Вести
12. 07. 2016.
Најбоља установа у разореној српској култури
Сад ми нико неће вјеровати, али знао сам.
Знао сам да ће се десити нешто као оставка Љиљане Смајловић - било је сувише лијепо да би трајало. На основу неких показатеља, имао сам оно чудно осјећање безразложне стрепње везано за судбину „Политике” и Љиље Смајловић. Пошто та стрепња није рационално заснована, онда човјек не воли о њој да говори из сујеверних разлога - чини му се ако проговори дозваће невољу. А та стрепња изгледа овако.
Човјек види један дио свијета око себе и у нормалним околностима то што види је његов свијет у коме се осјећа безбједно јер га зна. Зна своју кућу, улицу, град, кафану. То је светли круг нашега живота. Док је тако све је у реду. Онда, на основу неких често измишљених знакова, учини му се да се око тога свијета мотају непознате и недобронамерне силе. Одједном осјети да је његов свијетли круг слаб и крхак, а силе што вребају из таме, велике, неумољиве и непобједиве. Пријатељи га умирују. Мисли проћи ће. Иајчешће тако и буде. Осим кад не буде.
Одавно се чују гласине да нико не зна ко су стварне газде „Политике”. Како изгледају? Којим језиком говоре? Шта хоће? Шта једу? Кад спавају? Зна се и да се „Политика” одупире нечијим притисцима. Зна се да Љиља Смајловић води рат за опстанак редакције, мада ни она не зна тачно против кога. Више личи на театар апсурда, него на уређивање дневних новина. Из магме искачу па брзо нестају главе тајкуна, владара, представника, заступника, егзекутора, домаћих и свјетских институција, корпорација, невладиних организација...
Размењују лица и имена, нико не зна ко је ко и кога заступа. Зову их „Менаџмент”. То значи - они сређују ствари. Шишају где је предугачко. Никад нијесам чуо да се нека велика фирма, поготово велики медиј, налазила у сличној ситуацији.
И шта је човјек - ни у овој ситуацији га не напушта завист - иако ништа не знам о непријатељима „Политике”, завидим Љиљи Смајловић на њима. Ко се не би осјећао „изабраним” са оваквим чопором за петама? И обратно - како сачувати високо мишљење које имам о себи ако немам оваквих непријатеља? Госпођо Смајловић, лијепо вас молим, позајмите ми Ваше непријатеље само на двадесет и четири сата.
Зашто се онда петљам у оно што не знам и гурам се тамо гдје не спадам?
Зато што се иза овог мрачног обрачуна „Менаџмента” са „Политиком” скрива једна већа и лепша прича о којој сви одувијек много знамо и у коју не можемо да се не умешамо. Иначе нам, да тако кажем, од руке неће родити ништа ни лијепо ни велико. Скоро прича у којој се осјећају Шехерезадини прсти.
Ево какоја назирем ту лијепу причу и зашто бих вас молио да је не прекидате. „Политика” је пре тридесетак година доживела најгори слом у својој историји. Да ми је тад неко рекао даће се дневник „Политика” икад издићи из блата мислио бих да је луд или шаљивџија. Шта би на то тад помислила Љиља Смајловић? Исто што и ја. А шта би помислила да јој је лудак или шаљивџија рекаода почне да се спрема, јер ће управо она бити та која ће дизати „Политику” из блата? На радост „Менаџмента”, већ тада би се удавила од смијеха. Али онда Шехерезада не би могла да развије своју мисао.
И заиста - двадесетак година касније, чим је Љиља Смајловић постала њен главни уредник „Политика” се поново родила. Као да је била нека алхемијска веза међу њима. „Политика” с је у додиру са својом уредницом васкрсла, а уредница је у „Политици” открила за шта се цијелог живота спремала. Увјерен сам, без обзира на садашњи рат против њих, да их више нико С неће растављати. Остаће у употреби, за разне сврхе, и реченица - Као „Политика” за времена Љиље Смајловић.
Одједном, откри се слика скоро паралелна оној из времена пропадања - „Политика” постаде не само најбољи дневни лист у Београду него и најбоља установа у разореној култури, ако не најбоља у цијелом јавном животу, носилац наде у могућност обнове.
Историја преокрену смртну пресуду у похвалу - сад је „Политика" у тешким временима играла најбољу улогу. Таман кад мислите да је прича готова, Шехерезада најави нови преокрет. Иначе је будала закла.
Са слиједећим зачином причаје постала још лепша. Мноштво оних истих људи који су се некад згражали над злим текстовима који су струјали из „Политике” - и домаћих и иностранаца, оних чије су моралне вредности биле тако погођене, који сусетолико закпињалиудемократију и хуманизам - сад се опет окренуше против „Политике” из супротних разлога.
Сад негодују што су неки људи у „Политици” схватили ријечи „истина”, „поштење”, „слобои да”, „независност”, па и демократију и хуманизам. Без ових контраста и овако неочекиваних и преокрета прича о „Политици” за времена Љи-¦ ље Смајловић не би била тако лијепа. Ко зна шта нас још чека.
Историја је без сумње зла и сурова богиња, али јој се не може порећи смисао за хумор. Немамо ових дана ни у свијету, камоли у Београду, много лијепих прича да бисмо себи дозволили луксуз да их „Менаџмент” прекида кад годзачује смијехуходницима или добије доставуда се неко сувише слободно понаша. Разумијем да су људи уморни и да им није ни до чега, али мени се чини да треба подржати лијепе приче као што је ова о „Политици” и Љиљи Смајловић. Више због себе, него због њих.
Љепота је можда заразна, као смијех. Можда се прелије у наше свијетло место.
Што се менетиче, ја у овоме немам никаквог интереса. Већ сам се извукао. Имао сам неку срећну интуицију пре неколико мјесеци, вероватно захваљујући оној злослутној стрепњи са почетка овога текста.
Уђох у сарадњу са „Политиком”, онако више за сваки случај. И сад се деси ово. Како год да се заврши, увек ћу бити захвалан тој интуицији која је учинила да могу рећи: био сам сарадник у „Политици” за времена Љиљане Смајловић.
А где сте ви тад били?
*публициста,
бивши уредник редакције РФИ
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.