Вести
10. 08. 2016.
Медији нешто д' ураде!
Ми ни не знамо колико у БиХ има људи који се баве новинарством, а медији су се забавили сами собом или посветили поданичком служењу различитих интересних група. За новац, за кликове, за везе и моћ.
“Медији” су у БиХ болесни од истих болести као и остатак друштва. Од национализма, корупције, просјечности, аматеризма, идеологије, неукости, непотизма, неправде, свега онога што притишће живот у данашњој Босни и Херцеговини. Они су баш онакви какви смо ми који конзумирамо медијске садржаје. И баш онакви какви смо ми који их правимо. Медији су и лица својих уредника, власника али и радника. И то се не односи на технику већ на садржај. Зато мислим да медији за друштво могу урадити баш онолико колико је јединка у друштву спремна урадити за то друштво.
Недавна прошлост и медијска припрема за ратове у бившој Југославији, показала нам је да медији када је у питању друштвена деструкција могу, на нашу жалост, бити јако ефикасни. Чињеницу да у хашком трибуналу никада нису судили новинарима хушкачима сматрам великом пропуштеном приликом за развој балканског новинарства.
Медијска злодјела која су у неколико година, ширењем страха, митологије и мржње, починиле “колеге” с почетка деведесетих неповратно су промјенила судбине великог броја људи.
Да ли би онда, водећи се логиком, “медији” тако драстично могли допринијети и позитивним друштвеним промјенама? Вјерујем да би у некој идеалној ситуацији могли. Када би се водили идеалима друштвених и професионалних вриједности. А у реалности то нису идеали којима се воде и зато је ово утопистичко размишљање
У најкраћем, ја тако видим одговор на ово епско питање пројеката, округлих столова, конференција медијских и других заједница у БиХ. Вјерујем да медији, као нека широка категорија, која подразумијева особе или организације које стварају и објављују информативне, образовне или забавне садржаје, никада неће бити ни бољи нити гори од свијета у којем живе и дјелују. А ако нам се слика у огледалу не свиђа, није до огледала
Именицу “медији” на више мјеста стављам под наводнике јер желим да јој покушам оспорити значење. Не могу да докучим шта се данас подразумијева када се у БиХ каже медији? Категорија је једноставно преширока да би се могла јасно перципирати, па је, по мени, и погрешна за кориштење.
На кога се у јавној комуникацији онда мисли када се каже “медији”? Обично на одређену кућу или особу чије име говорник не жели споменути. Ако под медијима подразумијевамо све особе, и организације које производе и пласирају различит садржај онда је термин значајно шири.
Да ли ће се тако под кишобраном медија раме уз раме наћи таблоиди и јавни сервиси? Јесу ли и сви портали медији? Је ли објава на мрежама коју види велики број људи, медијско дјеловање?
Будући да је у нашем медијском систему прихваћен концепт медијске “утрке” између јавних и приватних медија, то сматрам важном чињеницом у одговору на питање колико медији могу учинити у друштвеним промјенама. И различите регулаторне норме односе се на ова два различита модела финансирања медија у БиХ.
По мени, основна разлика између приватних медија и јавног сервиса јесте та што јавни сервис има и законску обавезу да оправда своје име. Приватни медији дужни су поштовати општа правила игре док су јавни сервиси обавезани на служење директним интересима гледаоца.
У медијском животу БиХ, јавне сервисе отели су пирати. Јако давно. Тако давно да смо чини се и заборавили да су некад били јавни.
С друге стране, ако се помоћ друштвеном развитку очекује искључиво од приватних медија, јасно је да је то нереално. У крајњем случају, приватни медији не постоје да би се бавили пословима јавног сервиса. Такви похвални ангажмани, наравно, могу бити одлука уредништва или медијске куће али за разлику од јавног сервиса приватни медији немају законску обавезу да то раде.
И тако долазимо до треће групе тзв. непрофитних медија који се обично баве друштвено важним темама и такве садржаје чине лако доступним за друге медије или грађане. У вријеме помпезно најављиваних, а касније пропалих, реформи медија у БиХ које је предводила међународна заједница, неко је одлучио да се умјесто развијања постојећих медија инсистира на стварању нових чији је задатак био само да производе садржај. Будући да већина тих пројектних медија не располаже каналом за пласман, бумеранг те лоше одлуке враћа се у форми честог одбијања медија да пред регулатором преузме одговорност и емитира такве садржаје.
И на крају, по мом мишљењу термин “медији” неће имати потпуно значење и док не буде постојала медијска заједница спремна да адресира највеће изазове са којима се професија сусреће укључујући образовање и вјештине новинара те њихова радна и људска права. Ми фактички у овом тренутку поуздано ни не знамо колико у БиХ има људи који се баве новинарством.
Укратко, “медији” би можда и помогли да се нису забавили сами собом или посветили поданичком служењу различитих интересних група. За новац, за кликове, за везе и моћ.
Ипак, када једном именица медији врати своје значење, када се јавни медији врате народу а достојанство у новинарство, вјерујем да медијски третман народа истином, добрим новинарством, љубављу и повјерењем неће остати без ефекта.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.