Вести

18. 07. 2016.

Аутор: Александар Ђуричић Извор: Newsweek

Родитељи знају истину о Дадиној смрти

Новинарка која је претресла све сумњиве биографије, обилазила ратишта, интервјуисала најопасније ликове деведесетих, нађена је мртва у 30. години. Званична истрага није открила шта се заиста догодило, али њени родитељи не прекидају лов на авети деведесетих.

Ово би могло да буде питање за неки квиз: „Шта мислите, али онако баш искрено, да ли је Дада Вујасиновић извршила самоубиство?“

Прошла је двадесет једна година, а ми и даље не знамо шта се збило пре него што је жена, која је озбиљно тресла кавез војске, полиције, судства, корупције, Аркана, Радована Караџића и свега што јој се учинило сумњивим, пронађена мртва поред фотеље, са ловачком пушком испод леве ноге, у свом стану на Новом Београду. Тог 9. априла 1994. године у вестима ТВ Политика одјекнула је вест: „Новинарка Дуге Дада Вујасиновић извршила је самоубиство!“

Мислим да сам тог тренутка постао новинар.

Бауљао сам по Новом Београду тражећи саговорнике, њеног бившег дечка Буџија, најбољу другарицу, комшије, познанике, све колеге, нашао сам и њеног тадашњег партнера Братислава Грубачића и, на крају, родитеље Невенку и Радислава Вујасиновића. Било је то време када је била рестрикција струје. А и живота.

У редакцију Дуге стигао је телеграм: „У новинарству ретки постају легенде за живота. СТОП. Можда један у хиљаду. СТОП. Ви сте имали Даду. СТОП.“

ФОРЕНЗИКА ЗАБОРАВА

Њени родитељи живе у Берлину. Кад су сазнали да им је ћерка мртва, дојурили су и одмах довели у питање званичну верзију догађаја. Та сумња траје до данашњег дана. И трајаће. И овог априла су дошли да одрже помен. Туга и успомене су исте. И неки осећај неправде, који их с разлогом прогања.

Седимо поред крваве фотеље, на којој су пронађени трагови две крвне групе. Они и даље покушавају да сазнају шта се десило. Кажу да за њих нема никаквих речи утехе, али ни енигме. Госпођа Вујасиновић износи колаче са вишњама, гледам у слике изнад фотеље, које су напукле те вечери, када је Дада водила своју последњу борбу.

„Доста смо изгубили здравља, али смо срећни што смо за разумне људе дотерали ствар до краја“, каже Дадина мама.

„А сад, ко је убица?“, пита се отац. „Зашто смо тако упорни?! Наше поимање живљења је да ниједно, било чије убиство, не сме остати некажњено. Репортери без граница су прошле године Дадино убиство сврстали међу 10 профила убијених светских новинара. За ову 21 годину ништа се није променило. Последњи пут сам је видео новембра 1993. године. Тада сам јој рекао: „Дадо, довољно си писала, немој више да се бавиш тиме. Истина никоме није потребна.“ А она је викала: „Мамицу им њихову, мамицу им њихову.“ Стално је то понављала. Отпратила ме је до Славије. Тад авиони нису летели, па сам ишао на аутобус за Софију. Махала ми је и махала. И тад смо се растали“, сећа се Дадин отац и открива:

„Двадесет година су крили доказе и сад су ваљда под нечијим притиском то изнели. Кључни доказ су два фирцана чепа која су извађена из тела приликом обдукције. То стоји у обдукционом записнику од 25. маја 1994. године. Она није могла да пуца два пута. Доказ су та два чепа, а сад траже супервештачење, а то је само куповање времена. Све су опет вратили на почетну тачку. То је било изгубљено, склоњено. У извештају полиције са увиђаја, непосредно после убиства, стоји да се упуцала једном патроном. Ако свака патрона има по један фирцани чеп, а извађена су два фирцана чепа, значи да је убијена са две патроне. Сад је то обелодањено, та два фирцана чепа, која су извађена из тела. За ову 21 годину променило се осам заменика јавних тужилаца с којима сам комуницирао. Неки су хтели да разговарају, неки нису имали времена. После медицинског извештаја из Новог Сада, када је утврђено да су на фотељи пронађене две крвне групе, тај тужилац није имао времена да ме прими. Само сам хтео да га питам: ‘А што коначно не завршите случај? И кажете: ‘То је то.’ Кажите: ‘Самоубиство! И довиђења.’“

Присећају се живота са Дадом и после Даде. Њена мама каже да се и даље сваког дана буди са ћерком, отац одмахује руком. „Јесте ли уморни од трагања за истином? Што вам је то заиста важно кад ње већ нема?“, питам га.

