Вести
10. 08. 2016.
Добитница награде „Ана Њемога Колар“ новинарка "Политике" Вишња Аранђеловић
Награду „Ана Њемога Колар“ коју сваке године додељује Национални савет словачке националне мањине за најбољи медијски производ о словачкој националној мањини у Србији на било ком језику осим словачког за 2016. освојила је Вишња Аранђеловић за текст "Улицом Маршала Тита одлазе у Европу" објављен у „Политици“.
Неспретну изјаву политичара ауторка користи да би се позабавила средином на коју се та изјава односи – Падину. Падину је упознала и писала о њој на начин који је жири високо вредновао.
Још три рада заслужују да буду поменута као медијски садржаји који су привукли пажњу чланова жирија и добили високе оцене.
Мирјана Дамјановић Вучковић са првог програма Радио Новог Сада се у својој беспрекорно радиофоничној репортажи бавила успешним пољопривредником.
Анико Нанаши и Чонгар Миклош са другог програма Радио Новог Сада урадили су топлу људску причу о доприносу Словака мултикултуралности у Бајши.
Марија Вршка експериментисала је са видео формом објављеном на Јутјуб каналу и испричала причу о животу словачке националне заједнице у Војводини из визуре онога ко се у ту заједницу из Словачке преселио.
Радове који су пристигли на конкурс ове године карактеришу две ствари. Осим пријава на српском и мађарском, први пут појавили су се радови на румунском и енглеском језику. Исто тако, први пут било је пријава из свих врста медија – штампе, радија, телевизије, али и прилога са интернета.
Преносимо текст за који је колегиница Вишња Аранђеловић награђена:
Улицом маршала Тита одлазе у Европу
У потрази за послом, у протеклих шест месеци из Падине за Словачку је отишло двадесетак породица.
„Овде више нема револуционара. Да их има, Бојан Пајтић би из Падине могао да изађе само преко Селеуша. А туда нема пута!” Овако седамдесетчетворогодишњи Марци Ђуриш коментарише недавни догађај који је посвађао лидера Демократске странке (ДС) и Словаке из Падине.
Падинце није наљутила Пајтићева изјаве да су због подршке напредњацима постали четници. Љути су због тога што је једини дан када су оставили мотике и изашли на улице био 5. октобар 2000.
– Па, нека се запита како смо данас дошли довде – каже Ђуриш.
Како изгледа живот у Падини 16 година после револуције? На први поглед, као да нисмо у Србији. Били смо уверени да ћемо Падину и њене мештане, као и свако друго место у Србији, најбоље да упознамо у кафани. Али у подне није било ниједног госта. Сви су на радним задацима.
– Свакога дана из овог места од 5.500 становника бар 2.000 одлази ка Београду, Новом Саду, Панчеву за дневнице од 20 до 40 евра. Мушкарци углавном раде на грађевини или на њиви, а жене чисте куће, улазе зграда, канцеларије. Одувек смо важили за изузетно вредне – прича за „Политику” Павел Покорацки.
Али наставак приче овог пољопривредника уверава нас да нам се „џи-пи-ес” није покварио. Ипак смо у Србији.
Затворен је дрвни комбинат који је запошљавао око 1.200 људи, катанац је стављен на „Утву” и и фабрику обуће. Ни фудбалски клуб Долина, после недавне смрти председника Мирослава Ковача, није оно што је некад био. А био је. Једну сезону фудбалери малог клуба из Падине играли су и у првој лиги.
Све је више оних који траже „крајански преуказ”, како зову потврду о пореклу на основу које могу да раде у Словачкој. У протеклих шест месеци, сведоче мештани, испратили су око 20 породица. Не одлазе како би остварили холивудски сан на словачки начин, већ због мало бољих услова – плате од 700-800 евра.
– Данас у Падини нема перспективе. Када би имали где да раде, верујте, нико не би отишао. Знате, ово село нема једног, већ скоро 20 милионера. Углавном се баве пољопривредом, купили су толико земље да морају да се замисле када је обрађују да случајно не пређу границу са Румунијом. Али код њих се ради на црно – прича Покорацки док нервозно окреће чашу црног пива.
Показује на друга који је већ осам година у Словачкој. Јан Б. (32) невољно пристаје да прича о свом словачком животу. После пет година добио је држављанство, ради у фабрици аутомобила и зарађује четири пута више него што је зарађивао у Србији. У родни крај је дошао на кратко, да ожени друга и враћа се у Жилину.
– И тамо је све исто као овде, само се мање краде – са огорчењем у гласу прича Јан.
О томе колико је Падинаца купило карту у једном правцу нема прецизних података. Прошле године издата су 275 уверења о пореклу. Али, упозорава нас Јармила Трновски запослена у месној заједници, не мора да значи да је толико и отишло. Из школе, током ове наставне године, исписано је троје деце.
– У септембру ћемо имати муке да упишемо три одељења првака, а некада је ова школа имала више од 1.000 ученика – прича Мартин Бабка, секретар Основне школе „Маршал Тито”.
Име школе никада нису мењали, али јесу прозоре, санитарије, табле... Зграда и учионице не би се постиделе у поређењу са било којом београдском школом. Од једног кабинета направљена је спомен-соба југословенског маршалу. Заставе земље које више нема, фотографије, две Титове бисте, штафета и на видном месту пожутела од времена стоји дозвола да школа понесе његово име. А на самом улазу у школу –Броз исклесан у камену.
– Прво је требало да стоји испред наше, евангелистичке цркве, али је преко пута била сточна пијаца, па народ није дозволио да Тито гледа у стоку. Тако је „дошла” код нас – каже в.д. директор школе Мирослав Јурица.
Биста очувана као да је постављена јуче. Мартин Бабка прича и да током лета, када Падинци дођу из туђина, остављају поред споменика цвеће. Као празник школе прославља се Дан младости, а по Брозу се зове и једна од главних улица. На њу се наставља Едварда Кардеља. А нигде страже ђенерала Драже...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.