хиљада људи, као што је било деведесетих година, да Вучићу свакако није свеједно што се улице сваке две недеље, скоро па сваке недеље, пуне у неким од већих градова Србије и што ти протести нису политички обојени. Он и његови полтрони могу да тврде да све то име везе са опозицијом. Дефинитивно, овога пута нема.

Грађани су разочарани опозицијом и то јесте негде најстрашније, што је ова друга страна, условно речено демократска, у коју смо ми веровали шеснаест година, изгубила наше поверење. Ми сада заправо немамо избора, немамо ту другу страну.

Стварно се надам, то су неки саговорници у нашој емисији рекли, да ће ови протести изнедрити неко ново лице, али за то треба очигледно време. Баш је било на друштвеној мрежи једно питање — “ОК, сада срушимо Вучића. Кога ћемо да ставимо?” То јесте једно питање за Србију, нимало пријатно. Стварно — који нам је избор?

РСЕ: Можда и мало преурањено.

Фратуцан: Можда и мало преурањено, свакако.

РСЕ: Да мало прошетамо кроз Вашу новинарску биографију. Можете ли нам рећи где сте све били са камером, од деведесетих на овамо?

Фратуцан: Моја биографија креће од 1984. године на телевизији, још у неким срећнијим временима и мојим средњошколским данима, када су теме биле безбрижне, попут музике, забаве и свега осталог. Онда је дошао рат који ме одвео на Yутел. Ту је некако кренуло озбиљније бављење новинарством. Прилике су биле такве, имала сам свега 22 године.Све то што сам гледала својим очима, а нисам могла да видим у том периоду на Телевизији Нови Сад, ни на РТС-у, желела сам да покажем и имала сам прилику на Yутелу.

Ишла сам у околини Војводине, у Славонију на ратишта. У прве борбене редове и ровове нисам толико ишла. Ишла сам, када су били снајперисти, у Бачкој Паланци. Сећам се на мосту 25. мај, рекла сам сниматељу да овде урадимо “станд уп”. Питао ме да ли сам нормална, јер је тамо снајпер. Биле су и такве ситуације. Била сам на мировним концертима у Сарајеву, где смо сви покушавали да некако спречимо рат у Босни.

Када се Yутел угасио, онда сам некако природно отишла на неке стране продукције, које су ме тада звале. Правила сам приче које су биле актуелне у Србији тих година, попут санкција, Аркана и разних прича.

До Аркана сам дошла случајно, преко Ђовани ди Стефана. Он је овде био миљеник Слободана Милошевића. Чак је и у личној карти добио адресу Толстојеве улице (улице на Дедињу, елитном делу Београда у којој је становао и сам Милошевић, оп.а.). Италијани су били заинтересовани за ту причу, Раи Уно, па чак и Скy.

Једном сам са тим Ђованијем шетала по Београду. Водио ме свуда. Ишли смо у хотел Хилтон. Било је неко обезбеђење, па нека бесна кола. У то време је тобило и опасно. Онда ме је одвео код свог најбољег пријатеља, нисам ни знала куда идем а тај пријатељ је био Аркан. Тако сам завршила код Аркана и интервјуисала га.

Године 1996. сам основала своју продукцију Урбанс, теме су биле регионалне. Радила сам и за Радио Слободна Европа до 1994. године. Тај регион је мене, све време, не мучио, већ мислим да ми је много тога лепог донио.

Мени је стварно жао што се Југославија распала. Није ме срамота то да кажем. Радила сам тада на Телевизији Нови Сад и сарађивала сам са свим тим центрима, као заиста млада новинарка. Радила сам заТВ Загреб, Приштину, Сарајево, за недељне Дневнике ЈРТ. Мени је то било јако драго, осећала сам тај простор као свој, као и сада. Сви ти пројекти, и Yутел и РСЕ, су били регионални. И Урбанс је покушавао да сагледа проблем у региону тих година, деведесетих, касније и двехиљадитих. Радар сам, игром случаја, покренула 2011. године. У некој мери сам га фокусирала, колико год и када год је било могуће, на регион.

РСЕ: Да ли Вам је богата архива, колико је богата професионална биографија?

Фратуцан: Има нешто и из тог периода. Видећемо сада колико ће РТВ Војводине сачувати од ових пет сезона “Радара”. Мислим да суте године биле плодоносне, не само због награде, која је стигла, него и због реакције људи. Идући у Београд, према железничкој станици у Новом Саду, људи су ми и данас давали подршку уз пут, док сам ходала улицама града. То раде свакодневно.

РСЕ: Шта Вам кажу?

Фратуцан: Дају подршку. Кажу: “Свака част. Издржите, уз вас смо”. Има пуно прегледа “Радара” на Yоутубе-у. Ова последња емисија је скинута, али смо нашли начина да је окачимо на Yоутубе.

РСЕ: Има ли претњи?

Фратуцан: Има неких злурадих коментара, који су наравно уобичајени, али их је у знатно мањој мери него раније у 90-им. Да ли ће их бити касније, не знам.

РСЕ: То говори да је у друштву, ипак, другачија атмосфера.

Фратуцан: Надам се да је тај период из деведесетих иза нас. Мени су заиста и физички претили деведесетих година. Моје старије дете је одрастало уз претње да смо сви усташе, издајице, србомрзци и тако даље. То сада доста провејава од новог руководства. Сматрају да сам велики издајица и да не поштујем српске интересе, заправо, да их издајем.

Имала сам доста непријатних ситуација деведесетих, баш од грађана, од младих, који су ишли за мном и викали: “Усташице” и слично, да не понављам неке друге, непријатне, скарадне изразе. Сада тога нема. Ако је неко и незадовољан, можда ће рећи: “Баш ти ова емисија није била добра”, али на уљуднији начин.