„Даде нема и мени више ништа није важно, али ваљда је важно Србији. Ствари нису доречене до краја“, каже Дадин отац.

Непосредно после Дадине смрти издали су књигу „Сведочења из обешчашћене земље“, збирку интимних писама и њених текстова које, испоставило се, није било могуће преживети. Није им било лако да нађу ни издавача, а ни неког ко би написао предговор. После Тиркетовог текста о „последњој звезди српског новинарства“ помислили су да би то могао бити он, али Богдан Тирнанић није био расположен. Потом су звали уваженог књижевног критичара Петра Џаџића, али с друге страно се чуло: „Тамо се помиње Аркан, ја не бих.“

И онда сам написао први предговор за неку књигу.

„Као сведок умирања једне ‘обешчашћене земље’, Дада Вујасиновић је ратним репортажама понудила прилоге за неку будућу историју. Сликајући наличја ратника и утробе разорених градова, а притом избегавајући црнобелу технику, она успева да разграничи патње оних који немају резервну домовину од иступа оних који су рат доживели као естрадну позорницу. Кроз све те судбине, пре свега, провејава критички став према тркачима ка историјским читанкама.

Реченицама опасаним иронијом она нагриза и кида ратна платна лоших наиваца. У тренутку нас насмеје, да би нам одмах опалила балканску шамарчину, гласно изговоривши оно што смо шапутали или пред чиме бисмо затварали очи. Ова књига се може доживети као терапија, као отрежњење и спознаја да и ћутањем учествујемо. Онима који су се чудили колики човек може да буде људождер, овај рат се осмехнуо у брк, а Дада је умела сваку црту тог осмеха да прикаже у свој његовој трагичности. Многи су остали жељни њеног оштрог пера. Неки су и одахнули.“

ВАШЕ ПРАВО ДА (НЕ) ВЕРУЈЕТЕ

Уз сећање на Даду стално провејава та дилема да ли се убила сама или „уз малу помоћ пријатеља“. Последња, званична верзија, а било их је неколико различитих, гласи: „Самоубиство!“ Немушта и површна полицијска истрага дала је за право свима да верују у оно што им највише одговара. Само место дешавања било је лоше обезбеђено. Дада је те вечери пила са пријатељем који јој је донео бензин у канти и он је последњи који ју је видео, два сата пред смрт. Отисци са те флаше никада нису узети. На место догађаја стигле су две полицијске екипе. Једна по позиву за убиство, друга за самоубиство.

И кад је била рањива, истицала је да има посао који воли. Кад су почели рат и распад Југославије, одмах се спаковала у своја кола и запалила на фронт. Била је најчитанији ратни репортер. Месецима је посматрала славонско ратиште, присуствовала мучним убеђивањима комесара рата и честитих сељака, описивала невешту предвојничку обуку ратара и домаћина, а из Вуковара је побегла плачући, хеликоптером у ком су били тешки рањеници, знајући да о граду гробници неће „умети“ ништа да напише. Тада се заклела да у хеликоптер више неће ући. Али ушла је, неколико месеци касније, бежећи из Сплита преко Виса. На сопственом примеру се уверила како изгледа када ти завичај постане иностранство, испипавала је утробе разорених градова и гајила је илузије. Написала је: „Трећа је година рата. У ратној арени све је мање бораца, а све више ратоборних навијача у публици. Биће то, за оне који имају јаке стомаке, занимљиво штиво. Мене, хвала богу, неће моћи да лажу. Ма како то била јадна утеха.“

Својој сестри Сандри у новембру 1993, неколико месеци пред смрт, пише: „Звали су ме да говорим на Радио Београду на тему како то да знам више од полиције. Ствар је врло проста. Треба само пажљиво читати новинску документацију и логично повезивати ствари. By the way, упозорена сам да ми прислушкују телефон да би сазнали од кога добијам информације. Једина истина је ово што сам ти написала, а људи то неће да схвате, па праве табу-теме.“

Стизала су јој претећа писма због писања о војсци. Једном је била и приведена на батајнички аеродром, други пут је на својим колима затекла мртву птичицу, а убрзо после тога и глас на телефонској секретарици: „Ако тако наставиш, завршићеш као птичица!“ У то време је једну новинарку која се усудила да раскринка генерала Николу Љубичића сачекала порука: „Дадо Вујасиновић!“

Добила је и награду „Светозар Марковић“ Удружења новинара Србије, али истовремено и тужбу СПС, који је то обзнанио где друго него у Дневнику 2 РТС-а. То ју је доста узнемирило, о чему пише сестри: „Од када су у Дневнику прочитали потерницу за мном, немам мира... Не знам хоће ли на моје руке ови који ме туже ставити златне лисице или ће се определити за обичне. Морам да ти признам да нисам нимало срећна због тужбе јер не спадам у људе којима пријају скандали такве врсте... Највише бих волела када би ме сви оставили да у миру радим јер ми се не допада да ме људи памте по томе што ме је тужио Главни одбор СПС-а, а не по оном што сам написала.“

Смрт на асфалту била је њена тема. Истраживала је шта се десило са Кнелетом, Џорџом Станковићем, Радојицом Никчевићем... Мистерија је привлачила, а донекле и Аркан. Једина је објавила причу о његовој младости, коју су многи, па и он сам, желели да гурну под тепих. Онда се Оља Бећковић у тада постојећем „Утиску недеље“ дрзнула да пита да ли се плаши Аркана.

„Не! Заиста га се не плашим, нити се плашим било кога јер ме штите моји текстови. Самим тим што сам то објавила, уколико ми када изађем из студија падне саксија на главу, знаће се да то није случајно.“

Писала је о ономе о чему је „паметно“ ћутати. Сестри је поверила у интимним писмима како од Аркана добија поруке да ће је прогутати мрак. И прогутао ју је. О томе је оставила белешку на страницама Дуге.

„Љубазно сам га замолила да прокоментарише талас насиља који погађа добростојеће грађане. Нажалост, иначе лепо васпитани и предусретљиви народни посланик Ражнатовић одбрусио је: ‘Ако те занима ко је следећи, напиши да си ти и да сам ти ја то рекао.’“

Скоро да је тако и било. Дада се на крају тог текста „Преживели ће бити невини“ мало и подсмехнула: „Не знам шта га је толико изнервирало. Нисам питала за криминалце, него за бизнисмене.“

Избегавала је да говори о претњама. Када се то дешавало, а било је доста често, препричавала је тоном девојке коју то не спречава да ради свој посао. Било је разних верзија њеног краја. Једне године је на насловној страни Политике писало да ју је убио Горан Вуковић Мајмун.

ОПАСНЕ ВЕЗЕ

Новинарка која је у тридесетој години имала озбиљну каријеру, а коју сам „упознао“ тек кад је није било, живела је буран емотивни и професионални живот. Причали су ми како је неколико месеци пред смрт покушала да се отрује таблетама, да је била почетком фебруара те кобне 1994. код неуропсихијатра болнице „Лазе Лазаревић“ због отклањања психичких сметњи проузрокованих узимањем прекомерне количине пилула за спавање. Докторка је тада приметила да замуцкује и да има паузе у говору, али јој није преписала терапију. Само јој је саветовала већу количину витамина Д за јачање организма. А Дада је њој поверила само љубавне проблеме са тадашњим партнером, за ког је намеравала да се уда Братиславом Грубачићем. Пре тога је имала и краткотрајни брак са новинаром Бојаном Лазовићем.

„Истина је да бих волела да живим с неком интересантном особом, али не да ме по цену таквог заједничког живота ни рођена мајка не препозна; што се, јелте, већ једаред догодило. Када би само знала колико презирем тај примитивни, малограђански полусвет. Када би само знала колико ми је мука од тих типова који су ме у животу само повређивали, свеједно да ли својом љагом, лудошћу или љубомором, знала би да моје игре нису довољна казна за све то. Штета је једино што од њих тројице не могу да саставим једног“, пише Дада својој пријатељици у Лондону.

А онда се присећамо њеног интервјуа са Радованом Караџићем, па како је уочи демонстрација 1991. године Београд назвала „тенкоград“, колико се радовала када је набавила нове звучнике јер су јој старе украли и нову касету -препев старих ствари -„Април у Београду“. Мрзела је викенде и државне празнике, а радовала се рестрикцијама струје -„свеће и шапутање у мраку побеђују отуђеност“, штрајк ГСП користила је да провери кондицију -пешачећи и шарм -стопирајући. А једну целу плату дала је за седам литара детерџента за судове.

„Човек несвесно подлегне тој еуфорији. Кад сам видела како народ бесомучно развлачи оне картоне, нисам одолела да и сама не приграбим одређену количину.“ Навиру успомене. После те две деценије неизвесности опет седим с људима који очај и бес побеђују хумором. Грађанин Вујасиновић Радислав и данас одлази да пита шта је са „случајем Даде Вујасиновић“. Он је родитељ који је приморан да своју мезимицу назива случајем. Уверен сам да би, да је којим случајем у могућности, управо Дада најбоље истражила сопствену смрт. Била је последња темпларка истине, а у ствари девојка која је балканску бару посматрала широм отворених очију.