Подршка је знатно већа. Драго ми је због колега, Невена Богдановића, Дејана Бајића, Маје Ђурић. Они су подршку и заслужни. То је једна млада екипа. Да није било њих, не би било ни “Радара”. Они иду на терен, истражују приче, заједно их формирамо и пакујемо. Трудимо се ствари сагледамо из што више углова.

РСЕ: Ви предајте новинарство на Новосадском универзитету. Знају ли Ваши студенти у шта се упуштају када изаберу ту професију?

Фратуцан: Држим на трећој и четвртој години телевизијско новинарство. Прве две године их не упознам. Очекујем, када су већ дошли на трећу годину, да имају изграђен став о томе хоће ли бити новинари или неће. И разочарам се сваке године, зато што их је све мање који хоће да буду новинари.

РСЕ: Упркос томе што то студирају?

Фратуцан: Да. Они хоће да иду у ПР-ове (ПР — Публиц Релатионс или односи с јавношћу). Виде новинарску професију као врло неизвесну, мало плаћену, склону ризицима и не виде зашто би то тренутно радили. Не кажем сви, има и оних који су заинтересовани, али их је свакако мање од десет процената. Видим их на разним местима, са мастер дипломама, по робним кућама, кафићима. То је зато што не могу да нађу посао.

Конформизам је свакако присутан. Они нису спремни да држе мобилни телефон укључен 24 сата дневно, да буду информисани, да прате вести, да буду стално у току.

Не можете доћи на четврту годину, а не знати ко чини власт на републичком нивоу. Има и тога, и то на одсеку где би требало да се баве политиком. Има и оних феноменалних, који суза ову професију, али у великој мери има и оних које то просто не занима. Ту су случајно. Можда нису успели да упишу неки други факултет. Хоће да буду ПР менаџери са акт ташном, од осам до четири. Нема тог адреналина у великој мери, као што је било раније. Мени је жао. Некако ми буде жао кад им кажем да ја имам већи жар, са скоро педесет година, него они, који немају ни 25. То не разумем.

РСЕ: Да ли Вас студенти питају шта се сада догађа у Телевизији Нови Сад?

Фратуцан: Сад је тренутно испитни рок. На крају, када смо се видели на последњем часу, баш су кренули протести. Рекла сам им: “Ви сада ово можете да тумачите како хоћете, али ја не мислим да је ово злоупотреба катедре или универзитета. Мислим да сте дужни да знате шта се дешава. На вама је да одлучите да ли ћете да учествујете у томе, или не. Морате да знате шта је једна страна, а шта друга, и да не поверујете информацијама које вам се сервирају са било ког канала”.

Упознала сам их са ситуацијом. Неки студенти долазе, неки не долазе на те протесте. Блажи су у реакцијама, одмеренији, више дипломатски настројени, што је можда и добро за ово време. Ми смо герила, коју још увек заступам, што се показало и са овом спорном одјавом емисије. Доста њих то подржава, али могуће је да има и оних који сматрају да није требало тако се обратити гледаоцима, да им кажем да је то последња емисија.

РСЕ: Како сте завршили последњи “Радар”?

Фратуцан: Тада, у понедељак, када сам снимала најаве, нисам знала да ће то бити последња емисија. Да сам знала, рекла бих то у студију, под светлима, у сакоу и нашминкана. Заиста ми је у уторак, када смо завршили емисију, било неморално, непрофесионално, против свих мојих начела, да одемо са екрана, а да не кажемо да нас наредног уторка неће људи гледати.

У том смислу сам села у монтажу и са људима који су монтирали, то је екипа “Радара”, рекла сам: “Овде би сада требало да иде одјавна шпица, њу ћете видети касније, мислим да је наша обавеза да вам кажемо зашто нас наредног уторка нећете гледати. Управо смо добили информацију да за ‘Радар’ нема места у летњој шеми”.

(Радар, епизода “Србија и Хрватска прошарале мигрантску кризу”, емитовано 29.09.2015.)

“Радар” је ишао сваког уторка, пуних пет година, од средине септембра 2011. године, када се први “Радар” емитовао, чак и у летњој шеми. У летњој шеми су биле неке модификоване емисије, некада серијали, специјално снимљени, некада су биле поновљене теме на које нисмо добили одговор у току сезоне. “Радар” је увек ишао, у овом или оном облику.

Одлука да се прелази на летњу шему без политичких емисија донела је в.д. главне уреднице, Нада Калкан, и то у тренутку када треба да се формира републичка и покрајинска влада, када су у току преговори са ММФ-ом и ЕУ.

Ми то не можемо да схватимо другачије, него као притисак на новинаре и медије, да се не покрећу теме које ће бити непријатне. То сам отворено рекла, непријатна премијеру.

Сматрам да су они испостава, продужена рука премијера. Сматрам то ужасно лошим и нечим због чега морамо да се побунимо. И то сам рекла, оставивши могућност да сам погрешила, да није реч о политичком притиску, него искључиво о непромишљеној и исхитреној одлуци в.д. главне уреднице. У том случају се видимо од септембра.

Оставила сам могућност да су они можда погрешили, професионално погрешили. Међутим, скидање наредног дана емисије у репризном термину је само показало даје била реч о једном виду политичког притиска. Истицањем уговора, за две недеље, је било најлакше решити се емисије, која им је била трн у оку, не само овој, него и претходној власти. То је био најбезболнији начин. Нема уговора, нема емисије. Довиђења.